АРГУСОВ ПОГЛЕД

ЧЕКАЈУЋИ ДРУГИ ТАЛАС

CC0 Pixabay

Приводи нам се крају први талас епидемије болести назване ковид 19. По оболевању смо убедљиво први у региону који обухвата 12 земаља и територија.


Проф. др
Зоран Радовановић

Боље смо прошли када је умирање критеријум за поређење. Додуше, промицали су нам неки болесници и са типичном клиничком сликом само зато што им за живота није узет брис ради лабораторијске потврде дијагнозе.

Ипак, најстарији грађани су у највећој мери сачувани, бар до наредног епидемијског таласа. То показује и просечан узраст умрлих: у Србији је до недавно био око 65 (сада је око 67) година, а у Европи је 80 година. Шта нас очекује до краја ове и током наредне године?

Деца су по правилу поштеђена тешких облика болести. Kада су заражена, она или не кашљу или само некад кашљуцну, па мање сеју клице на тај начин.

Свестан непостојања показатеља за поузданије предвиђање, остатак чланка означићу као нагађање. Други талас епидемије уследио би пре лета једино уколико би се прибегло наглом попуштању мера. Већи део јуна, јул, август и велики део септембра протећи ће без појаве ковида 19 или само уз његово спорадично јављање.

Од епидемиолошке ситуације у свету, укључујући јужну хемисферу, зависи како ће се повратак ђака у школе одразити на учесталост ове нове болести (постоје инфекције органа за дисање које кулминирају крајем септембра и у октобру).

Деца су по правилу поштеђена тешких облика болести. Kада су заражена, она или не кашљу или само некад кашљуцну, па мање сеју клице на тај начин. С друге стране, управо због свог доброг физичког стања и покретности, она долазе у додир са великим бројем других особа које могу да заразе. Поред тога, клице које имају у носу скоро без изузетка им се нађу на прстима па тако загађују предмете.

Вероватније је да ће нас други талас захватити крајем године или чак у јануару. Није нужно да буде блажи од претходног, како се не само прижељкује, већ и самоуверено обзнањује. За сумњу у доброћудност наредне епизоде ковида 19 постоје бар три аргумента:

Неосновано је заношење да слаби убојитост (вируленција) узрочника. Ослабила је једино могућност његовог преношења, и то захваљујући ригорозно предузетим мерама. Недавни продор вируса у нишки старачки дом показује да ће смртност вероватно прећи једну петину, а можда достићи и једну четвртину свих заражених штићеника. Уз то, нема никаквог теоретског оправдања нада да ће вирус адаптацијом на новог домаћина постати блажи, и то посебно не у рекордном року од неколико месеци. Такав процес некад уопште не уследи (беснило је већ столећима смртоносно), а некад је резултат промена у домаћину, а не у вирусу (мале богиње). Достигнути ниво колективног имунитета је сувише низак да би значајније утицао на ток епидемије (чак и ако је до сада заражено двадесетак пута више грађана Србије него што је званично потврђено, то је само око три одсто популације).

Уз све резерве према олаком позивању на аналогије, ваља подсетити да је у пандемији „шпанске грознице пре 102 године, најфаталнији био други талас. Kад год да наиђе, тај нови поход вируса рогобатног назива SARS-CoV-2 неће бити дочекан опсежношћу и строгошћу мера чији смо сведоци управо били. Мало која земља би издржала још један сличан удар на своју привреду. Живот неће поново стати, већ ће се, уз одређене забране, нагласак стављати на самодисциплину и свест грађана.

Није много вероватно откриће лека који би ковид 19 учинио безазленом болешћу, а вакцинација није реално решење, бар не за Србију, пре половине или краја идуће године.

Сврха превентивне и противепидемијске борбе није да се онемогући преношење болести (то би била илузија), већ да се, с једне стране, успори прилив болесника у болнице, како не би дошло до загушења система, а да се, с друге стране, развуку епидемијски таласи до проналаска ефикасног лека или вакцине. Није много вероватно откриће лека који би ковид 19 учинио безазленом болешћу, а вакцинација није реално решење, бар не за Србију, пре половине или краја идуће године. Отуда су беспредметне расправе да ли је треба прихватити. У међународним размерама она може да буде услов за прекогранични промет путника. То би значило да се путници ставе пред дилему: или вакцинација или 14-дневни карантин.

Што се нас тиче, мале су шансе да вакцина буде обавезна. Много је изгледније да се подведе под категорију препоручених и то, попут вакцинације против грипа, само за одређене категорије грађана (старије од 65 година, хроничне болеснике, итд.). Лепо би било да трошкови не падну на терет грађана, већ да, ако се прибегне партиципацији, они не покривају више од 10-20 одсто цене услуге.

О изгледима да нас погоди нека слична или опаснија зараза – другом приликом.

(Извор Данас)

О аутору

administrator

Оставите коментар