Gde počinje problem sa metakritikom kritike autošovinizma? Onda kada metakritičar sve redukuje na jedan jedini odnos, dakle na relaciju centar-(polu)periferija, a zanemaruje sve ostale ideološke/praktične forme dominacije.
Dr Mark Lošonc
Može se postaviti pitanje da li išta može biti u odnosu sa samim sobom? Da li jedna država može objaviti rat samoj sebi? Da li jedan fudbalski tim može pobediti samog sebe? Da li uroboros, mitološka zmija, može progutati svoj rep? Slična pitanja se javljaju i u pogledu ljubavi. Da li je narcizam bez spoljašnjih posredujućih sredstava moguć? Pre nekoliko godina su se mnogi rugali čoveku koji se oženio samim sobom. Doduše, pojava autoerotizma može izazvati skepsu. U savremenoj metafizici se vode zanimljive i intenzivne rasprave o mogućnosti veze sa samim sobom i odnosa prema sebi (konekcija i relacija nisu isto).
Već i ranije su Bertrand Rasel iF. H. Bredli smatrali da direktna autorelacija nije moguća, ali iz obrnutih razloga: prvi zbog toga što takvo shvatanje vodi monističkom pogledu na svet (i zanemarivanju kompleksnosti), a potonji upravo zbog toga što su relacije „uvreda” za integralno jedinstvo sveta. Prema njima je svaki izraz tipa xRx (gde je „R” relacija) besmislen. Otvoreno je pitanje, dakle, da li je za svaku autoreferencijalnost bitna i heteroreferencijalnost ili su neposredne povratne sprege ipak moguće?
Slična pitanja se mogu postaviti u slučaju mržnje prema sebi. Da li je moguće da neka žena prihvata principe patrijarhata? Da li je moguće da neko sa LGBT+ identitetom moralno osuđuje sebe oslanjajući se na heteronormativne ideje? Nije li moguće da siromašni ljudi prihvataju ideologiju elite o navodnoj meritokratiji, te optužuju sebe za svoju društvenu poziciju? Teodor Lesing je 1930. napisao knjigu o jevrejskoj samomržnji. Poznati su i neki drugi fenomeni koji su možda slični, kao antijapanstvo u Japanu ili prilično popularni antinemački pokret u germanofonim zemljama.
Da li je mržnja prema sebi legitimna? I kakva je uloga autošovinizma u vezi sa svim što smo do sada rekli?
Kritika autošovinizma (koja je bliska kritici autokolonizacije), koja je i te kako prisutna u političkim raspravama u Srbiji, odnosi se na to da lokalne (pre svega: kulturne) elite na (polu)periferiji osuđuju narod ili neke druge (pre svega: političke) elite zbog zaostalosti, primitivizma i nedostatka morala. Jednostavno rečeno, sugeriše se da je zapravo u pitanju jeftini elitizam koji je samo još jedan oblik ideološke dominacije. U pitanju je, dakle, metakritika navodno progresivne kritike stanja na (polu)periferiji.
Da li je strategija ove kritike sasvim opravdana? Da bismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje, moramo prvo razmisliti šta je uopšte (polu)periferija.
Prema teoriji svetskog sistema, periferne zemlje uglavnom imaju slabe vlade i institucije, često se fokusiraju na jednu (ne baš naprednu) granu ekonomije, slabo su industrijalizovane, žrtve su eksploatacije od strane multinacionalnih kompanija, veliki deo stanovništva se bavi poljoprivredom, ima mnogo siromašnih ljudi, nejednakost je izuzetno velika itd. Na kraju, periferne zemlje su u velikoj meri izložene samovolji centra ili centara. Poluperiferija je negde na putu između centra i periferije u pogledu podele rada; često stvarno posreduje između centra i periferije; u ovakvim zemljama nedostaju kapital i adekvatna tehnologija; tokom kriza služi kao puffer gde se privremeno premeštaju proizvodni kapaciteti; radna snaga je jeftinija nego u centru itd. Jasno je da je (polu)periferija i prostorna kategorija, ali se pre svega radi o odnosima sila, o hijerarhijama.
