„Hladni rat” je započeo u kulturi, obilato potpomognut novcem CIA, piše Fransis Stonor Saundres. U specijalnoj operaciji pojavljuju se vrhunske uhode i vrhunski umetnici
Fransis Stonor Saunders
Raskrstili ste sa Informbiroom? Svratite s dva svedoka na nadležno mesto i izjavite da niste u dosluhu ni s Josifom Visarionovičem, ni s Varšavskim ugovorom. Ne smeta što ih više nema, ko zna iskrsnuće odnekud kada se najmanje nadate.
Kako da se ratosiljate Deminforma? Kudikamo teže, ni dva jemca nisu dovoljna. Govori se da je zauvek iščezao u bespućima novije istorije, ali ne budite lakoverni. Naročito posle čitanja zastrašujuće knjige „Hladni rat u kulturi (CIA u svetu umetnosti i književnosti)”, u izdanju „Dosije studija” iz Beograda.
Vešto i neprimetno, kao vrednosti
nametaćemo ljudske poroke – laž,
prevaru, pijanstvo i narkomaniju,
nepoverenje među ljudima, izdajstvo
i nacionalizam… Glavnu pažnju
usmerićemo na omladinu koju ćemo
izopačavati, kvariti i učiti
razvratu. Od njih ćemo praviti
cinike, prostake i kosmopolite…
Fransis Stonor Saundres, britanska istoričarka, istraživačka novinarka i dokumentaristkinja, svojski se potrudila da do tančina, ponekad s previše podataka, imena i pojedinosti, dočara američku specijalnu operaciju, u kojoj se pojavljuju vrhunske uhode i vrhunski umetnici. Najčešće u istoj koži.
Stranicu po stranicu, na videlo izranja čudovišan poduhvat, za koji pisac predgovora Vladimir Davidović, očigledno dobro upućen u zbivanja, kaže da nije nedvosmileno potvrđen, ni ubedljivo poreknut. „Plan za uništenje Rusije” koji je skovao, kako se nagađa, Alen Foster Dals, osnivač i direktor Centralne obaveštajne agencije. Rođeni brat Džona Fostera Dalsa, tadašnjeg državnog sekretara.
Na osnovu ruskih izvora, u tom dokumentu, pored ostalog, piše: „Vešto i neprimetno, kao vrednosti nametaćemo ljudske poroke – laž, prevaru, pijanstvo i narkomaniju, nepoverenje među ljudima, izdajstvo i nacionalizam… Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo izopačavati, kvariti i učiti razvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake i kosmopolite…”
Pokretači „hladno rata” koji, po svemu sudeći, nikada nije prestao, glavni udar usmerili su na ljudsku svest.
Na vrhuncu hladnog rata vlada
SAD je uložila ogromna sredstva
u tajni program kulturne propagande
u zapadnoj Evropi”, obrazlaže
Fransis Stonor Saunders.
„Znam da je to tajna, jer se o tome svuda šapuće”, napisao je krajem 17. stoleća Vilijam Kongriv u komediji „Ljubav ѕa ljubav”, što je uz odsečak iz „Pakla” (petnaesto pevanje), Dantea Aligijerija, pomenuta spisateljica uzela za uvodne misli. Da na vreme upozori čitaoce, zlu ne trebalo. I nije pogrešila, iako je za svako od 26 poglavlja i sam epilog odabrala po jednu odgovarajuću. Poslednja je najpoučnija. „Nekim ljudima se mozak smrzne” (Dejvid Brus, američki diplomata i političar). Kako nas je zadesio „hladni rat” u zimu 1947?
„Oslanjajući se na široku, izuzetno uticajnu mrežu obaveštajnog osoblja, političkih stratega, korporativnog establišmenta i stare studentske veze s vrhunskih univerziteta ,Ajvi lige`, mlada CIA je od 1947. godine počela da stvara ,konzorcijum`, čiji je dvostruki zadatak bio da pelcuje svet od zaraze komunizma i da olakša usvajanje interesa američke spoljne politike u inostranstvu”, u uvodu objašnjava Fransis Stonor Saunders. „Rezultat je bio izuzetno čvrsta mreža ljudi koji su radili uz Agenciju na unapređivanju ove ideje da je svetu potreban Pax Americana, novo doba prosvećenosti, koje će se zvati Stoleće Amerike.”
(„Ajvi ligu” čini osam privatnih univerziteta na severoistoku SAD: Braun, Kolumbija, Kornel, Dartmur, Harvard, Prinston, Pensilvanija i Jejl).
„Bitka za umove ljudi” uključila je raznovrsno kulturno oružje: časopise, knjige, konferencije, seminare, umetničke izložbe, koncerte i nagrade. „Na vrhuncu hladnog rata vlada SAD je uložila ogromna sredstva u tajni program kulturne propagande u zapadnoj Evropi”, obrazlaže Fransis Stonor Saunders. „Središnji cilj ovog programa bio je da širi tvrdnju kako on uopšte i ne postoji. Njime je, u velikoj tajnosti, upravljala špijunska ruka Amerike, Centralna obaveštajna služba – CIA. Središte ove skrivene kampanje bio je Kongres za slobodu kulture, kojim je rukovodio agent CIA Majkl Joselson, od 1950. do 1967. godine.”
U svojem zenitu Kongres za slobodu kulture imao je kancelarije u 35 zemalja, zapošljavao desetine ljudi, objavljivao više od 20 uglednih časopisa, priređivao izložbe, koristio usluge novina i filmova, organizovao međunarodne skupove i muzičare i slikare obasipao priznanjima i javnim izvođenjima. Zaprepašćuje je činjenica da je u posleratnoj Evropi „veoma malo pisaca, pesnika, slikara, istoričara, naučnika ili kritičara čije ime na neki način nije bilo povezano sa ovim tajnim preduzećem”.
Spisak je poprilično dugačak, jedino nikako nisu privoleli Žan-Pol Sartra, ni Simon de Bovoar, iako su pokušavali. Mnogi velikani, kako ih prikazuju potonje enciklopedije, gostovali su na brojnim pozornicama hladnoratovskog „kulturnog prozelitizma”: Andre Malro, Džulijan Haksli, Mirča Elijade, Igor Stravinski, Samjuel Barber, Žan Kokto, Klod Debisi, Lorens Olivije, Bendžamin Britn, Česlav Miloš, Deni de Ružmon, Salvador de Madarijaga, Rože Kajoa, Euđenio Montale, Vilijam Fokner. I da se ovde zaustavimo, a negde moramo zbog oskudice prostora. U predgovoru se pominje da je, prema navodima bišeg direktora Tomasa Troja, CIA tajno potpomogla objavljivanje hiljada knjiga, među kojima „Novu klasu” Milovana Đilasa.
Novac se slivao iz Centralne obaveštajne agencije i iz nekoliko fondacija od najvećeg poverenja (Rokfelerova, Fordova, Karnegijeva i tako redom). Bivši levičari obreli su se na istom zadatku s okorelim obaveštajcima. „Ne postoji nešto takvo kao nevinost. Nevinost okrznuta osećanjem krivice najviše je što možeš da imaš.” (Majkl Hamer u romanu Mikija Spilejna „Smrtonosni poljubac”). Da li je „hladni rat” prestao tamo gde je započeo?
Stanko Stojiljković
