ВРЕМЕНСКА МАШИНА

НАЈЕЛИТНИЈИ КЛУБ ИКАД

Само деветорица („Клуб”)

О књижевном клубу Џонсона, Берка, Гибона, Смита, Босвела и других умова 18. века који су обликовали не само своје доба, већ и наше.

Арам Бакшијан

Чим сам добио интересантну нову књигу Леа Дамроша „Клуб”, стоварио сам прашњави примерак „Речника енглеског језика Семјуела Џонсона” са полице. Кажем стоварио, јер моја копија првог издања из 1755. године тежи преко пет килограма. Напорна ствар за подизање, али не и за читање. Желео сам да видим како је Џонсон дефинисао реч клуб, јер је фокална тачка Дамрошове колекције осамнаестовековних лондонских живота и идеја управо клуб. И то не било који клуб, него Клуб – мали кружок пријатеља које је окупио и организовао велики лексикограф, сер Џошуа Рејнолдс – најистакнутији енглески сликар портрета тог времена.

Клуб је, према Џонсону, „скуп присних сарадника који се окупљају под одређеним условима”. Џонсонов клуб је свакако испуњавао ту дефиницију, коју аутор саопштава након стотинак страница. Но, концепт Клуба (са великим К) био је сер Џошуин. То је имала бити група сачињена од „дружељубивих и занимљивих пријатеља који би се окупљали и проводили једно вече сваке недеље”.

Саоснивачи су одлучили, како нам то Дамрош саопштава, „да би девет чланова представљало добар број – то би било довољно да разговор учини живахним и довољно широким, чак и у случајевима када нису сви у могућности да присуствују. Једаи члан је касније рекао да је намера била да се чланови одаберу толико пажљиво да ,уколико би само двојица њих могла да се састану неке вечери, буду довољна забава један другом’. Одабрали су латински мото за клуб – estoperpetua (Нека буде вечан).”

И био је. Занемарујући интервале мировања, Клуб је „опстао све до данашњег дана, под именом Лондонско књижевно друштво”, а кроз његове редове су прошли угледници 19. и 20. века, попут сер Валтера Скота, Томаса Бабингтона Меколија, Вилијема Иварта Гледстона, барона Алфреда Тенисона, Метјуа Арнолда, Радјарда Киплинга, Невила Чемберлена, лорда Кенета Кларка, Томаса Стернса Елиота, Макса Бирбома и премијера Харолда Мекмилана.

Квалитет, а не иметак
Све је то прилично импресивно, али ни близу толико као листа чланова из 18. века која, поред Рејнолдса и Џонсона, обухвата: песника/драматурга/романописца Оливера Голдсмита, парламентарног говорника и најистакнутијег политичког есејисте свога времена – Едмунда Берка, водећег глумца и позоришног управника тог времена Дејвида Герика – који је увео природнији глумачки стил и покренуо грозницу поновног интересовања за Шекспира, Адама Смита – оца савремене економије и Едварда Гибона, члана парламента и аутора једног од најкапиталнијих историјских дела, односно „Историје опадања и пропасти Римског царства”.

Не бисмо смели да заборавимо ни Џејмса Босвела – неуспелог адвоката, али надахнутог биографа и компулсивног писца дневника захваљујући којем данашњи читаоци могу да осете добар део проницљивости, мудрости и духовитих досетки које су красиле недељна окупљања Клуба, која су у првих 20 година постојања одржавана у крчми „Турска глава” у улици Џерард, близу лондонског Стренда, а касније и на другим локалитетима британске престонице.

Плоча на месту некадашње крчме „Турска глава

 Постојали су, наравно, и ранији клубови у Лондону. Неки од њих живе и данас. Вајт клуб (White’s), основан крајем седамнаестог века, био је торијевска тврђава позамашног аристократског контигента. Као главног писца говора за председника Роналда Регана обрадовало ме је што сам, вечерајући тамо, могао да приметим да се то није променило. Један од првих чланова са којим ме је мој домаћин упознао био је момак тада задужен за писање говора за наследника трона – Чарлса, принца од Велса. Као нешто млађи од „Вајта”, „Брукс” и „Будл” клубови су били продукти 18. века, са снажном заступљеношћу виговаца уместо торијевских племића.

Али ове накинђурене институције, углавном резервисане за оне са титулама и богатством, биле су најпознатије по квалитету својих подрума вина и високим улозима за њиховим коцкарским столовима. За разлику од тога, Џонсонов кружок карактерисало је чланство базирано на заслугама, интелигенцији и тада новом, али данас познатом џонсонијанском концепту клубабилности (clubability) – који подразумева култивисаност, оштроумност, виспреност и дружељубивост – што су одлике које доприносе квалитету дебата које се воде у клубу.

Највећи говорник од свих био је сам Џонсон, чији је говорнички дар био толики да је помоћу њега могао да у сенку баци и свој физички изглед који се једино могао описати као бедан. При првом сусрету са незграпним, чупавим Џонсоном, могло се очекивати да би код било ког посетиоца преовлађујући утисци потицали од чула вида и мириса. И то моментално. Босвел се сећа своје прве посете његовим просторијама: „Његова браон одећа изгледала је малтене зарђало, носио је малу, стару, смежурану перику без пудера која је била премала за његову главу, његов оковратник и ногавице на панталонама биле су раскопчане, његове чарапе од црне вуне биле су лоше израде, а пар ципела невезаних каишева носио је попут папуча. Али сви ови неуредни детаљи били би заборављени оног момента када би проговорио.”

 Џонсонови принципи
Џонсон је волео добру расправу, макар и са самим собом. Једном је пријатељу из клуба рекао „да је имао сан који га је узнемирио јер га је неко побеђивао у дебати”. Утеха је, међутим, стигла са буђењем, када је „увидео да је сам био одговоран за обе стране” дебате из сна. Џонсон је говорио како вино распламсава његов дух и „подстиче га да ослободи разговор и истински се упусти у размену дискурса са онима које највише воли. Догматишем и противречим и у овом конфликту мишљења и сентимената налазим ужитак”.

Ипак, Џонсон, који је био у стању да попије енормне количине алкохола, могао је и да му се одупре, па би сипао лимунаду док су његови ортаци урањали у порто, пунч и бренди. То никада не би кочило разговор, јер су њега опијале речи, а не алкохол. Био је усамљени, прогоњени удовац склон дуготрајним периодима лењости и депресије, па је чак саставио и молитву за терање та два демона: „Помози ми (Господе) посредством Светога Духа да отерам лењост и немар, како бих сваког дана могао да извршим део задатка који си ми Ти доделио, па да и даље, уз Твоју помоћ, делам оно што би без Твоје помоћи морало бити узалудно делати, како бих у свим својим подухватима остварио онакав успех какав би највише показао Твоју славу и донео спас мојој души…”

Остављајући по страни молитвене моменте, Џонсона су највише у живот враћали писање и разговор. А за Џонсона је разговор углавном подразумевао расправу. А у њој је готово увек био победник. „Нема расправе са Џонсоном”, пожалио се једном Голдсмит, „јер ако те он промаши из пушке, обориће те ударцем кундака”.

Као и код неколицине његових познатих савременика – талентованих, аутентичних људи скромног порекла као и Џонсон – његов лични, политички и спиритуални светоназор суштински је био конзервативан. Попут војводе од Велингтона у наредном веку, Џонсон је био лојалан Цркви Енглеске као друштвеном и верском стубу, јер је она – како ће то велики војвода касније срочити – имала моћ да од лопова прави поштене људе. Била је и слободна од (за Џонсона) дегутантне пантомиме римокатолицизма, али и верске хистерије и застрањивања многих неконформистичких богомољаца који су били претече данашњих харизматичних евангелиста. За Џонсона, Бог не само да је био Енглез, него је био и англиканац.

Споменик Семјуелу Џонсону у Личфилду

Али Џонсонов англикански бог је инспирисао не само осећај човечности, већ и греха. Очајнички сиромашан током највећег дела свог живота, и никада богат, он је истовремено био хуман и практичан у ставовима о смислу богаства. Говорио је: „Мало шта може човека учинити безазленије преокупираним од прављења новца”, али исто тако и да „прављење новца није сав човеков смисао: култивисати доброту је важан део животног пута”. Ово нису биле само речи, већ принципи по којима је живео, што је доказао безбројним гестовима великодушности према људима у невољи.

Лимузина либерали
Учени доктор је имао нарочито оштро око за „лимузина либерале” (можда би боље било рећи „каруце либерале”) свога доба, за демагоге попут Џона Вилкса који су удовољавали најнижим нагонима светине и за егоцентричне виговске буџоване који су се бескрајно хвалисали славом тог величанственог али физички непостојећег документа званог енглески устав. Под маском напада на краљевске прерогативе, парламентарни виговци су углавном функционисали као наследна плутократија посвећена владању Уједињеним Краљевством и његовим народом за свој интерес.

Џонсон је био у праву: „Господине, ваши дежурни изједначивачи желе да изједначе све оне испод себе, али никако да их изједначе до свог нивоа. Ако већ сви хоће да имају неке људе испод себе, зашто онда не би имали некога и изнад себе?”

„Беднике” је (deplorables; погрдни израз Хилари Клинтон за Трампове бираче) онда, као и данас, требало држати на њиховом месту по сваку цену.

Џонсонов успон из сиротињске анонимности – постигнут искључиво снагом карактера и генијалношћу – управо је оно због чега су га многи чланови виговске елите тако снажно мрзели. Хорације Волпол, размажени син сер Роберта Волпола, иначе највећи и најкорумпиранији виговски парламентарни лидер осамнаестог века (и дефакто премијер, с тим што та функција тада није постојала), презирао је добродушног доктора Џонсона, о чему сведоче и његови прилично надмени редови из „Мемоара о владавини краља Џорџа III”: „Са мноштвом сувишних знања и тек понеким правим, Џонсон је био одвратна и злобна личност. У суштини јакобинац, арогантан, самодовољан и охол по својој природи, незахвално поносан и феминизирано нетрпљеив према различитим мишљењима [sic], проституисао је своје перо странци чак и поводом речника, па је потом, за пензију, противречио сопственим дефиницијама. Његово понашање је аљкаво, уображено и брутално, његов стил је комично бомбастичан и подао. Укратко речено, сво то силно цепидлачење одликовала је гигантска ситничавост сеоског директора школе.”

Тако је писао човек који је своје богатство и парламентарну позицију дуговао непотизму и чије је примарно литерарно достигнуће било писање „Отрантског замка” – мелодраматичног готског шунд дела углавном запамћеног по томе што је инспирисало талашчиће трећеразредних хорор прича и досадних „романтичних” новела.

Волполова мржња се протезала и са оне стране гроба. Иако га Дамрош описује као „хиперсофистикованог”, приметни су и елементи заједљивости и снобизма у његовом пакосном називању Џонсоновог биографа, Џејмса Босвела, „оном пијандуром”. Они избијају и из сатиричног стиха – више мрзитељског него оштроумног – који је нашкрабао на свом примерку „Живота Семјуела Џонсона”:

Кад пијани Бози подригује Џонсонове речи,
А пола књиге он сам нешто кмечи,
Шкотска се спрема за следећи ударац,
Удружили се сирови булдог и магарац

Гибоново ремек-дело
Али чак је и Волпол препознавао књижевне заслуге Џонсоновог клупског сабрата, Едварда Гибона. Након што је прочитао први том Гибоновог „Опадања и пропасти Римског царства”, који се појавио 1776. – исте године када и велика дела Томаса Пејна и Адама Смита, послао је аутору честитку у којој га је упитао како је могао да „…зна тако много, расуђује тако добро, влада материјом и знањем и снагом вредновања тако темељно, а опет да влада собом и не преда се диктаторској ароганцији одлучивања?” Само се следећа реченица може сматрати двосмисленим комплиментом: „Неочекивано сте свету дали класик историје”.

Дамрош помиње и реакцију младог викторијанског „армијског официра у Индији” након што је прочитао Гибоново ремек-дело готово читав век након објављивања: „Моментално су ме освојили и прича и стил. Све дуге, вреле подневне сате индијског дана, од момента кад бисмо напустили штале до трена кад би вечерње сени најављивале да је време за час полоа, прождирао сам Гибона. Тријумфално сам јахао кроз његово дело од почетка до краја и уживао све време.”

Тако је писао млади Винстон Черчил који ће временом не само стварати историју, него и овладати „причом и стилом” музе Клио (Клио је у грчкој митологији била муза заштитница историје). Ова споредна анегдота један је од многих подсетника из Дамрошеве генијалне компилације о томе како је Џонсонов круг обликовао не само своје доба, него и она будућа.

Нажалост, Босвел, који је презирао Гибона, изгледа није поклањао много пажње његовом учешћу у клупским разговорима, па је мало његових речи сачувано у „Животу Семјуела Џонсона” и Босвеловим дневницима. Један од главних разлога Босвелове антипатије према Гибону је могло да буде оно што је он сматрао атеизмом овог потоњег, јер је Босвел, иако посвећени посетилац бордела, себе такође сматрао и искреним верником, па је уживао у пролазним покајањима скоро исто онолико колико и у својим безбројним општењима са уличним дамама (понекад буквално на улицама). Гибон, то буцмасто прасе од човека, није био баш наочит. О њему је Босвел написао: „Мислим да се исмевање поштено може користити против неверника, на пример, уколико се ради о ружним типовима а истовремено апсурдно таштим”.