Daćemo ekstreman primer za to koliko je (polu)periferno stanje politički osetljivo pitanje. Islamistički terorizam se tokom poslednjih decenija pojavio u zemljama koje su u pogledu islama (polu)periferija: unutarnja Azija, Indija, Kina, Indonezija, supsaharska Afrika. Ovu tezu bismo mogli i detaljnije analizirati. Na primer, teroristi su skoro uvek bili iz severnog, tradicionalnijeg dela Egipta (i bilo je primera da su zbog zaostalosti države sami teroristi inicirali promene u sferi komunalnih sredstava), a slučaj sa paštunskim – tradicionalnijim i patrijarhalnijim – plemenima u Avganistanu je još jasniji. Na takvim mestima postoji samo imitativni kapitalizam, ruralizacija doprinosi prekomernom rastu gradova (overurbanization), elite su korumpirane (uključujući i „religijsku” elitu), a skromnim talasima kapitala rukovodi ono što je Andre Gunder Frank nazvao lumpen-buržoazijom. Ekonomska zaostalost je više nego očigledna. Za ove narode je tipično da su u velikoj meri potčinjeni i spoljašnjoj dominaciji različitih nemuslimanskih centara (SAD, Rusija, Kina, Holandija itd.) i da često žive u zemljama gde je stanovništvo etnički heterogeno.
Andre Guldren Frank (Alchetron)
Čini se da je prelaz sa detribalizacije na modernizaciju veoma težak – i završava sa retradicionalizacijom. Terorizam je odgovor na „permanentnu krizu”, te nije slučajno da islamisti često pokušavaju da pruže alternativu i kapitalizmu i komunizmu, u ime superiornosti islama. Valja dodati da terorizam, naravno, nije jedini mogući odgovor na krizu. Recimo sufistički pokreti, često veoma bliski narodu i po svom karakteru mesijanistički, uglavnom su mnogo simpatičniji – a pripadaju dinamici (polu)periferije.
Kritičar šovinizma je u pravu kada sugeriše da pojednostavljenom kritikom nasilja, dominacije, zaostalosti itd. neki delovi kulturne elite ne uzimaju u obzir kompleksnost situacije na (polu)periferiji. Kritičar autošovinizma je u pravu kada kaže da je kritičar „šovinizma” često veoma naivan, na primer, kada u duhu takozvane teorije modernizacije sugeriše da će „demokratizacija” (to jest promovisanje predstavničkog političkog modela) i osnaživanje tržišta rezultirati naprednijom ekonomijom. Ova teorija je već 70-ih godina prošlog veka prevaziđena u nauci, ali se na (polu)periferiji još uvek javlja s vremena na vreme. Naravno, „demokratizacija” i komodifikacija nigde nisu stvorile bogatija društva.
Metakritičar kritike „šovinizma” je u pravu i kada smatra da je kritika (polu)perifernih ekstremno desničarskih tendencija i raširene korupcije uglavnom naivna i jednostrana.
Prvo, kako Noam Čomski piše: „Posle Drugog svetskog rata SAD su se angažovale oko uspostavljanja tradicionalnog konzervativnog poretka. Za to je trebalo uništiti antifašistički otpor, često u korist nacista i fašističkih kolaboranata… Te političke odluke važe na globalnom nivou: u Aziji, Južnoj Koreji, na Filipinima, najpre u Indokini, zatim – na odlučujući način – u Japanu; u Evropi, između ostalog u Italiji, Francuskoj i – na određujući način – u Zapadnoj Nemačkoj; u Latinskoj Americi, uključujući ono što je svojevremeno CIA smatrala najvećom opasnošću, naime, ,radikalni nacionalizam’ u Gvatemali i Boliviji”. Onaj ko sumnja u desničarske tendencije centra, neka baci pogled na militarizaciju Trampove Amerike.
Takođe, smešno je tvrditi da u centru nema korupcije. Čitav američki politički sistem je pun neformalno-porodičnih odnosa (na šta je ukazao već Č. Rajt Mils). Da ne govorimo o krajnje problematičnim vezama između partija i korporativnih finansijera (na kraju krajeva, profiti ekonomske elite su strukturalno povezani sa njihovim finansiranjem kampanje). I naravno, trebalo bi razmisliti da li je neformalnost nužno loša. Kada na primer jednoj humanitarnoj organizaciji dajem novac i pored toga što je moj prijatelj iz detinjstva njen predsednik, moj gest je moralno opravdan.
Naprosto, kritičar „šovinizma” često nekritički prihvata pojedine kategorije. Jer nije reč o inherentno negativnim svojstvima koja pripadaju samo (polu)periferiji, već o problemu koji se tiče elite u svim zemljama (nedavno su vođene važne rasprave o razlici između imperijalizma i kolonijalizma, te o političkoj ulozi (polu)periferije; preporučujemo tekst Koste Ristića i Marka Šovića, ali i čitavu raspravu o tome u „Novom plamenu”.
Ilustracija
Kritičar „šovinizma” se ponaša kao šaman nekog plemena. Bivajući u ekstazi, dakle imajući pristup višim – navodno – racionalnim silama, on kao upućeno sakralno biće izjavljuje: potrebni su nam „demokratizacija” (ne razmišljajući o tome šta je zapravo vladavina naroda) i efikasnije tržište. Naravno, mi smatramo da je pre svega javni um racionalan, a da je reprezentativni politički sistem samo njegovo skromno ostvarivanje, te da je tržište i te kako iracionalno (iz široke literature o tome preporučujemo analize Dejvida Meknelija). Umesto čiste moralne (ili političke) kritike, „šaman” bi trebalo da se pozabavi detaljima (polu)periferije. Bezuslovno poštovanje centra sigurno ne pomaže kritici.
Dakle, kada je metakritičar kritike autošovinizma u pravu? Pre svega kada kritikuje nedovoljno reflektovane ideologeme i nekritički interiorizovane „kritičke” paradigme.Gde počinje problem sa metakritikom kritike autošovinizma?
Onda kada metakritičar sve redukuje na jedan jedini odnos, dakle na relaciju centar-(polu)periferija, a zanemaruje sve ostale ideološke/praktične forme dominacije. Kada metakritičar napada feminizam (valjda zbog njegovog delimičnog zapadnog porekla?) on doprinosi zabrinjavajućim tendencijama koje čine ogromnu štetu ženama. Nadalje, kada na konferenciji o holokaustu želi da održi predavanje o tzv. industriji holokausta (valjda u duhu Normana Finkelštajna koji je žestoko kritikovao profitiranje na osnovu sećanja na genocid) zaboravljajući gde se nalazi: u zemlji u kojoj je ubijen najveći procenat Jevreja u Evropi (oko 97%), u zemlji gde se u poslednje vreme rehabilituju fašisti (a ima i neonacista), u zemlji gde zabrinjava porast najgoreg istorijskog revizionizma, u zemlji gde ima ozbiljnih problema sa prostorima sećanja, u zemlji gde je indiferentnost prema mržnji sve veća. Metakritičar ne zna gde se nalazi. (Inače, zašto metakritičar koristi izraz „autošovinizam”? Ne sastoji li se on od stranih reči? Kao što je Adorno rekao, strane reči su Jevreji našeg jezika. Mi ih volimo – nismo sigurni za metakritičara).
Šta se dešava? Metakritičar gubi kompas. Dok je možda u nekom segmentu bio senzibilisan na dominaciju centra, on je sada zanemaruje. Štaviše, ovog puta joj sam daje legitimitet. Zbog svoje infantilne reduktivnosti on zaboravlja sve odnose dominacije osim jednog jedinog, te mu ne pada na pamet da je dominacija mnogostruka. U ime navodne kompleksnosti on banalizuje društvenu stvarnost. On sve oprašta (polu)periferijalnom zlu ili je makar velikodušan prema njemu. Njegova funkcija je očigledna: davanje usluge vladajućem autoritarnom režimu u ime pseudo-metakritike. Fokusirajući se na imperijalne probleme on zaboravlja mikrofašizme oko nas.
Jer ne mislimo da je u pitanju fašizam. Naša svrha nije neki reductio ad Hitlerum. Danas se ne suočavamo sa fašizmom, jer nema snažne radničke klase protiv koje bi preventivna kontrarevolucija bila potrebna. Današnji „postfašizam” (G. M. Tamaš) se manje služi mobilizacijom masa, baš naprotiv, on bi voleo da mase ostanu potpuno pasivne. Ili rečima Deleza i Gatarija: reč je o mikrofašizmima koji se pojavljuju u svim porama svakodnevnog života.
