BESMISAO (NASLEDNOG) SMISLA

Najizrazitiji oblik beznađa je terorizam kao izraz snage virtuelne zabave i potrebe za prikrivenim sistemom segregacije i komponovanja sistema za redukciju broja stanovnika na planeti Zemlji itd. Lepota realnosti smrti i estetika umetnosti umiranja, dostigli su razmere apsolutnog i neskrivenog u granicama elektronskog displeja, koji se trajno pozicionira na unutrašnjsti zadnjeg dela čovekove lobanje. Opšti rat i totalno uništenje ostali su jedine, još realno nedoživljene senzacije.

Prof. dr Dragan Radenović

Teško je zamisliti kako bi ma koji pojedinačni trenutak mogao posedovati izvesna svojstva, a da ih nije makar delom nasledio od predhodnih trenutaka. Ovo je neophodan uslov unutrašnje koherencije bitisanja sveta, koji uz svu svoju promenjivost poseduje stabilne strukture relativno postojanih supstanci, koje traju tokom protoka vremena.

To konačno potvrđuje fenomen večnosti, jer bivstvujuće postoji ovde i sada i postoji svuda i uvek. Istinski bivstvujuće postoji upravo u procesu, u kretanju kao univerzalnoj kategoriji, koja se potvrđuje putem izgrađenim od kreativnih ideja, a ne iscrpljivanjem u banalnostima svakodnevnice. Na taj način smisao trijumfuje nad besmislom, a harmonija idealnog kosmosa i unutrašnjeg jedinstva stvarnosti ostvaruje istinu u opštem dobru, kada je čovek svestan da on ne stvara svet već da ga stvaralački saznaje.

Postmodernizam je ostvario
svoje globalističke pretenzije
u sferi idejno-estetskog vladanja.

Pobedonosni pohod i dominacija postmodernizma nastao je na kontinuitetu pokornosti čime je ovladao društvenom svešću realnosti u kojoj živimo. Postmodernizam je ostvario svoje globalističke pretenzije u sferi idejno-estetskog vladanja. Na tronu vlasti ovaj proces insistira na svojoj neprikosnovenosti u čitavoj kulturi i ne dozvoljava pojavu još jednog pravca u pluarističkom miljeu, koji sačinjava diktat manjine i samovrednovanje razlika.
Idejna matrica u kojoj su odrasli animoziteti i separatizmi zatim nametnuto objedinjavanje u Evropi i na čitavom globusu, autorstvo je tvoraca osnovne ideje, koja se proteže u svim poznatim društvenim sistemima tokom istorije ljudske civilizacije. To je sintetički – veštački događaj. Njegova iscenacija, po potrebi prikrivenih moćnika, prati sve promene i naizgled odražava nepromenjivu konstantu, a u biti zamenjuje realnost i odraz je samog sebe, simulakrum stvarnosti.

Žan Bodrijar je nagovestio
da se realnost gubi u
hiperrealizmu reproduktivnih
mogućnosti tehnike i tehnologije.

Taj pseudodogađaj u vremenu sadašnjem, označen u svakoj formi i na svakom mestu krucijalni je predmet interesovanja, kojeg kao najvažniju vest i informaciju prenose mediji. Senzacionalnost sa kojom se taj fenomen predstavlja stotinama miliona ljudi čini ga realnijim od stvarnog događaj koji se odvija.

Žan Bodrijar je nagovestio da se realnost gubi u hiperrealizmu reproduktivnih mogućnosti tehnike i tehnologije, kako u umetnosti pa sve do politike i alegorije smrti, koja je danas življa i aktivnija od života onih, čije delo multiplikuje profit čuvarima „univerzalnih vrednosti”. Fetiš nečeg što će „trajati zauvek” ne zahteva objekat koji je reprezentacija istog, jer se sredstvima uticaja na psihologiju mase stvara ekstaza negacije, koja prema prihvaćenoj paradigmi stremi vlastitom ritualnom uništenju, autodestrukciji pojedinca i satiranju čitavih naroda.

Komunizam, u svojoj sveobuhvatno privremenoj formi socijalizmu, a potom i postmodernizam, zavladali su velikim delom svetskih socijalnih i političkih resursa ostavljajući utisak da je njihov sistem konačno rešenje društvenih odnosa i života ljudske vrste na planeti Zemlji. Istorijsko iskustvo i racionalno sagledavanje stvarnosti vrlo ubedljivo se suprostavljaju ovoj praksi, snažno izraženom idejom da je zajednički filozofski neprijatelj i komunizma i postmodernizma metafizika.

U komunističkoj teoriji
metafizika je kritikovana
posredstvom dijalektike,
dok se u postmodernoj teoriji
metafizika napada
argumentima dekonstrukcije.

Spremni da se brane od svih promena podigli su se zastupnici izvornog Moni Arhi principa, koji se suprostavljaju i samoj ideji Oca i Sina, jer smatraju da ta dijarhija vodi trijarhiji ili trijumviratu, a to je predvorje beznađa kada se pojavljuju prezidijum i premijer i predstavničke institucije u republici sa raskošnim demokratskim besmislom. Po mišljenju monarhista tvorac je car i to jedan i jedini na Zemlji.

U komunističkoj teoriji metafizika je kritikovana posredstvom dijalektike, dok se u postmodernoj teoriji metafizika napada argumentima dekonstrukcije. Dekonstrukcija kao intelektualna proteza ispoljava nepotpunost i nedovoljnost racionalnog suđenja metafizici, bez obzira što je dekonstrukcija luda za pravdom, kako kaže Žak Derida.

Po receptu Džemsa Džojsa sve se svodi na ravan reči i nominovanje sopstvenog značenja, na igru pokušaja da se sačuva orijentacija na društvenoj vrteški, ponavljanjnjem vriske i neartikulisanih glasova po kružnici kretanja, u pokušaju očuvanja smisla. Kritiku metafizike postmodernizam doživljava kao gradnju mosta iznad bezdana gde u dubini sunovrata nestaje realnost.

U tom paralelnom svetu se ponekad obretao Emanuel Svedenborg ili gde je geometrijskom transcedencijom putovao Edmund Huserl, glas je jedino svedočanstvo života jezika. Zastupnici postmodernizma metafiziku objašnjavaju i osporavaju upravo nedostatkom glasa, jer „unutrašnji glas” ne predstavlja jezik. Na taj način nepostojanje realnosti u zamisli i odsustvovanje ili očekivanje neostvarivog u metafizici osnažuje „bauk koji kruži, bauk postmoderne”.
Na sličan način metafizičko „prisustvo” sagledava komunistička dijalektika vodeći se intuicijom praznine, kao argumentima za svoju dominaciju, koji se nalaze u vrtlogu znakova, reči, značenja, nominacija… Ovakva „dijalektička” premisa nema konsekventnu poziciju i zato svaku drugu osuđuje proglašavajući je za „metafiziku”.

Iskustvo iz neposredne
prošlosti o svemogućoj
dijalektici potvrđuje se
u snazi nasleđa, kojeg je preuzela
postmodernistička stvarnost.

Tu marksističku dijalektiku, neophodno je distancirati od Hegelove (Georg Vilhelm Fridrih) dijalektike, koja se zasniva na istorijskoj opravdanosti i postojanju teze i antiteze, koje se objedinjuju u sintezi. Svi pozitivni pojmovi u marksizmu bili su u opasnosti da budu proglašeni za metafizičke i tako budu obesmišljeni i degradirani snagom argumenata „više dijalektike”.

Iskustvo iz neposredne prošlosti o svemogućoj dijalektici potvrđuje se u snazi nasleđa, kojeg je preuzela postmodernistička stvarnost. Volja izražena do besmisla, a koja insistira na vulgarnom kompromisu, nekritičkoj toleranciji, neosnovanom i neodgovornom jedinstvu i sintezi različitosti, a priori prihvata nepoznanice, koje bi kohabitacija tek trebalo da potvrdi kao pozitivne.

Najizrazitiji oblik beznađa je terorizam kao izraz snage virtuelne zabave i potrebe za prikrivenim sistemom segregacije i komponovanja sistema za redukciju broja stanovnika na planeti Zemlji itd. Lepota realnosti smrti i estetika umetnosti umiranja, dostigli su razmere apsolutnog i neskrivenog u granicama elektronskog displeja, koji se trajno pozicionira na unutrašnjsti zadnjeg dela čovekove lobanje. Opšti rat i totalno uništenje ostali su jedine, još realno nedoživljene senzacije.

Metafizika kao „pogubna stvarnost duha” prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, jedina je pretnja zaboravu istine o marksističkom virtuelnom svetu predviđenom da se ostvari u komunizmu i stvarnosti realnog postmodernizma, u kojoj živimo i gde je isključivi sudija neizvestan besplodni sistem globalizacije. Plod punoće beskrajne praznine prošlosti i postojeće sadašnjosti, metafizika je sputala iskonskom snagom vere u život i dosledno vrši duhovnu autopsiju, cepajući jezgro đavoljeg ostvarenja na elemente zla i deliće dobra.