Издавачка кућа Академска књига из Новог Сада наставила је са објављивањем дела великих светских научника. Управо се појавила књига чувеног италијанског физичара Гвида Тонелија Материја. Та дивна илузија. Професор Гвидо Тонели је научник светског угледа, био је један од водећих експерименталних физичара који су координисали и водили CMS тим у ЦЕРН-у (Женева), што је експериментално открио постојање Хигсовог бозона. Редовни је професор на Универзитету у Пизи. У својој најновијој књизи Материја професор Тонели поставља питања: од чега смо саздан, шта је време и како је настао наш универзум – којима је посветио године студија и истраживања.
Kада је Демокрит рекао да смо направљени од атома, готово није било савременика који му је поверовао. Требало је дочекати Галилеја и Њутна, па онда сачекати још четири стотине година да бисмо допрли до елементарних честица, откривши притом да свет око нас има заиста необичне одлике, заједничке најудаљенијим звездама и пољском цвећу, једној супернови и нама, људским бићима. Својства материје која данас узимамо здраво за готово у суштини су прилично нераван врх еволуционог леденог брега који се таложи већ скоро четрнаест милијарди година.
У свом стилу веома јасно, Гвидо Тонели објашњава на који начин се елементарне честице везују да формирају бизарне облике корелисаних квантних стања, праисконске кварковске и глуонске супе или масивне неутронске звезде, крећући се по рубовима науке на којима поуздана чврстина материје постаје тек комотна илузија. Неочекивани пут у свет модерне физике који ће нас навести да универзум, чак и нас саме, сагледамо другачијим очима. Велики део књиге посвећен је Хигсовом бозону.
На питање новинарке Kамиле Ијан: „Шта би били универзум, природа и ми сами без Хигсовог бозона”? професор Тонели одговара: „То откриће је затворило једно научно питање отворено више од 2.500 година, још од времена првих грчких предсократоваца. Схватили смо зашто елементарни састојци материје, кваркови и лептони, савремени атоми које је претпоставио Демокрит из Абдере, имају толико различите масе. Ту разлику производи Хигсов бозон, честица одговорна за невидљиво поље које испуњава цео универзум. Захваљујући том механизму могли су да се формирају први протони, огромни облаци водоника из којих су настале прве звезде, галаксије и планетарни системи, све до нас. Да се Хигсово поље није сместило у наш универзум, стоти део милијардитог дела секунде након Великог праска, све оно што данас познајемо као материјални свет, укључујући нас саме, не би било могуће. Универзум би можда могао да настави да се шири, али би био бескористан и крајње незанимљив: огромна прашина елементарних честица без масе, неспособних да се међусобно повежу”.
Чувену фразу из Kњиге постања: „Прах си био, у прах ћеш се претворити” професор Тонели објашњава реченицама: „Ужасна осуда на смрт и патњу можда ће нам деловати мање горко ако се подсетимо да, истина, јесмо прах – но, тачније речено, ми смо звездана прашина. Дубоко смо уједињени са најсјајнијим телима на небу посутом звездама”,
