Ni on nije shvatio, da je živo biće singularitet u opštem kauzalitetu, da se u njemu gase kauzalno nastali fenomeni, a da po svome razlogu pokreće nove.
Nikola Pilipović
Jedan od najvećih umova koji su obeležili dvadeseti vek, Karl Poper, formulisao je i tokom cele svoje duge i plodne filozofske aktivnosti propagirao svoju ideju o opovrgljivosti naučnih teorija. U svojoj knjizi „Pretpostavke i pobijanja” on to ovako izlaže: „Godine 1919. prvi put sam se suočio sa problemom povlačenja granične linije između onih stavova i sistema koji bi mogli ispravno da se pripišu empirijskoj nauci, i drugih, koji bi mogli da se opišu kao ,pseudonaučni ili (u izvesnim kontekstima) kao ,metafizički’ ili koji su mogli pripadati čistoj logici ili čistoj matematici”.
I zatim obrazlaže svoju ideju „…da bi kao kriterijum razgraničavanja trebalo uzeti podložnost teorijskog sistema da bude pobijen ili opovrgnut”, a potom definiše svoj princip proverljivosti: „Stoga je proverljivost isto što i mogućnost pobijanja, i može stoga itekako da bude uzeta kao kriterijum razgraničavanja”.
Lako je uočiti da je problem pogrešno postavljen. Jer sa jedne strane te granice je empirijska nauka, to jest fizika, tačnije zakoni i teorije fizike, ali šta je sa druge strane granice ni Poper ni njegovi sledbenici, ni njegovi oponenti nisu razjasnili. Zato što ništa nije rečeno ni pojmom metafizika, koji se može svesti na Boga, beskonačnost i slobodu – kao kod Kanta – ili se pod njim može misliti sve što je nedostupno razumnom tumačenju, a ni pojmom pseudonauka nije ništa rečeno jer je to, kao i svaki pojam negativnog sadržaja, potpuno prazan pojam.
A sa te druge strane mora biti sva ostala tvorevina ljudskog uma, od umetnosti i religije do filozofije, književnosti, humanističkih i društvenih nauka, sve što nazivamo civilizacija, izuzev zakona prirode. Ali ni Poper, kao ni svo ostalo filozofsko i naučno mnenje ne može da povuče tu graničnu liniju iz jednog jasnog i više nego dovoljnog razloga; znaju samo za kauzalitet. Za filozofsko i naučno mnenje svet slobode – života ne postoji, on je samo jedna posebna forma kauzaliteta, a živa bića su samo savršeni mehanizmi.
Nezadovoljni time što ponašanje živog bića izmiče egzaktnom proučavanju, filozofi i biolozi čekaju otkrovenje, čekaju duh iz mašine, koji će živo biće redukovati na mehanizam, a biologiju podvesti pod fiziku.
Ni Poper nije mogao shvatiti da postoje dva sveta fenomena: svet kauzalno nastalih fenomena kojima se pokoravaju sve materijalne strukture i svet fenomena nastao iz slobode – života, koje generiše živo biće po svojoj volji i po svome razlogu, da bi održalo svoju složenu i uređenu materijalnu strukturau i svoj potencijal uprkos zakonu verovatnoće, koji – u formi Drugog zakona termodinamike – nalaže njihovu degradaciju.
Ni on nije shvatio, da je živo biće singularitet u opštem kauzalitetu, da se u njemu gase kauzalno nastali fenomeni, a da po svome razlogu pokreće nove. Poper to jasno pokazuje u zborniku „Kritika i rast sananja”: „Moj stav je takođe ambivalentan, s jedne strane, ne verujem u potpunu svodivost; sa druge strane, mislim da se redukcija mora pokušati; jer, čak i ako je verovatno da ona bude samo delimično uspešna, čak i veoma delimičan uspeh bio bi vrlo velik uspeh”.
I potom potvrđuje svoju skepsu: „Ne mislim da se bilo svodivost biologije na fiziku ili pak njena nesvodivost mogu dokazati; u svakom slučaju, ne sada.”
Tako je Poper, sa svojim kriterijumom razgraničavanja dospeo u apsurdnu situaciju da svet, za koji misli da je sav u kauzalitetu, razgraničava na onaj koji je proverljiv u iskustvu, to su zakoni prirode i na onaj drugi koji mora zvati metafizičkim ili, što je još gore, proglasiti ga za pseudo nauku. Naravno da se sa takvim kvalifikacijama ne mogu složiti mnogobrojni filozofi i naučnici iz tog prokaženog domena, te oni zdušno, sa Tomasom Kunom na čelu ne prihvataju Poperov kriterijum.
Da je Poper sebi priznao da je sa druge strane njegove granične linije nepoznato, da je to tamni vilajet ne samo za njega, on bi shvatio da njegov princip ne razgarničava, već da samo ograničava zakone i teorije fizike. Naravno, time bi on u celosti izgubio svoj heuristčki potencijal i sveo bi se na nepotrebnu poštapalicu. Jer, fizičarima nisu potrebni nikakvi kriterijumi, pošto oni samo to i rade; smišljaju nove teorije i proveravaju ih.
