LESTVICE ŽIVOTA

LICE ČESTO DODIRUJEMO

Ilustracija (CC0 Unsplash)

Od svih ponašanja koja nas razlikuju od ostatka životinjskog sveta, jedno može biti prilično zabrinjavajuće za vreme epidemije neke bolesti, a to je nesvesno dodirivanje lica.

Ljudi su među retkim vrstama koje su poznate po tome da dodiruju lice a da toga nisu svesne, što doprinosi širenju bolesti, poput aktualnog virusa korona, piše Bi-Bi-Si, prenosi Index.hr. Studije su pokazale da smo posebno skloni dodirivanju brade i područja oko usta, nosa i očiju. 

Svi dodirujemo lice fascinantnom učestalošću. Studija iz 2015. godine, koja je proučavala ponašanje australijskih studenata medicine, pokazala je da čak ni oni nisu uspeli da se odupru tom porivu. Mada bi upravo studenti medicine trebalo da su svesniji opasnosti u odnosu na ostale, studija je pokazala da su lice dodirnuli prosečno 23 puta u roku od jednog sata, posebno usta, nos i oči. Ljudima i nekim primatima ne uspeva da se ne dodiruju po licu, a to je, čini se, povezano s načinom na koji smo se razvijali.

Mehanizam smirivanja

Ponekad je reč o svojevrsnom mehanizmu smirivanja, kaže Dačer Keltner, psiholog s kalifornijskog univerziteta u Berkliju. Neka istraživanja su  pokazala da kontakt kože na kožu rezultira oslobađanjem hormona oksitocina, što može doprineti smanjenju stresa i postizanju većeg spokoja. U nekim drugim situacijama nesvesno dodirujemo lice kada koketiramo ili „da bismo oponašali zavese na pozornici, zatvarajući jedan čin društvene drame i otvarajući sledeći, kaže Keltner.


Dačer Keltner (Vikipedija)

Bez čula dodira?

Drugi stručnjaci za bihevioralnu nauku zaključili su da je dodirivanje lica jedan od načina na koji pomažemo u kontrolisanju emocija i raspona pažnje. Martin Gruvald, psiholog s nemačkoga Univerziteta u Lajpcigu, kaže da je reč o „osnovnom ponašanju naše vrste.

„Dodirivanje lica je autoregulatorni pokret koji obično ne služi za komunikaciju i često se izvodi podsvesno. Takvi pokreti igraju ključnu ulogu u svim kognitivnim i emocionalnim procesima i javljaju se kod svih ljudi”, pojašnjava profesor, autor knjige iz 2017. godine pod naslovom Homo Hapticus: „Zašto ne možemo živeti bez čula dodira.

No naše oči, nos i usta su vrata za prodor svakojakih bakterija i virusa u naš organizam, što je posebno opasno u doba pandemije virusa korona, koji se sa osobe na osobu prenosi kapljicama iz nosa ili usne šupljine zaraženog pojedinca.

Zaraziti se možemo i dodirivanjem predmeta ili površina koje su bile izložene virusu. Grupa američkih i brazilskih naučnika je 2012. godine proučavala ponašanje nasumično odabranih osoba u javnim prostorima u brazilskome Florijanopolisu i vašingtonskoj podzemnoj železnici. Ustanovili su da su osobe koje su proučavali, a nisu znale da ih posmatraju, najpre dodirnule javnu površinu, a potom nos ili usta više od triput u sat vremena.

Za neke zdravstvene stručnjake sklonost dodirivanju lica trebalo bi rezultirati većom motivacijom za korišćenjem maski kao zaštite protiv virusa korona.

„Nošenje maske može smanjiti sklonost ljudi da dodiruju lice, što je veliki izvor zaraze ako izostane odgovarajuća higijena ruku”, smatra virusolog Stiven Grifin sa Univerziteta u Lidsu.

Šta preduzeti da bismo smanjili učestalost kojom dodirujemo lice? Bihevioralni naučnik Majkl Halsvort, profesor na Univerzitetu Kolumbija koji je radio kao savetnik za britansku vladu u vreme Dejvida Kamerona, kaže da je savet vrlo teško pretočiti u praksu. „Kazati ljudima da ne rade nešto što se događa nesvesno uobičajen je problem. Puno je lakše ljudima savetovati da češće peru ruke nego ih navesti da ređe dodiruju lice. Nećete imati uspeha ako nekome samo kažete – ne čini podsvestan pokret!

I na kraju, kad se sve zbroji i oduzme, ništa ne može zameniti značaj redovn proganja ruku i dodatne brige o održavanju lične higijene.

(Izvor Sputnjik)

 

O autoru

Stanko

Ostavite komentar