USHOĐENJE UOBRAZILJE

AMADEUS U ULOZI KECA

Mocart (Vikipedija)

Ali u umetnosti nema većeg uspeha nego biti poslednji u svojem rodu, a ne prvi. Prvi korak može učiniti gotovo svako; teško je napraviti poslednji – postići ono što se više ne može nadmašiti.

 

 Ana Pavlović

 Portreti iz svih perioda 35-godišnjeg života. Ingmar Bergman ili Miloš Forman. Panorama Salcburga ili pakovanja čokoladnih kugli. Falkov Rock Me Amadeus, kao prva pesma nemačkog govornog područja koju je „Bilbord” uvrstio na listu Hot 100 te 1986. „Ko je ta žena koja odbija da me poljubi? Mene i kraljica ljubi!” – koje je metar visoko derle odbrusilo zaprepašćenoj Madam Pompadur ili zlosrećna Marija Antoaneta kojoj je (nešto malo docnije) bez ustezanja ponudio brak. Salijeri, rana neprebolna i „Rekvijem”, kao ispoved i oprost. Genije na četvrtstepen do ludila, večni vunderkind, komponovanje s lakoćom kojom ptice cvrkuću – diviti se, diviti se, diviti se…

 

Dalekovidiji Gluk, osim što je zaslužan za Mocartovo prosvetljenje u kom pravcu će dosegnuti vrhunac svoje karijere – a to je opera – utabao je i neke nove staze njegovim naslednicima

 Koja je vaša asocijacija na Mocarta? Ako se odreknemo zloupotrebe neznanja javnosti i jeftinih trikova praznih panegirika veličanstvenom opusu, shvatićemo da se u njegovom slučaju zapravo ničemu posebnom ne može diviti.

Mocart

 Nalik primerice Praksitelu, Rafaelu, Molijeru ili Šekspiru, ni on nije bio korifej nekog novog pravca, niti osnivač neke škole. Došao je na koncu jednog razvojnog perioda, ma koliko njegovih opera, simfonija, čak klavirskih sonata davalo za pravo da zaključimo: „Ovo je konačno savršenstvo u ovom stilu i niko, kakav god genije bio, neće u ovom pravcu otići ni korak dalje”.

Jozef Hajdn, koji je autor obrasca Mocartovih simfonija, ponosio se njegovim genijalnim duhom jer je u njemu osećao deo sebe samoga: da je mogao, sam bi stvorio „Simfoniju u Es-duru”, no je bar umeo da se raduje i tome što se takav genije oslanja na njegova staračka pleća. Podjednako energično bi s gnušanjem odbio da komponuje (ili „skrivi”, kako se sam izrazio) prvi stav Betovenove „Eroike”, jer bi to (daleko bilo!) moglo biti protumačeno kao nekakvo učešće u „usmeravanju muzike na takve stranputice”.

Dalekovidiji Gluk, osim što je zaslužan za Mocartovo prosvetljenje u kom pravcu će dosegnuti vrhunac svoje karijere – a to je opera – utabao je i neke nove staze njegovim naslednicima. Pa tako, sagledavši konačnost genijalnog stvaraoca, barem su shvatili notornu činjenicu: uzaludno je svoj talenat traćiti na večiti trud oponašanja mocartovskih partitura, ne bi li takav simulakrum prodavali okolo kao klasiku.

Šarl Guno je pobožno izjavio da mu je Don Đovani celog života bio otkrovenje savršenosti, čudo, delo bez ijedne greške

Kao što je Vagner označio vrhunac devetnaestog stoleća, odnosno Betovenove škole, tako su i Mocartove najsavršenije kompozicije poslednja reč osamnaestog veka. Tako je opšte poznata činjenica da je „Otmica iz saraja” označila početak nemačke operske škole devetnaestog veka s delima Mocarta, Betovena, Vebera i Vagnera; da je Das Veilchen (Ljubičica) početak Šubertovog, Šumanovog i Mendelsonovog nemačkog lieda (solo pesme), a da je „Čarobna frula” prethodnik ne samo „Devete simfonije” već i Vagnerove alegorijske muzičke drame, u kojoj namesto individualizovanih ličnosti, kao dramatis personae nastupaju personifikovane apstrakcije.

Mocart

Ali ni „Otmica iz saraja” ni „Čarobna frula” ne spadaju u grupu dela koja čine vrhunac Amadeusovih dostignuća: to bi doista bili „Don Đovani”, „Figarova ženidba” i tri-četiri savršene simfonije. U njima se čuje dolazak muzike sledećeg veka, kao što su njegove mise zapravo muzika prethodnog veka.

Šarl Guno je pobožno izjavio da mu je „Don Đovani” celog života bio otkrovenje savršenosti, čudo, delo bez ijedne greške. „Rekvijem” je, opet, i pored svojih nespornih kvaliteta potvrđenih kroz nastupajuća stoleća, pod velikim upitnikom autorstva. Naime, manje je poznato da je udovica Konstanca utrapila upola završen „Rekvijem” Zismajeru, kompozitorovom učeniku sličnog stila i rukopisa, s molbom da ga dovrši ne bi li obezbedila ugovoreni honorar od naručioca, izvesnog grofa Fon Valzeg-Štupaha.

Mnogi Mocartovi vatreni adepti prosto ne mogu podneti činjenicu da njihov idol nije bio osnivač nikakve dinastije. Ali u umetnosti nema većeg uspeha nego biti poslednji u svojem rodu, a ne prvi. Prvi korak može učiniti gotovo svako; teško je napraviti poslednji – postići ono što se više ne može nadmašiti.

Stoga kao asocijacija na Amadeusa (a la serbe): kolovođa na poziciji keca.

(Izvor RTS)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar