Da bismo razumeli šta se dogodilo u Kapitolu 6. januara, moramo da ostavimo mitove i idolopoklonstvo po strani i da se vratimo u istoriju Američkog građanskog rata u 19. veku.
Prof. dr Toma Piketi
Nakon invazije na Kapitol hil, zbunjeni svet se pita kako je zemlja koja se dugo predstavljala kao samoproglašeni lider „slobodnog” sveta mogla da padne tako nisko. Da bismo razumeli šta se dogodilo, moramo pod hitno da ostavimo mitove i idolopoklonstvo po strani i da se vratimo u istoriju. U stvarnosti, Sjedinjene Države se od samih početaka suočavaju sa sopstvenim slabostima, nasiljem i velikom nejednakošću.
Zastava Konfederacije, amblem robovlasničkog Juga tokom Građanskog rata vođenog od 1861. do 1865. godine, kojom su pre nekoliko dana mahali izgrednici u holu federalnog parlamenta, nije tamo bila slučajno. Ona je odraz teških sukoba s kojima se treba suočiti.
Posledice Građanskog rata
Sistem robovlasništva igrao je centralnu ulogu u razvoju Sjedinjenih Država, i zapravo zapadnog industrijskog kapitalizma u celini. Od 15 predsednika koji su nasleđivali jedni druge do Linkolnovog izbora 1860. godine, najmanje 11 su bili robovlasnici, uključujući Vašingtona i Džefersona, obojica poreklom iz Virdžinije koja je 1790. godine imala 750.000 stanovnika (od čega su 40 odsto bili robovi), što je broj jednak kombinovanom stanovništvu dveju najmnogoljudnijih severnih država (Pensilvanije i Masačusetsa).
Nakon pobune 1791. godine u Santo Domingu (dragulju francuskog kolonijalnog sistema i mestu sa najvećom koncentracijom robova u atlantskom svetu u to vreme), jug Sjedinjenih Država postao je svetski centar plantažne ekonomije i doživeo je brzi rast. Broj robova se učetvorostručio između 1800. i 1860. godine; proizvodnja pamuka se povećala desetostruko, snabdevajući evropsku tekstilnu industriju. Ali severoistok SAD i naročito Srednji zapad (Linkolnovo rodno mesto) razvijali su se još brže. Ove dve grupe država oslanjale su se na drugačiji ekonomski model, zasnovan na kolonizaciji zapada i besplatnoj radnoj snazi, i želele su da blokiraju proširenje prakse robovlasništva na nove teritorije na zapadu.
Nakon pobede 1860. godine republikanac Linkoln bio je spreman da pregovara o mirnom i postepenom okončanju robovlasništva, uz nadoknadu robovlasnicima, kao što je bio slučaj tokom britanskog i francuskog ukidanja ropstva 1833. i 1848. godine. Ali južnjaci su više voleli da igraju na kartu secesije, poput nekih belačkih doseljenika iz Južne Afrike i Alžira u 20. veku, u pokušaju da sačuvaju svoj svet. Severnjaci su odbili njihovo odvajanje i 1861. godine počeo je rat.
Prikaz Bitke kod Getisburga (1863), jedne od najznačajnijih bitaka u toku Američkog građanskog rata (Library of Congress, Washington, D.C./LC-USZC4-2088)
Četiri godine kasnije, i nakon smrti 600.000 ljudi (koliko je kumulativno ukupno stradalo u svim drugim sukobima u kojima je zemlja učestvovala, uključujući oba svetska rata i ratove u Koreji, Vijetnamu i Iraku), sukob se završio predajom vojske Konfederacije maja 1865. godine. Ali severnjaci nisu smatrali da su pripadnici crnačkog stanovništva bili spremni da postanu građani, a kamoli vlasnici imovine, i dozvolili su belcima da povrate kontrolu nad Jugom i nametnu strogi sistem rasne segregacije, koji je trebalo da im omogući da zadrže vlast još jedan vek, sve do 1965. godine.
U međuvremenu, Sjedinjene Države su postale vodeća svetska vojna sila i stekle mogućnost da okončaju ciklus nacionalističkog i genocidnog samouništenja koje je evropske kolonijalne sile okrenulo jedne protiv drugih između 1914. i 1945. godine. Demokrate, koje su bile stranka nekadašnjeg robovlasničkog Juga, uspele su da postanu stranka Novog dogovora. Vođeni komunističkim izazovom i mobilizacijom Afroamerikanaca, priznali su građanska prava bez reparacija.
Ali od 1968. godine republikanac Nikson povratio je glas belačkih južnjaka, odbacujući klijentelističku društvenu darežljivost demokrata prema crncima (pomalo na način na koji desnica u Francuskoj optužuje levicu za islamofiliju kad ova ukazuje na antimuslimansku diskriminaciju).
Dug i mukotrpan put
Veliki preokret koji se tada dogodio pojačan je Reganovom pobedom iz 1980. i Trampovom iz 2016. godine. Od 1968. godine, republikanci su osvajali jasnu većinu glasova belaca na svim predsedničkim izborima, dok su demokrate uvek dobijale 90 odsto glasova crnaca i 60 do 70 odsto glasova Latinoamerikanaca. U međuvremenu, udeo belaca u biračkom telu neprekidno je opadao od 89 odsto 1972. godine do 70 odsto 2016. i 67 odsto 2020. godine (naspram 12 odsto za crnce i 21 odsto za Latinoamerikance i druge manjine), što je podstaklo radikalizam trampovaca iz Kapitola i zapretilo da uvede Sjedinjene Države u bezizlazni etno-rasni sukob.
Šta možemo zaključiti iz svega ovoga? Prema pesimističnim navodima koji odražavaju stavove mnogih najobrazovanijih grupa ljudi koje sada glasaju za demokrate (što omogućava republikancima da se predstavljaju kao antielitistička stranka, iako za njih i dalje glasa dobar deo poslovne elite, premda je tačno da još uvek nisu postali privlačni za intelektualnu elitu), republikanski glasači su „bednici” koji su „nedostojni iskupljenja”. Oni smatraju da su demokratske administracije učinile sve što su mogle da poboljšaju položaj najugroženijih, ali da belu radničku klasu rasizam i ogorčenje sprečavaju da to uvide.
Problem je što ova vizija ostavlja malo prostora za demokratsko rešenje. Optimističniji pristup ljudskoj prirodi glasio bi ovako: Ljudi različitog etno-rasnog porekla vekovima su živeli bez međusobnog kontakta, izuzev kroz vojsku i kolonijalnu dominaciju. Činjenica da odnedavno žive zajedno u istim političkim zajednicama je veliki civilizacijski iskorak. Međutim to nije sprečilo rađanje rasnih predrasuda i političku eksploataciju rasizma, koje jedino mogu biti prevaziđene većim stepenom demokratije i jednakosti.
Protest protiv rasne segregacije u Njujorku 1960. (Everett Collection/Shutterstock.com)
Ako demokrate žele da povrate glasove socijalno ugroženih, bez obzira na njihovo poreklo, onda moraju da učine više u pogledu socijalne pravde i preraspodele bogastva. Put koji je pred nama biće dug i mukotrpan. Utoliko je više razloga da krenemo odmah.
(Izvor Novi Standard)
