Ljudima koji su do juče plašeni da ćemo završiti kao Italija i Španija i grđeni što previše izlaze iz kuće trebalo je na brzinu utuviti u glavu da je sve normalno.
Dr Miša Đurković
Dok je polovinom maja u evropskim zemljama počelo pažljivo popuštanje mera, Srbija je odmah nakon ukidanja vanrednog stanja jurnula grlom u jagode da ukida skoro sva ograničenja. U vrlo kratkom roku pušteno je apsolutno sve, uključujući i noćni život. U Beograd i druge univerzitetske gradove došli su studenti donoseći sa sobom iz svojih mesta koronu, tako da se virus na sve strane širio i po fakultetima, splavovima, studentskim domovima. Svadbe, rođendani i druge proslave s masovnim ljubljenjima i čestitkama postale su ponovo regularna dešavanja. Čak su i domovi za stara lica otvoreni za posete. Sve se to radilo, a da je korona samo delimično suzbijena, ne i eliminisana.
Koliko god veseli doktor Nestor(ović) pričao kako će sunce da sprži koronu, logika je govorila da će ovakvo ponašanje vrlo brzo proširiti zarazu, i to još više nego u prvom naletu. Pa čemu sve to? Zbog izbora, naravno.
Vrhunac ove, malo je reći neozbiljnosti bila je dozvola da se nastave fudbalska takmičenja, i to uz prisustvo publike. Mediji od Amerike do Indije u čudu su izvestili kako se u Beogradu početkom juna na stadionu sakupilo skoro 25.000 ljudi bez ikakvih restrikcija i svima je prva asocijacija bila utakmica između Atalante i Valensije, zbog koje se zarazilo pola Bergama. Zanimljivo, onaj dobri doktor što je pretio da će da podnese ostavku ako se hrišćanima dozvoli da za svoj najveći praznik idu u hramove, nije se oglasio niti nudio ostavku, kao i svi iz kriznog štaba koji su ćutali dok ne prođu izbori. Šta je to 25.000 na jednom mestu…
Svakom racionalnom čoveku jasno je, naravno, bilo kakve će posledice svega toga da budu. Koliko god veseli doktor Nestor(ović) pričao kako će sunce da sprži koronu, logika je govorila da će ovakvo ponašanje vrlo brzo proširiti zarazu, i to još više nego u prvom naletu. Pa čemu sve to? Zbog izbora, naravno.
Kad je opozicija najavila bojkot izbora, za vlast koja ima skoro apsolutnu kontrolu svih tokova moći, otvorio se problem legitimiteta. Bilo je potpuno jasno da, osim vladajućeg pokreta i njegovog koalicionog partnera, niko ne može da uđe u parlament. Dakle, ono što je tada bilo izgledno jeste skupština u kojoj sede isključivo predstavnici vlasti, uz nizak nivo izlaznosti, možda i manji od 40 odsto. Vlast, čija je spoljnopolitička pozicija sve teža i komplikovanija, krenula je u veliku operaciju rešavanja problema legitimiteta. Jedan deo strategije bilo je da se što veći deo opozicije ili kvaziopozicije (da ne kažem „Čanak” opozicije), ubedi i privoli da uzme učešće na izborima, a u tu svrhu, potpuno suprotno svim uzusima, promenjen je izborni zakon u izbornoj godini i cenzus spušten na tri odsto. Drugi deo strategije je bio teži i zahtevniji. Ljudima koji su do juče plašeni da ćemo završiti kao Italija i Španija i grđeni što previše izlaze iz kuće trebalo je na brzinu utuviti u glavu da je sve normalno, da je korona stvar prošlosti i da treba da se živi kao i uvek i, naravno – da se glasa. Upravo to je razlog za radikalno i neodgovorno ukidanje svih mera, uključujući i dozvole za ove fudbalske „koronarne” bombe.
Sve to je nekako držano do 21. juna, da bi, očekivano, posle toga krenula eksplozija. Ponovo umire više ljudi dnevno, navodno se skoro 300 zarazi u istom periodu, a u nekoliko gradova su hitno vraćene vanredne mere (Kragujevac, Vranje, Beograd, i posebno Novi Pazar i Tutin, gde je situacija alarmantna). Predsednik vlade Vojvodine Igor Mirović izjavio je da u severnoj pokrajini nema mesta u kojem nema korone. Veliki problem je što u zvanične brojke niko više ne veruje, i što se s terena čuju mnogo veće brojke za čitav niz gradova.
Posle svega političari su, naravno, za sve krenuli da krive nas, obične ljude. Izvesni Radomir Nikolić, moćnik u gradu Kragujevcu, rekao je kako su za nas samo motke. Ne znam da li je ovaj mudri i časni čovek, uzurpator savskog nasipa u Beogradu, pri tome mislio na svoje partijske kolege koje su se u nedelju, 21. juna, tako dobro pridržavale mera da su sada zaraženi i predsednica skupštine i ministar odbrane, kao i predsednik Privredne komore Srbije, šef kancelarije za KiM…
Nažalost, njemu je sasvim dozvoljeno da na ovaj način vređa ljude i za to neće snositi nikakvu odgovornost. Nekako smo postepeno postali sistem, društvo u kojem, izgleda, apsolutno sve može, pod uslovom da ste vlast. Dok su u nizu država (Nemačka, Mađarska, Češka, Hrvatska, Slovenija) tokom poslednjih osam godina brojni ministri ili čak i predsednici podnosili ostavku zbog plagijata, kod nas ni to nije bila prepreka da se ostane na funkciji. Nelegalne vikendice na novobeogradskom savskom nasipu koje ugrožavaju bezbednost čitavog tog kraja stoje postojano kano klisurine, ruše se kuće zaštićene zakonom, pa zašto bi se iko brinuo zbog hiljada novih slučajeva zaraze do kojih je došlo jer je trebalo da se podigne izlaznost…
Postoji fundamentalna razlika između društava u kojima onaj ko uzme vlast može da radi sve i društava u kojima je običnog čoveka baš briga ko je na vlasti i koliku podršku ima. U ovim drugim postoje i moral, vladavina prava i osećanje odgovornosti. Pa i stida.
(Izvor Politika)
Foto autora „Politika”
