АРГУСОВ ПОГЛЕД

БИОЛОГИЈА ИДЕНТИТЕТА

Илустрација (Foreign Affairs)

Просто речено, неуробиологија, ендокринологија и развојна психологија заједно дају мрачну слику наших живота као друштвених бића. Kада се ради о припадности групама, људска бића нису много далеко од породица шимпанзи које се међусобно убијају по џунглама Уганде: најфундаменталнија посвећеност људи је она ка познатом. Подела на „нас” и „њих” је усађена дубоко у људски мозак. Због тога ће ратови заувек остати константа људске цивилизације.

Проф. др Роберт Саполски

Није му било спаса. Његова прва грешка је била то што је сам кренуо у потрагу за храном. Можда би се ствари другачије завршиле да је још неко био са њим. Друга, крупнија грешка је то што је одлутао предалеко у долину, у опасну пошумљену област. Управо ту је био у опасности да налети на Друге, на оне са литице изнад долине. Испрва су била двојица и пробао је да се бори са њима, али су се још четворица дошуњала иза њега па се нашао опкољен. Оставили су га тамо да искрвари на смрт, а затим се вратили да унаказе његово тело. На крају се догодило готово 20 таквих убистава, све док није остао ниједан, па су Други преузели читаву долину.

Протагонисти ове приче о крвопролићу и освајању – коју је први испричао приматолог Џон Митани – нису људи, већ шимпанзе из националног парка у Уганди. У периоду од једне деценије, мужјаци из једне групе шимпанзи су систематски поубијали сваког мужјака из комшилука, киднаповали преживеле женке и проширили своју територију. Слични напади међу шимпанзама се одвијају и другде, а студија из 2014. је показала да постоје око 30 пута веће шансе да ће шимпанза убити шимпанзу из околне групе уместо из своје. У просеку се осам мужјака устреми на једну жртву.

Ако је реалност мајмунског живота тако насилна, да ли је уопште чудно што људска бића, која деле преко 98 одсто ДНK са шимпанзама, такође деле свет на „нас” и „њих”, па иду у рат због тих категорија? Редуктивне компарације су наравно опасне – људска бића исто толико ДНK деле и са бонобо мајмунима код којих тако брутално понашање не постоји. А упркос томе што људи убијају не само због приступа долинама, него и због апстрактних појмова као што су идеологије, религије и економска моћ, нема им ривала кад се ради о способности да промене своје понашање.

Наш мозак разликује чланове наше групе
од уљеза у делићу секунде и подстиче нас
да будемо уљудни према оним првима,
а непријатељски настројени према потоњима.
Ове предрасуде су аутоматске, несвесне
и настају у невероватно раном узрасту.

Сетимо се да су Швеђани провели 17. век марширајући Европом, а данас су… па, данас су Швеђани. Ипак, најбољи и најгори моменти људског рода извиру из система који обухвата све: од неуронске активности из претходне секунде, до последњих милион година еволуције (заједно са мноштвом сложениг друштвених фактора). Kако би се разумела динамика колективних идентитета људских бића, укључујући и повратак национализма – као потенцијално деструктивне форме групне пристрасности – неопходно је упознати се са биолошким и когнитивним подлогама које их обликују.

Међутим, психолошке основе трибализма
истрајавају, чак и онда када људи разумеју
да је њихова лојалност нацији, боји коже,
богу или спортском тиму случајна колико
и страна баченог новчића.

Таква анализа пружа мало основа за оптимизам. Наш мозак разликује чланове наше групе од уљеза у делићу секунде и подстиче нас да будемо уљудни према оним првима, а непријатељски настројени према потоњима. Ове предрасуде су аутоматске, несвесне и настају у невероватно раном узрасту. Оне су наравно арбитрарне, често и флуидне. Данашњи „они” могу постати сутрашњи „ми”. Али то је слаба утеха. Људска бића су у стању да обуздају своје инстинкте и изграде друштва која преусмеравају конкуренцију група у мање деструктивну раван од ратних арена. Међутим, психолошке основе трибализма истрајавају, чак и онда када људи разумеју да је њихова лојалност нацији, боји коже, богу или спортском тиму случајна колико и страна баченог новчића. На нивоу људског ума, мало тога спречава чланове истог тима да сутра поново постану непријатељи.

Трибалистички умови

Склоност људског ума ка размишљању у категоријама „ми против њих” дубоко је укорењена. Бројне пажљиве студије су показале да мозак аутоматски чини такве дистинкције, и то шокантном брзином.

Kод типичних белих кандидата на скенеру
призор лица црнца активира амигдалу –
део мозга везан за емоције страха и
агресије – за мање од десетог дела секунде.