Ako smo već govorili o (polu)periferiji, vreme je pomenuti „seljačkog revolucionara” Mao Cedunga. U svom klasičnom delu „O protivrečnosti” on je naglašavao da se konflikti uvek nalaze u nekim konjunkturama. Naime, uvek je reč o konkretnim odnosima i situacijama. Primer je sledeći: Čang Kaj-Šek je bio odgovarajući saveznik dok se Mao borio protiv japanskih šintofašista, ali je kasnije postao reakcionarni protivnik. Pouka je da uvek treba imati u vidu okolnosti u kojima se nalazimo; naše delanje se mora služiti moralno-političkim principima kombinujući ih sa situativnim prioritetima.
Mao Cedung (Unsplash)
Metakritičar ne razume zašto su kritičari centra, Branko Milanović ili Noam Čomski, stali u odbranu Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT). Upravo zato što ne trivijalizuju stvarnost, već znaju s čime se ova institucija suočavala – znaju koji su prioriteti. Slično tome, kada se haotično tvrdilo da je IFDT istovremeno i liberalan i desničarski, i blizak vladi i njen najveći neprijatelj – potpuno je promašena suština, naime, otvorenost Instituta i nedogmatski, kritičan odnos prema vlasti. Gde je smisao napada na Institut koji je bio izložen intenzivnim napadima? Ako bi neko rekao da se najpre i Mao Cedung borio protiv spoljašnje dominacije, neka uzme u obzir pitanje da li se „srpski Čang Kaj-Šek” (Aleksandar Vučić) bori protiv dominacije od strane centra? Moramo neprestano razmišljati o okolnostima i uslovima proizvodnje kritike.
Postfašizam ili mikrofašizam eksploatiše emancipatorske ideje upravo kao što je i fašizam lažno parazitirao na antikapitalizmu (kao što je to Franc Nojman pokazao). On se služi kritikom centra samo zato da bi lumpen-elitama (polu)periferije oprostio svako zlo. Bez obzira na njegove konkretne verbalno-deklarativne stavove, njegova društvena funkcija je održavanje vladajućeg autoritarnog režima.
Poslužićemo se primerom vojvođanskih Mađara. Kako bi se metakritičar izrazio o njima? Mogao bi da zaobiđe čitav izazov, fokusirajući se isključivo na Orbanovu invazivnu ekonomsku politiku, ali uzimajući u obzir i autoritarne aspekte njegovog režima (Mađarska je jedan od najvećih investitora u Srbiji, a Andraš Juhas je odlično rekonstruisao detalje). Da metakritičar zna nešto o Orbanu, saznao bi i da mu je pre par nedelja Evropska unija sve oprostila, te da ga nemački kapital obožava – metakritičar bi onda možda odustao od naivnog suprotstavljanja centra i (polu)periferije. Međutim, da li je on dovoljno hrabar da kaže i nešto emancipatorsko u korist manjinske zajednice, a samokritički na račun vlastite?
Kako je Đerđ Serhorvat nedavno napisao u svom doktoratu, u Beogradu nema nijednog društveno-naučnog istraživača koji bi se bavio zajednicom koja je prema poslednjim podacima iz 2011. najveća etnička zajednica u Srbiji. Kako je moguće da je tolika zajednica slepa mrlja u Srbiji, barem što se nemađarskih istraživača tiče? Šta je objašnjenje za to, ako navodno ima progresivnih, liberalnih i levih ljudi koji su osetljivi na manjine? Zašto se u Srbiji čuje glas svega – možda oko – petoro Mađara? Moglo bi se postaviti i pitanje kako beogradska centralizacija („centralizacija periferije”) Srbije doprinosi marginalizaciji vojvođanskih manjina. U Rumuniji i Slovačkoj je posle 1990. bilo intenzivnih i kreativnih rasprava o mađarskoj zajednici. Mnogi mislioci iz većinskih zajednica su se zalagali za interese i prava etničkih manjina. Zašto takvih rasprava i zalaganja nije bilo u Srbiji čak ni posle pada Slobodana Miloševića?
Iako su simbolički gledano Mađari velika rupa u Srbiji, oni kao izazov i te kako postoje. Metakritičar bi mogao da pokaže svoju kreativnost i hrabrost ukazujući na odnose dominacije. Ako bi stvarno bio zainteresovan, mogao bi da sazna koje su bile najveće emancipatorske tendencije kod vojvođanskih Mađara (časopis „Hid” pre Drugog svetskog rata, kasnije časopis „Simposion”, magazin „Naplo” tokom 1990-ih). Ili da ukaže na današnje alternativne glasove („Druga javnost”, mađarski portal „Autonomija”). Kao mislilac emancipatorskih praksi, mogao bi da se bavi i pozitivnim, ohrabrujućim aspektima srpsko-mađarskih odnosa.
Ali njega ništa od toga ne zanima, jer je zauzet održavanjem postojećih odnosa dominacije. Naravno, trebalo bi da prepusti samim članovima ove zajednice da razmisle koliko su i oni sami odgovorni za izvestan etnički izolacionizam. Vesna Pešić je pre nekoliko godina napisala: „Ne vidim zašto bi se o mađarskoj manjini brinula Mađarska… To je obaveza država u kojima manjine žive”. Činjenica je da na primer Mađarski nacionalni savet, organ kulturne autonomije, 90% održava Mađarska, a ne Srbija. Naravno, na tragu Deleza i Gatarija, mi volimo manje paternalističke ideje – one koje čak i afirmišu manjine radi njih samih i radi onoga što je za pomenute autore „postajanje manjinom”. To pre svega podrazumeva afirmisanje alternativnih puteva u odnosu na dominaciju.
Metakritičar vrši svoju kritiku u odnosu na centar čija je istinska (politička i ekonomska) moć udaljena. Prema tome, njegova praksa je najjeftiniji kukavičluk koji pozira kao hrabrost. Da li će ga američka ambasada kritikovati? Da li će neka nemačka fondacija ukinuti isplate na njegovom projektu? Da li će biti izbačen sa posla zbog zapadne intervencije? Neće. Njegova „kritička praksa” je sprovedena bez ikakvog rizika. Njegova delatnost neće umanjiti moć centra, ali će sigurno ojačati autoritarne tendencije na (polu)periferiji. To je tajna njegovog izvanrednog i očajničkog truda.
Smatramo da je prioritet ljudi koji su kritični prema dominaciji nemilosrdna kritika (polu)perifernih autoritarnih i ekonomski katastrofalnih tendencija, kao i naše povezivanje sa emancipatorskim pokretima u centru. Prioritet mora biti ono što je efikasno. Naivno je pretpostaviti da (polu)periferija bez velike patnje može napustiti odnos centar-(polu)periferija. Ali nije istina ni da se ništa ne može uraditi.
Fridrih Niče je govorio o tome da slabi mrze jake, dok jaki samo preziru slabe. Iako imamo ozbiljne rezerve prema Ničeu i naročito prema njegovom terminu „slabi”, činjenica je da je metakritičar u izvesnom smislu veoma slab. On nema snage da promisli složenost stvarnosti oko sebe, niti da se suprotstavi neposrednoj dominaciji oko sebe. On naprosto promašuje svoju pozicionalnost.
Ne smemo nekritički legitimisati centar i njegovo delanje na (polu)periferiji, niti bezuslovno prihvatati površne ideje, niti bi trebalo da legitimišemo lokalnu autokratiju na (polu)periferiji. Kritika drugog, dovoljno udaljenog i bezopasnog (makar što se neposrednih efekata tiče) je mnogo lakša. Uvek treba uzeti u obzir situaciju u kojoj se nalazimo. Ko je spreman za prave izazove?
Metakritika interiorizovanih ideologema se pretvara u odbranu dominacije. Ovo je zapravo mnogo perverznije od fašizma: u fašizmu je mržnja koliko-toliko spontana, dok je u slučaju metakritike u pitanju „racionalizovana” mržnja. „Autošovinizam” u ovakvom rečniku postaje puka floskula koja služi nečemu sasvim drugom, naime, moralno i politički neprihvatljivoj kolaboraciji. Njegova upotreba predstavlja moralnu katastrofu jer podrazumeva očiglednu svest o nekim emancipatorskim idejama, ali ih instrumentalizuje u svoju korist.
To je neoprostiva perverzija.
(Izvor Peščanik)
