ДАРВИНОВА НИТ

АЈКУЛА НИЈЕ МЕСОЖДЕР

Wikimedia

Wikimedia

Кит ајкуле (Rhincodon typus) се хране тако што филтрирају воду, а научници су сматрали да на тај начин одвајају сићушне животиње.

Највећа ајкула у нашим океанима већ има репутацију нежног дива и чини се да јој тај епитет одговара више него што се до сада претпостављало. Кит ајкуле (Rhincodon typus) се хране тако што филтрирају воду, а научници су сматрали да на тај начин одвајају сићушне животиње. Међутим, додатна истраживања су показала да су сваштоједи и да једу и биљке.

„Ово нас наводи да поново размислимо о свему што смо мислили да знамо о томе шта једу ова морска створења. И, у ствари, шта раде на отвореном океану.”

Међу мноштвом сићушних морских створења које скупљају кит ајкуле налази се и зеленило које се састоји од алги и других организама који врше фотосинтезу. Наравно, ову врсту хране је немогуће избећи, али истраживаче је занимало да ли је ова морска вегетација само „гарнирунг“ уз месо, или је салата неопходна за здраво функционисање. Истраживачи који су испитивали узорке измета и коже открили су шта ови океански џинови, дуги најмање 10 метара, заправо користе из огромних количина воде која прође кроз њихов пробавни тракт.

„Измет је показао да једу планктонске ракове”, наводи биолог океанограф Пети Виртју са Универзитета у Тасманији, „Али не метаболишу мног од тога.” Уместо тога, чини се да кит ајкуле, које су праве ајкуле са хрскавицом уместо костију, хранљиве материје извлаче из огромног броја алги.

Највећа виђена кит ајкула (лат. Rhincodon typus) била је дуга 18,8 метара. Постоје тврдње да су виђене и јединке које су дуге преко 14 метара, а тешке преко 30 тона. Кит ајкула је, такође, највећи кичмењак који не спада у сисаре. Спада у род Rhincodon, и једина је врста тог рода која није изумрла. Уста кита ајкуле могу да садрже преко 300 редова ситних зуба и 20 јастучића које користи за филтрирање хране.

За разлику од многих других ајкула, уста китова се налазе на предњој страни главе, а не на доњој. Према једном извештају, кит ајкула од 12,1 метара има уста пречника један и по метар. „Ово нас наводи да поново размислимо о свему што смо мислили да знамо о томе шта једу ова морска створења”, каже биолог Марк Микан из Аустралијског института за морске науке. „И, у ствари, шта раде на отвореном океану.”

Анализа ткива коју су обавили Микан и колеге, такође је показала да су пронађене масне киселине исте као код сваштоједа, а не месождера. Кожа им је била богата арахидонском киселином у довољно великим количинама да би се могло закључити да се кит ајкуле хране и микроалгама. Студија која је спроведена 2019. године у којој су такође анализирани узорци ткива кит ајкуле такође се показало да се кит ајкуле хране бар неком храном која је ниско у ланцу исхране, као што су биљке и алге.

Штавише, оне нису једине ајкуле које су сваштоједи. Ајкуле чекићаре такође једу значајне количине морске траве. Чекићаре морају да гутају биљке док лове мањи плен, попут ракова, мекушаца и риба које се скривају у густој трави. Тако им се вероватно еволутивно развила могућност да варе и ту врсту хране. Исто се можда догодило и кит ајкулама, претпостављају истраживачи. У својој еволуционој прошлости, они су можда првобитно гутали алге да би пробавили животиње које на њима живе (епибионте), али сада такође могу да сваре и користе и саме алге.

„Дакле, оно што смо до сада мислили да кит ајкуле долазе у Нингалу само да би се насладиле раковема, сада увиђамо да је само део приче”, објашњава Микан. „Оне, у ствари тамо једу и приличну количину алги”. Нажалост, да би пронашле довољно ове плутајуће органске материје, кит ајкуле морају да прате океанске површинске струје у којима се скупљају ови плутајући извори хране, али ту се налазе и бројни загађивачи, пре свега пластика.

„Испоставило се да можда систем еволуције на копну и у води ипак није толико другачији”.

Микан је установио да се део ове пластике налази у измету кит ајкула. То може јако негативно утицати на њих јер им смањује капацитет црева, успорава варење или доводи до повраћања, напомиње тим у свом раду, објављеном у часопису Ecology. Ово би могло да штети овим угроженим животињама које су у последњих 75 година доживеле пад популације за 62 одсто. „На копну су све највеће животиње одувек биле биљоједи”, каже Микан. „У мору смо увек мислили да животиње које су постале заиста велике, као што су китови и кит ајкуле, хране један корак воше у ланцу исхране, животињама као што су шкампи и мале рибе”. „Испоставило се да можда систем еволуције на копну и у води ипак није толико другачији”, закључују истраживачи.

(РТС)

О аутору

Stanko

Оставите коментар