Споменик Џејмсу Босвелу у Личфилду

Што је Гибон несумњиво био. Рејнолдс – који је као дружељубиви уметник посвећен трговини кочијама добро знао како да поласка чак и најодбојнијим муштеријама – створио је један од најпознатијих портрета Гибона. Годинама касније, Чарлс Џејмс Фокс – још један члан Клуба и водећи виговски политичар који је био све само не невинашце или верски фанатик – ухватио Гибона је како са дивљењем зури у сопствени портрет „…који је висио изнад камина – тај дивни портрет на којем је лик савршено дочаран, упркос уклањању неправилности и вулгарности реалних контура. Мање пристојни посматрачи су говорили да Гибоново подгојено лице асоцира на бебећу задњицу. ”

Скроз супротно од тога, Гибонова проза била је достојанствена и симетрична. Попут Џонсона, писао је латинским, периодичним стилом, у којем се свака реченица уграђивала у ону следећу и где је сваки пасус јачао композицију целине. „Одувек је била моја пракса” , рекао је Гибон, „да дугачки пасус излијем у један калуп: да га окусим ухом, ускладиштим у сећању, али да се уздржим од акције пера све док до танчина не изгланцам свој рад”. А он сјаји до данашњег дана.

Оно што је Гибон радио мукотрпно, кроз бројна понављања, у Џонсоновом случају је можда било инстинктивније и интуитивније, нарочито пошто је највећи део свог живота писао под притиском комерцијалних рокова, зависећи од писања како би могао да заради за хлеб и кров над главом. Али резултат је исти: елоквентне, елегантне, звучне, али често веома снажно уобличене реченице, упрегнуте у изградњу величанственог климакса.

Интелигентна маштовитост је, такође, имала важну улогу. Дамрош нас подсећа: „У ,Опадању и паду Римског царства’, све што имамо су фрагменти сумњивих доказа из далеке прошлости. Понекад ти докази делују уверљиво, али Гибон нас подсећа да морамо имати на уму ко је шта писао некада давно и са каквом намером. Добар део онога што мислимо да знамо о разним ликовима из прошлости долази од њихових непријатеља који су их мрзели. Гибоново велико достигнуће је што помаже читаоцима да заједно с њим изграде наратив.”

 Куран на Оксфорду
Да је Гибон објавио „Опадање и пад…” пре уласка у Клуб, вероватно га не би ни примили. За чланове попут Босвела и Џонсона, Гибонов изражени скептицизам према тврдњама да се успон хришћанства „једино може објаснити чудесном божанском интервенцијом”, једноставно речено, јесте богохуљење. И Босвел и Џонсон су Гибона називали неверником.

То је било апсурдно. Гибон није игнорисао или одбацивао значај хришћанства, али је „историју Цркве третирао просто као један историјски феномен у мноштву других, а не као кључ смисла саме историје”. За Гибона није било ничег чудесног у успону хришћанства. Приписивао га је „секундарним узроцима”, укључујући, како Дамрош наводи, „проповеднички жар раних хришћана, њихово обећање бесмртности, њихов ,чист и строг’ морал и њихову организацију налик на војно тело унутар ширег друштва.”

 Лео Дамрош, аутор књиге „Клуб

Све су то добре тезе за дебату, али намећу једно питање. Ако хришћанство, па чак и „секундарни узроци” његовог тријумфа, нису на неки начин били јединствени или јединствено инспирисани, зашто је хришћанство тако брзо и тако снажно надмашило десетине других сада заборављених верских покрета и култова, те освојило највећи део развијеног западног света и византијског истока молитвом и убеђивањем уместо присилом и мачем?

Чак је и Гибон са дивљењем саопштио како је приликом битке код Тура (односно Поатјеа) 732. године после Христа, талас муслиманског оружаног освајања зауставио „генијални и талични Карло Мартел” у „судару који ће променити историју света”. Чак је и спекулисао о томе шта би се догодило да су Мавари победили: „Арапска флота је могла да, без икаквих поморских битака, уплови у Темзу. Можда би се интерпретације Курана изучавале на Оксфорду, а у његовим амфитеатрима би се обрезаним људима представљала светост и истина Мухамедовог откровења.”

Дамрошев преглед обилује надахнутим описима, али и подједнако важним, разборито одабраним цитатима најширег тематског опсега, како од чланова Клуба, тако и од читавог низа њихових савременика. Томе се додају и интелигентни коментари потоњих писаца и учењака. Све у свему, Дамрош испуњава улогу ученог, али никада ситничавог навигатора кроз сложене животе, односе и уметничка дела, како писана тако и визуелна. Заиста, једно од најистакнутијих достигнућа његових књига је његов надахут одабир илустрација на које се често позива у свом наративу.

Ту је све: од Рејнолдсових портрета до старих новчића, и то у служби пружања увида у његове ликове, доба у којем су обитавали и трагове њиховог рада и света који и даље обликују наше животе. Он вешто убацује помоћне ликове попут Фени Барни, Хестер Трал Пјоци, Ричарда Бринслеја Шеридана и много других живописних личности. Све их третира у духу информисаног поштења и свима им у потпуности удахњује живот. Као и „Животи најеминентнијих енглеских песника” Семјуела Џонсона, Дамрошев рад окупља екстравагантну палету ликова – од којих су неки скарадни, неки величанствени – која врви од живота и колорита.

Трон блаженства
Структура његове књиге је помало разбацана јер је принуђена да наративно осцилира напред-назад кроз време и простор и да се фокусира на различите људе у различитим периодима, али никада не губи нит. Укупни утисак се може описати као очаравајући низ предавања пропраћених велелепним скретањима, што све скупа доприноси продубљивању нашег разумевања теме и препознавању како њене унутрашње привлачности, тако и њеног савременог значаја.

Дамрош је савесни мајстор детаља времена које обрађује. Само једна ситна, скрпљена ситница боде очи. У свом опису изгледа лондонских улица, Дамрош наводи неке од услуга које је пружао New Bagnio – нека врста тада популарног турског купатила. Једна од њих, капинг (cupping), дефинисана је као „медицинско пуштање крви”, што није тачно. Пракса капинга је осмишљена тако да ублажи низ тегоба применом угрејаних стакала у облику теглица, углавном на леђима или грудима пацијента. Врелина стакла делује на ваздух који је заробљен између, тако ствара благи вакуум и стимулише успорену циркулацију привлачењем више крви у спољне слојеве коже, што често доводи до здравог руменила.

Током 18. и 19. века, ова пракса је била у моди на начин на који је данас акупунктура. „Пуштање крви” била је потпуно друга техника која је подразумевала отварање главних вена и право извлачење великих количина крви. Оваква пракса је могла да буде фатална, што је можда био случај код Џорџа Вашингтона који је отишао на починак са тешком прехладом, коју је можда још смртоноснијом учинило узастопно и обилно пуштање крви. Капинг, са друге стране, није могао да му нашкоди, него је могао и да му пружи нешто олакшања.

Како је Клуб постепено прерастао у институцију чије је чланство третирано као трофеј за оне већ богате и познате, често по цену талента и клубабилности, утешно је знати да се његов дух повремено манифестовао на другим местима. Један такав викторијански аватар је био Севиџ клуб (Savage club). Основан 1857, добио је име по Ричарду Севиџу, наводном копилету грофице и ерла и харизматичном пискаралу са Граб стрита које је увенуло у дужничком затвору 1743. Џонсон је био фасциниран Севиџом и учинио га је темом једног од његових најранијих радова – „Живот Ричарда Севиџа” – за којег је написао да је „из нужде постао писац, будући да није имао другу професију”.

Током друге половине 19. века, Севиџ Клуб је постао сигурна лука за дружељубиво мноштво талентованих али банкротираних младих пискарала, као и за старе, прецвале писце, трубадуре и боеме. Овај клуб се дотетурао и до наших дана, углавном се држећи скромнијег места поред већих и богатијих клубова. Када сам га посетио седамдесетих, налазио се у малој, прилично похабаној точионици пића у иначе величанственом Ленсдаун клубу Фицмаурис палате, у самом центру Лондона.

Ленсдаун клуб у Фицмаурис палати у Лондону

 Био сам тамо као гост старог пријатеља, бригадира Питера Јанга. који је током Другог светског рата служио као официр-командос, а био је и командир пука Арапске легије под Глаб-пашом (мисли се на генерал-лајтнанта сер Џона Бегота Глаба који је командовао трансјорданском Арапском легијом од 1939-1956.), начелник ратних (војно-историјских) студија на Сендхерсту (британска војна академија) и капетан-генерал реда „Запечаћеног чвора” (Sealed Knot) – веселе дружине извођача историјских реконструкција специјализованих за битке између ројалиста (cavaliers) и парламентараца (roundheads) из периода Енглеског грађанског рата.

Питер је наравно био ројалиста. Такође је био и плодоносни писац књига и чланака о свим војним питањима, али и бонвиван. Точио је једно пиће за другим у устајалим, слабо осветљеним просторијама Севиџ клуба, а мали дебатни круг је почео да се захуктава и сви су се добро проводили. На свој скромни начин, био је то џонсонијански моменат, и подсетник да у адекватним околностима – како је Џонсон најмање једанпут рекао Босвелу – „столица у крчми” може постати „трон блаженства”.

(Извор Нови Стнадрад)

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар