ПАНДОРИНА КУТИЈА

10 НАЈВЕЋИХ ИЗУМИРАЊА

Profimedia

Profimedia

Масовна изумирања означавају периоде када је значајан проценат земаљског живота комплетно нестајао, не остављајући нове фосиле нити наследнике.

Од свих врста које су икада живеле на Земљи, 99,9% је до сада изумрло. Многе су нестале у једној од пет највећих и свима познатих масовних изумирања. Према мишљењу 7 од 10 данашњих биолога и научника, у току је шесто масовно изумирање живог света на нашој планети. Многи се плаше да ће оно уништити 90% свих врста које постоје данас. Већина се, нажалост, слаже с једном претпоставком која је крајње поражавајућа за све нас као врсту, а то је да је једна врста – Homo sapiens – можда покренула процес тог изумирања.

Пре него што сви изумеремо, хајде да погледамо претходних 10 који су успешно брисали милијарде јединки биљака и животиња с наше планете.

Живот на Земљи се одувек мучи да преживи.

Четвороножне животиње живе под непрестаним стресом да би обезбедиле себи и потомству довољно хране, трудећи се да се што боље прилагоде захтевима средине у којој живе. Врсте које се слабо адаптирају, у тешким приликама ће гладовати, успорити репродукцију, а можда и комплетно изумрети.

Током Земљине историје, живот је константно избацивао нове форме које су одмах биле тестиране у преживљавању. Ако би се клима или околина драстично променили, многе животиње које су се лоше прилагодиле на нове услове нестајале су.

Масовна изумирања означавају периоде када је значајан проценат земаљског живота комплетно нестајао, не остављајући нове фосиле нити наследнике. Такви периоди су уочени скоро одмах по настанку првих трагова живота на нашој планети. Све данашње животиње су само наследници бића која су имала довољно среће да умеју да се адаптирају сваки пут када се свет мењао.

Овде ћемо погледати десет највећих периода изумирања у Земљиној историји.


(Wikipedia)

Пре тога да кажем да је уочено да се периоди изумирања јављају релативно периодично, сваких 26 до 30 милиона година, или да на различите начине епизодно флуктуирају сваких ~62 милиона година. Покушавано је да се тај претпостављени ритам објасни на различите начине, укључујући постојање хипотетичке звезде Немесис, осциловање галактичке равни или пролазак кроз спирални крак Млечног пута. Међутим, други аутори су закључили да се подаци о масовним изумирањима у океанима не слажу са идејом о периодичним изумирањима, или да екосистеми постепено расту до тог степена да масовна изумирања постају неизбежна. Изгледа да се изумирања јављају тек када дође до комбинације дугорочних стресова на живи свет са краткорочним.

10. Изумирање с краја едиакарана

Током едикаранског периода (пре 635-542 мил. год.), последњег периода протерозоика, први пут у историји Земље почеле су да се јављају сложеније (вишећелијске) животне форме и прве животиње. Сићушне бактерије су еволуирале у сложеније и специјализованије еукариоте, организме с ћелијским једрима и разноврсним органелама унутар ћелијске мембране (ту спадају биљке, гљиве и животињице), од којих су неке започеле да се групишу у колоније не би ли себи повећале шансе да пронађу храну а избегну да сами то постану.

Многа од тих чудних бића нису оставила никакве трагове, јер нису поседовала ни скелете ни љуштуре; била су мекана и пре су се после смрти распадали него фосилизовали. Само под изузетним условима сачувани су фосили, а то је било када су поменута бића живела у меком блату које је изненада стврднуто, а она била сачувана као својеврсна штампа. Та шачица фосила нам говори о морима пуним необичних и страних бића која подсећају на данашње цевасте црве, хидре, сунђере и медузе. Међутим, та бића су зависила од кисеоника, као и ми. Његов ниво је нагло почео да опада, што је довело до глобалног помора пре око 542 милиона година. Преко 50% свих врста је изумрло. Огроман број мртвих бића се распао и временом претворио у део данашњих фосилних горива.

Тачан разлог за опадање нивоа кисеоника је непознат, али ово масовно изумирање је направило простора за камбријунску експлозију, изненадно појављивање бића сложенијих од простих црвића.

9. Kамбријумско-ордовичко изумирање

Током камбријума (пре 541-485 мил. год.), живот је цветао. Едиакарански живот је милионима година постојао скоро непромењен, али у камбријуму се изненада усложнио и развио у безброј нових форми.

Огроман број и различите варијације егзотичних љускара и првих трилобита, као и необичне форме познате као археоцијатиди (први сунђери, за које се сматра да су први немикроскопски градитељи коралних гребена), постали су доминантне врсте. Мора су била пуна шкољки и џиновских главоножаца, сличних инсектима. Живот је цветао све док изненада – у геолошким оквирима – преко 40% свих врста није нестао пре 488 милиона година. Они који су преостали једва су преживели сурове промене животне средине.

Шта је промене изазвало нико са сигурношћу не зна. Једна од теорија је да је наступио период глацијације, најхладнији део тадашњег леденог доба.

Ми већ 11.000 година живимо у једном међуглацијалном периоду, најтоплијем делу последњег леденог доба. Екстремна промена температуре крајем камбријума лако је могла да буде окидач за нестанак великог броја живих бића на Земљи. Узима се да је ово изумирање граница између периода камбријума и ордовика.

8. Ордовичко-силурско изумирање

Живот је још једном почео да се опоравља током ордовичког периода (пре 485-443 мил. год.). Наутилоиди (примитивни главоношци, лигње и хоботнице), трилобити, корали, цистоиди, кринови, звезде, јегуље и рибе с вилицама (гнатостоме) били су уобичајени у тадашњим морима.

Прве биљке су се већ петнаесетак милиона година мучиле да освоје копно. Жива бића полако постају све сложенија. Пре 443 милиона година, 60-70% свих врста живота нестало је у другом највећем изумирању у историји планете. Могуће је да је брзо ледено доба изазвало смањивање нивоа угљен-диоксида. Велика количина воде која је била дом разноврсног живота употребљена је за стварање поларних капа и ледника, што је узроковало смањивање и количине кисеоника.

Многи сматрају да је силовити талас гама-зрачења из космоса уништио озонски омотач, те да је нефилтрирано соларно ултраљубичасто зрачење уништило већину биљног света, додатно смањујући угљен-диоксид. Мада су одређене врсте преживеле и наставиле даље, било је потребно 300 милиона година да се број врста донекле опорави.

7. Лау догађај

Након ордовичког изумирања, започео је силурски период (пре 443- 419 мил. год.). Живот се некако опоравио од последњег таласа изумирања и овај период се одликовао правим ајкулама и рибама с коштаним скелетом, од којих су многе биле невероватно сличне данашњим. Лишајеви, маховине и мале васкуларне биљке коначно су почеле слободно да расту на обали, док неки чланконошци еволуирају у пауке, шкорпије и милипеде (стоноге) адаптиране на сув ваздух и живот са земаљским биљкама. Огромне морске шкорпије достижу свој врхунац, а трилобити настављају с доминацијом.

Пре 420 мил. година, изненадне климатске промене су изазвале помор преко 30% свих врста. Пропорција гасова у атмосфери се тако променила да је за многа бића постала неодговарајућа или отровна. Разлози за тако драстичне промене нису познати. Живот се мучио током истицања силура и почетком девона, када је еволуција изнедрија другачије моделе живота који су напредовали.

6. Изумирање у касном девону

Девон је био период (пре 419-359 мил. год.) када су неке рибе еволуцијом добиле довољно чврста пераја која су им омогућила да пузе по копну, временом поставши животиње као што су водоземци и гмизавци. У морима, разгранати корални гребени су постали уточишта риба и ајкула, од којих су неке јеле трилобите. Ови су престали да буду доминантна морска бића први пут од како су се пре 100 милиона година појавили. Заправо, ајкуле тог времена су биле толико успешне да нису имале потребе да се много мењају те неке данашње изгледају практично исто као и њихови прадавни преци. Велико богатство рибљих врста нагнало је научнике да девон назову добом риба”.

Неке групе копнених биљака развиле су корење и лишће, а на крају периода неке су развиле прве семенке и постајале све разноврсније. Развијало се све комплексније копнено биље и први пут у историји формирана је земља. Kлијале су необичне шуме 8 метара високих гљивâ, али онда, изненада, пре 375 милиона година, најмање 75% свих врста тог запањујућег живог света је нестао. Можда је узрок томе била промена у атмосферским гасовима, узрокована вишевековним масовним вулканским ерупцијама или ударом метеорита. И ово, као и већина изумирања била је брза, али само у геолошким мерилима – ово је трајало око 20 милиона година.

5. Пропаст карбонских кишних шума

После девона, наступио је карбонски период (359-299 мил. год.).

Неке нове копнене животиње развиле су способност ношења јаја на сувом, што им је омогућавало да живе било где на копну а да не буду стално уз воду и обалу да би на њој легали јаја, као што то раде данашње корњаче и крокодили.


(Unsplash)

По ваздуху су летели џиновски инсекти, с распоном крила од скоро метар. Ајкуле су доживљавале златно доба а оно мало трилобита који су прежели последњи талас изумирања, постајало је све ређе. Расло је џиновско дрвеће а огромне кишне шуме су покривале већину копна, повећавајући проценат кисеоника у атмосфери на 35% (данас га има око 21%). То је повећало густину ваздуха за трећину у односу на данашњу вредност. Четинари из карбона остали су скоро непромењени све до данас.

Пре 305 мил. година, муњевито и кратко ледено доба изазвало је такав пад угљен-диоксида какав није забележен у историји Земље. Велики део шума је изумро а са њима и бројне животињске врсте. У то време, безмало 10% свих врста на Земљи је нестало. Дрвеће је трулило, кондензовало се у земљи под притиском, и данас су главни извор фосилних горива, по којима је и читав период добио име (лат. carbo – угаљ).

4. Изумирање у перму-тријасу

Након што су тропске кишне шуме сведене на релативно мала острва, најуспешније животиње на копну су постале оне које су легле јаја. Оне су ускоро постале доминантне међу осталим врстама јер су имале шансу да се брзо опораве и развију, стварајући велики број врста гмизаваца и доминантних синапсида, који спредстављали гуштере сличне сисарима и који се сматрају њиховим прецима.

Пре 252 мил. година, Земљи се догодила трагедија каква никада није виђена ни пре ни после тога. Њен узрок је вероватно био удар неког метеорита или вулканске активности које су радикално промениле састав ваздуха. Између 90% и 96% целокупног живота је ишчезло. То је било и остало највеће изумирање у историји Земље, познато и као велико умирање”.

За поређење, погледајмо изумирање животиња за које је кривац човек. Уз наше посредовање, процене су да је до сада збрисано око 1.000 врста животиња. Данас живи око 8 милиона врста, што значи да смо и према најпесимистичкијим проценама уништили само 0,01% укупног животињског света. Иако то није нешто чиме треба да се поносимо, ради се о инфинитезималу у поређењу са гаргантуанским изумирањима којима је била изложена сама природа тооком свог напретка.

3. Изумирање у тријасу-јури

После пустошења крајем пермског периода, гмизавци су поново постали доминантни а појавили су се први диносауруси. Они нису постали доминантни у односу на друге гмизавце, и у то време нису били већи од данашњег коња.


(Wikipedia)

Сви већи диносауруси, тираносауруси, стегосауруси, трицератопси и дуговрати џинови сауроподи, потичу из периода јуре или креде.

Пре 205 милиона година, 65% тријаског живота је изумрло, укључујући све велике копнене животиње. Многи диносауруси су били поштеђени због своје мале величине. Иако је већина масовних изумирања трајала макар милион година, овој је требало само десетак хиљада година. Вероватни узрок су биле огромне вулканске ерупције у центрлном Атлантику које у ослободиле огромне количине угљен-диоксида или сумпор-диоксида и аеросоли, што је изазвало изненадне климатске промене. Овај догађај представља границу између тријаса и јуре.

2. Изумирање с краја јуре

У време периода јуре (201-145 мил. год.), џиновски морски гуштери, као они из породице плезиосауруса и ихтиосауруса, владали су океанима.

Птеросауруси су доминирали ваздухом, а диносауруси копном. Стегосауруси, дугачки диплодокуси и велики ловци алосауруси били су уобичајене животиње. Зимзелени, палмолике цикаде, гинкгои и џиновске папрати стварали су бујне шуме. Kод мањих диносауруса еволуирају пера и почињу да се појављују прве птице.

Према фосилним остацима, пре 200 милиона година је нестало око 20% живих бића, углавном морских врста. Шкољке и корали, који су до тада били распрострањени по целом свету, скоро су потпуно нестали. Оних неколико врста које су претекле постепено су се током следећих милиона поново шириле морима. Ово изумирање се није толико одразило на копнене животиње, те је нестало само неколико врста диносауруса.

Узрок овог скоро потпуно морског изумирања још је предмет дебате, али једна од могућности је да су се океанске тектонске плоче тако помериле да су океани изненада постали дубљи. Већина морског живота је била адаптирана на плитку воду, те је нестајала гмижући све дубље од површине.

1. Изумирање у креди-терцијеру

Највише захваљујући Стивену Спилбергу, ово је данас најмодерније изумирање у историји.


(Unsplash)

Након свршетка јуре, диносауруси су наставили да бујају и еволуирају и током наредног периода креде. Специјализовали су се у форме које су данас познате многобројној деци у читавом свету. Оно што је најважније, тек се у периоду креде живот коначно опоравио од давнашњег ужасног ордовичко-силурског изумирања. Први пут после 300 милиона година број врста се коначно изједначио па потом и премашио број врста из ордовика. Синапсиди су коначно еволуирали у мала бића слична глодарима, претке свих будућих сисара.

Пре 65 мил. година, огромни метеорит величине Хималаја ударио је у Земљу у Чиксулубу у данашњем Мексику, уништивши атмосферу и изазвавши болно глобално загревање, убивши преко 75% свих биљних и животињских врста. Метеорит је садржао високу концентрацију иридијума, уобичајено ретког на Земљи, а сво стење широм света које је старо 65 мил. година садржи танак слој иридијума преосталог после удара. Међу преживелима је било тек нешто мало гмизаваца, птица и сисара. Управо су ови последњи искористили празне нише после нестанка диносауруса и постали доминантне копнене животиње. По новим класификацијама, овај догађај се данас назива изумирањем у креди-палеогену.

(Извор Национална географија)

О аутору

Stanko

Оставите коментар