Žive su bile ovih dana diskusije o autonomiji Univerziteta koje su se fokusirale na definisanje statusa visokoškolskih ustanova u oblasti teologije.
Prof. dr Branislav Boričić
Mnogo manje se o autonomiji pričalo pri samom donošenju važećeg Zakona o visokom obrazovanju, premda je za to bilo daleko više razloga.
Sem ostavki nekolicine članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, sve je prošlo uz još nekoliko slabo zapaženih poruka sa vrha UB, SANU i pojedinačnih reakcija predstavnika akademske zajednice.
Pitanja autonomije i (de)centralizacije univerziteta su izuzetno važna pitanja za funkcionisanje savremenog sistema visokog obrazovanja koje treba da stvara kvalitetne i kompetitivne kadrove.
Da bi se ova pitanja celovito sagledala, potrebno je razumeti da Univerzitet u Beogradu ima potpuno drugačiju putanju razvoja od ostalih univerziteta u Srbiji koji su osnivani nakon Drugog svetskog rata.
UB su pojedine članice napuštale ili su mu se kao već samostalne institucije pridruživale, čak su se neki veći fakulteti transformisali u više manjih ostajući i dalje u sastavu UB, što, uglavnom, nije slučaj sa ostalim univerzitetima u Srbiji.
UB je oduvek funkcionisao kao savez nezavisnih institucija.
Pored toga, UB nadmašuje brojem studenata, nastavnika i istraživača sve ostale državne univerzitete u Srbiji. Na evropskom nivou, po ovim parametrima, UB spada u red mega-univerziteta. Stoga je potrebno govoriti o svrsishodnosti njegove dalje centralizacije u situaciji kada njegovo centralno telo, Rektorat, funkcioniše na neefikasan i netransparentan način.
Očuvanje pozicija moći je izgleda toliko važno da se tim koji je kandidovan da zameni aktuelni javno napada i naziva „putujućim pozorištem Šarčević” kako bi se u startu diskreditovao, bez da se ideje i namere ovog tima otvoreno adresiraju.
Slaba funkcionalnost centralne kancelarije UB predstavlja najveću prepreku efikasnoj integraciji UB, gde je potrebno značajno unaprediti funkcionisanje zajedničkih službi da bi se ušlo u dalju diskusiju o modelu organizacije.
Pitanje (de)centralizacije UB je neposredno povezano sa pitanjem autonomije akademske zajednice.
Najpre, treba imati u vidu da organi, tela i službe kojima koordinira kancelarija rektora postoje da bi obezbedili nesmetano funkcionisanje svojih članica, a ne da bi se izrodili u nezavisne centre moći koji otežavaju rad članica i njihovo povezivanje koje bi bilo u funkciji ostvarenja veće interdisciplinarnosti u nauci i visokom obrazovanju, shodno potrebama modernog vremena.
Nije mali broj primera gde članice UB zbog neadekvatne podrške trpe reputacionu i materijalnu štetu.
Da li su tako otuđeni centri moći onemogućili rešenje pitanja statusa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta „u kući” pa je problem eskalirao?
Ili je toj eskalaciji doprineo autokratski pristup uz pomanjkanje razumevanja autonomije?
Ili su razlozi i jedno, i drugo?
Autonomija akademske zajednice je pravo koje se uvek spušta do nivoa samog pojedinca, pravo na osvajanje slobode do granice koja ne uzrokuje neslobodu drugog pojedinca ili druge institucije.
Univerzitet u Beogradu, kao naš najstariji i najveći univerzitet, ima poseban značaj i time i društvenu odgovornost da inicira donošenje odgovarajućih zakonskih rešenja u korist boljeg naučnog istraživanja i, sledstveno, kvalitetnijeg obrazovanja.
Međutim, za postizanje takvog cilja potrebna je bolja i intenzivnija komunikacija među fakultetima i institutima, koja bi bila omogućena drugačijim modelom funkcionisanja organa i tela UB.
Način odlučivanja na Senatu UB, nećete verovati, najčešće se odvija po shemi: „Da li ima neko protiv? Ukoliko nema, znači da svi podržavaju!”
Dešava se i da se jednom odbačeni predlozi ponovo uvrste u dnevni red već na sledećoj sednici kako bi se ipak progurali, ili da, pak, neke odluke budu donete bez prethodno obaveznog mišljenja odgovarajućeg veća naučne oblasti.
Na aprilskoj sednici Senata našao se na dnevnom redu dokument star godinu i po dana o statusu odredbi statuta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.
Zašto je taj dokument čekao u fioci tako dugo i zašto je dopušteno da se pitanje ovog fakulteta digne na najviši nivo i praktično pojavi u javnosti kao pitanje ugrožavanja autonomije?
Autonomija, kao i demokratija, podrazumeva transparentnost i poštovanje pravila.
U dosadašnjem toku procesa izbora za rektora desile su se nedopustive stvari. Suprotno svim demokratskim principima, promenjena su pravila izbora nakon što su isti raspisani, pa je jedan kandidat zbog toga čak eliminisan iz procedure.
Ovakvo kršenje autonomije nametnuto sa višeg nivoa, nije naišlo ni na kakvu reakciju UB ili KONUS-a.
Desio se i formalno neutemeljen pokušaj izmena samog Statuta UB koje bi takođe značile „promenu pravila u toku utakmice”.
U kasnijem procesu su izneti neistiniti podaci o javnim podrškama kandidatima za rektora od strane članica UB i to u slučaju najmanje tri fakulteta.
Nevažno je da li je ovaj falsifikat nastao iz nehata ili namerno, on svakako upućuje na spinovanje u korist aktuelne uprave.
Zanimljiva je i činjenica da je samo jedan kandidat za rektora ponudio utemeljen i sveobuhvatan program rada, dok je drugi izašao sa neodređenim i opštim stavovima.
Verovatno je zato tradicionalno predstavljanje programa kandidata na većima UB ove godine izostalo, kao što je izostala i diskusija o programima na samoj sednici Senata.
Neki članovi diplomatskog kora u Beogradu, iz zemalja za koje je nezamislivo mešanje dnevne politike u akademska prava i slobode, takođe su uključene u tekuće izbore za rektora UB, o čemu ću pisati po završetku izbora.
Sve ovo, nažalost, ukazuje na jedan netransparentan i autokratski pristup u koordinisanju radom UB. Od autonomije do autokratije nije dug put, ali su posledice dugotrajne.
Očuvanje pozicija moći je izgleda toliko važno da se tim koji je kandidovan da zameni aktuelni javno napada i naziva „putujućim pozorištem Šarčević” kako bi se u startu diskreditovao, bez da se ideje i namere ovog tima otvoreno adresiraju.
Zaboravlja se, pritom, da je upravo Ekonomski fakultet, koji sam do sada vodio, postupio blagovremeno i etički, odlučno osudivši sve vinovnike povezane sa neakademskim ponašanjem i plagijatima, nezavisno od njihove političke provenijencije.
Zaboravlja se da je aktuelna uprava UB mnogo puta insistirala na „kompromisnim” rešenjima u tim slučajevima, te da je rektorat bio danima blokiran zbog neodgovarajuće reakcije uprave.
Možda je ipak vreme da barem u akademskoj zajednici razgovaramo argumentovano čiji program zaslužuje podršku, umesto da perpetuiramo slabosti našeg društva u kome se sve svodi na to ko se može prljavije i podlije napasti.
(Izvor Danas)