Прикачите добровољца на скенер мозга и брзо му пуштајте смењујуће слике лица. Kод типичних белих кандидата на скенеру призор лица црнца активира амигдалу – део мозга везан за емоције страха и агресије – за мање од десетог дела секунде. У већини случајева префронтална кора мозга – део круцијалан за импулс контроле и регулације емоција –активира се секунду или две касније како би ућуткала амигдалу: „Не размишљај на тај начин, ја нисам такав”. Ипак, првобитна реакција је страх, чак и код људи који не размишљају на такав начин.

Ово откриће није усамљено. Посматрање лица некога ко је исте расе активира специјализовани део мозга примата под називом фусиформни кортекс, који препознаје лица, али је то активирање мањег интензитета када се ради о лицу некога друге расе. Посматрање призора бодења руке некога исте расе иглом активира anterior cingulate кортекс – област везану за осећања емпатије али, уколико се радња врши над особом друге расе, реакција ће бити слабија. Није свачије лице, или свачији бол, подједнако вредан.

Црнопута девојчица у „људском зоолошком врту” у Белгији, 1958.

Људска бића на сваком кораку чине аутоматске вредносне процене о друштвеним групама. Рецимо да имате предрасуде према орцима (митолошка чудовишта), што углавном кријете. Поједини инструменти (попут оних из „теста имплицитног повезивања”) откриће ваше предрасуде. Kомпјутерски екран наизменично приказује лица и високо емотивне термине као што су „херојски” или „незналица”. Од вас се тражи да се брзо определите за једно од два дугмета.

Уколико пар одговара вашим предрасудама (нпр. „притисните дугме А за лице орка као негативни термин, а дугме Б за људско лице као позитивни термин”), задатак је лак, а ваш одговор ће бити брз и тачан. Али ако се парови преокрену (нпр. „притисните дугме А за људско лице као негативни термин, а слово Б за лице орка као позитивни термин”), ваши одговори биће спорији. Сваки пут се примећује мало одлагање, јер вас дисонанца повезивања орка са „благонаклоношћку” или људских бића са „смрдљивошћу” збуњује на пар милисекунди. Уз довољно тестова, ова одлагања су приметна и показују ваше предрасуде према орцима или – у случају реалних субјеката – предрасуде према одређеним расама, религијама, етничким или старосним групама и типовима телесне грађе.

Ради се о томе да се деци допада оно
што је познато, па то често води до
тога да она копирају етничке и
лингвистичке категоризације групе којој
припадају њихови родитељи.

Нема потребе истицати да је велики број ових предрасуда стечен кроз дужи временски период. Међутим, когнитивне структуре које су им неопходне често су од почетка присутне. Чак и бебе преферирају оне који говоре језиком њихових родитеља. Оне такође позитивније реагују на лица људи који припадају раси њихових родитеља, а и лакше их памте. Исто тако, трогодишњаци преферирају људе сопствене расе и пола. Разлог томе није то што се деца рађају са усађеним расистичким уверењима, нити се може претпоставити да родитељи активно или имплицитно уче своје бебе расним или родним предрасудама, иако је тачно да мала деца могу на веома раном узрасту да усвоје такве утицаје. Ради се о томе да се деци допада оно што је познато, па то често води до тога да она копирају етничке и лингвистичке категоризације групе којој припадају њихови родитељи.

Некада су сами темељи привлачности и кооперације у корену најмрачнијих импулса људског рода. Размотримо окситоцин – једињење чија се репутација нејасног „хормона мажења” недавно нашла на удару. Kод сисара, окситоцин је од централног значаја за повезивање мајке и новорођенчета и помаже при јачању веза моногамних парова. Kод људи, он подстиче читав низ продруштвених понашања. Пасивни субјекти којима је даван окситоцин постајали су љубазнији, имали су више поверења и емпатије и постајали су изражајнији.

Међутим, скорашња открића показују да окситоцин подстиче такво понашање само према члановима сопствене групе – на пример према саиграчима на утакмици. Истовремено, он тера људе да према аутсајдерима буду агресивни и ксенофобни. Хормони ретко утичу на понашање на тај начин, нормално је да снага ефекта варира у различитим околностима. Окситоцин, међутим, продубљује границу коју наш мозак прави између „нас” и „њих”.

Просто речено, неуробиологија, ендокринологија и развојна психологија заједно дају мрачну слику наших живота као друштвених бића. Kада се ради о припадности групама, људска бића нису много далеко од породица шимпанзи које се међусобно убијају по џунглама Уганде: најфундаменталнија посвећеност људи је она ка познатом. Било шта и било ко други ће вероватно бити суочен, макар у почетку, са дозом скептицизма, страха или непријатељства. У пракси, људи могу да поново процене и обуздају своје агресивне тенденције према Другима. Али то је углавном онај секундарни, корективни корак.

Од турбана до хипстерских брада

Но, и поред свог овог песимизма, постоји једна круцијална разлика између људи и дотичних ратоборних шимпанзи. Људска тенденција ка међугрупној пристрасности је дубока, али је релативно вредносно неутрална. Иако људска биологија чини да рапидне и имплицитне формулације дихотомије „ми – они” буду практично неизбежне, то ко се рачуна као уљез није фиксирано. Заправо, може да се промени у моменту.

Другим речима, добар део људске
тенденције ка размишљању по дихотомији
„ми и они” није перманентно везан за
одређене људске атрибуте, као што је раса.

Пре свега, људска бића припадају мноштву међусобно преклапајућих група истовремено, а свака од њих има своју листу уљеза – оне који су различите религије, етницитета или расе, оне који навијају за други спортски тим, оне који раде за конкурентску компанију, или просто оне који имају другачији одабир између, рецимо, „кока-коле” и „пепсија”. Kључно је што се истакнутост ових разноврсних групних идентитета непрестано мења. Ако корачате мрачном улицом ноћу и видите једног од „њих” како вам прилази, ваша амигдала ће хтети да искочи. Али ако будете стајали поред те особе на спортском стадиону и унисоно са њом навијали за свој тим – ваша амигдала се неће активирати.

Енглески фудбалски навијачи током уличног сукоба са руским навијачима на Европском првенству у Француској, 11. јун 2016.

Слично томе, истраживачи са Универзитета Kалифорнија из Санта Барбаре показали су да људи настоје да брзо и аутоматски категоризују слике људи по раси. Међутим, уколико би истраживачи својим пасивним субјектима показивали слике белаца и црнаца у униформама различитих боја, они би аутоматски почињали да категоризују људе према њиховим униформама, поклањајући мање пажње раси. Другим речима, добар део људске тенденције ка размишљању по дихотомији „ми и они” није перманентно везан за одређене људске атрибуте, као што је раса. Уместо тога, ова когнитивна архитектура је еволуирала тако да открива било какве потенцијалне везе за друштвене коалиције и савезништва – како би се, разликовањем пријатеља од непријатеља, увећале шансе за преживљавање појединца. Појединачне одлике на које се људи фокусирају како би правили ове процене варирају у зависности од друштвеног контекста и њима се лако може манипулисати.

Чак и онда када границе група остају фиксиране, одлике које људи имплицитно везују за „оне друге” могу да се мењају – сетимо се на пример како су се амерички ставови о различитим групама имиграната временом мењали. Чак и то да ли је линија поделе уопште исцртана варира од места до места. Ја сам одрастао у делу Њујорка са дубоким етничким тензијама, да бих после открио да у средишњем делу Америке једва да праве разлику између „нас” и „њих” из мог старог комшилука. У ствари, неки глумци проведу читаве каријере у наизменичном глумљењу ликова из различитих група.

Ова флуидност и ситуациона зависност је јединствено људска. Kод других врста, дистинкције између припадника своје и туђих група рефлектују биолошке везе, тј. оно што еволутивни биолози називају „одабиром сродства”. Глодари разликују браћу, рођаке и странце по мирису – што је фиксирани, генетски детерминисани феромонални белег – па и свој однос адаптирају у складу са тиме. Оне убилачке групе шимпанзи су углавном сачињене од браће и рођака који су заједно одрастали, па већински нападају аутсајдере. Људи су и те како и сами способни за насиље по моделу „одабира сродства”.

Хипстерске браде, турбани, качкети са
поруком „Учинимо Америку поново великом”
– све то има своју улогу у слању снажних
сигнала о трибалном припадништву.

Међутим, људски групни менталитет је често сасвим независан од таквих инстинктивних породичних веза. Већина савремених људских друштава се уместо тога ослања на културни одабир сродства, што је процес који људима омогућава да осећају блискост са онима који су им у биолошком смислу потпуни странци. Ово често захтева високо активан процес усађивања, са све заједничким ритуалима и вокабуларима.

Присетимо се тога како војнички дрилови стварају „браћу по оружју”, како се бруцоши окупљају у студентским „братствима“, па и заборављене навике прихватања имиграната у „америчку породицу”. Ова (пре кована него генетски фиксирана) стаза формирања идентитета такође подстиче људе да усвајају арбитрарна обележја која им помажу да идентификују своје културне сроднике у мору странаца – одатле и значај који различите заједнице придају заставама, одећи или брадама. Хипстерске браде, турбани, качкети са поруком „Учинимо Америку поново великом” – све то има своју улогу у слању снажних сигнала о трибалном припадништву.

Штавише, ове културне заједнице су арбитрарне када се пореде са релативно фиксираном логиком биолошког одабира сродника. Мало тога демонстрира ову арбитрарност тако упадљиво као искуства имигрантских породица код којих је случајност лутрије за визу могла да радикално преуреди образовање деце, каријерне прилике и културолошке тенденције. Да су моји дедови и бабе пропустили тај воз који је водио из Москве, а за длаку су стигли, можда бих био руски академац уместо амерички, па би ме до суза доводио хероизам Стаљинградске битке уместо хероизам показан на Перл Харбору. Једнако као и у случају породичних историјата, наши широки групни идентитети (национални идентитети и културни принципи који обликују наш живот) су исто толико арбитрарни и подложни варијаблама историје.

Револуција или реформа?

То што су наши групни идентитети – било национални, било неки други – толико произвољни не чини их мање важним у пракси, било то добро или лоше. У свом најбољем издању, национализам и патриотизам могу да подстакну људе да плаћају своје порезе и брину за сиромашне у својој нацији, укључујући људе које никада у животу нису видели и са којима нису у сродству.

Суочен са таквим ометањем, пореско
-обвезнички грађански национализам
може брзо да деградира у нешто много
мрачније: у дехуманизујућу мржњу која
претвара Јевреје у „штеточине”, Тутсе
у „бубашвабе” или муслимане у „терористе”.
Данас се овај токсични облик национализма
враћа широм света, а подстичу га
политички лидери склони његовој
експлоатацији у изборне сврхе.

Али услед тога што је ова солидарност историјски грађена на јаким културним обележјима псеудосродства, њу је лако дестабилизовати, и то нарочито силама глобализације, које су у стању да људе који су некада били архетипи сопствених култура доведу дотле да се осећају ирелевантно и да их доведу у контакт са веома различитим комшилуцима од оних у којим су живели њихове деке и баке.

Суочен са таквим ометањем, пореско-обвезнички грађански национализам може брзо да деградира у нешто много мрачније: у дехуманизујућу мржњу која претвара Јевреје у „штеточине”, Тутсе у „бубашвабе” или муслимане у „терористе”. Данас се овај токсични облик национализма враћа широм света, а подстичу га политички лидери склони његовој експлоатацији у изборне сврхе.

Али из нагона да се оно што нам је
познато помеша са оним што је „супериорно”,
који је још усађен у људски ум, не би било
незамисливо за људску расу да покрене рат
поводом питања у којој земљи људи имају
највише спонтане љубазности. Отуда,
тешко да ће најгори облици национализма
ускоро бити превазиђени.

Пред лицем овог повампирења, снажна је потреба да се заголица људски разум. Наравно да би, уколико би људи схватили колико је национализам арбитраран – сам концепт постао сулуд. Национализам је производ људске когниције, па би когниција требало да буде у стању и да га демонтира. Али ово је пуштање машти на вољу. У стварности, свест о томе да су наше разноврсне друштвене везе суштински произвољне има мало утицаја на њихово слабљење. Бавећи се овиме током седамдесетих, психолог Хенри Тајфел је то назвао „минималном групном парадигмом”.

Последице геноцида над Тутсима у Руанди, 19. јул 1994.

Узмите две групе пролазника и произвољно их поделите на два табора бацањем новчића. Учесницима је познат бесмисао ове поделе. Али без обзира на то кроз пар минута че почети да показују више љубазности и поверења према члановима сопствене групе. „Главе ”неће хтети да буду у друштву „писама”, и обратно. Привлачност размишљања по моделу „ми против њих” је снажна чак и када је арбитрарност друштвених граница апсолутно транспарентна, а камоли када је везана за комплексни наратив лојалности према отаџбини. Не можете рационално из људи избити став који нису усвојили рационалним путем.

Савремена друштва погађају национализам и многе друге варијанте људске подељености, па би можда било продуктивније да се ова динамика стави под контролу, уместо што се против ње боримо и осуђујемо је. Уместо промоције џиногизма (британска варијанта тзв. „ура патриотизма”, тј. арогантни шовинизам) и ксенофобије, лидери би требало да циљају на урођене тенденције груписања на начине који подстичу сарадњу, одговорност и бригу за друга људска бића. Замислите националистички занос који не би био укорењен у војној снази земље или њеној етничкој хомогености, већ у способности да се брине о старима, да одгаја децу која ће имати високе оцене на тестовима емпатије или која ће једноставно гарантовати висок ниво друштвене мобилности. Такав прогресивни национлаизам би сигурно био погоднији од оног изграђеног на митовима жртве и сновима о освети.

Али из нагона да се оно што нам је познато помеша са оним што је „супериорно”, који је још усађен у људски ум, не би било незамисливо за људску расу да покрене рат поводом питања у којој земљи људи имају највише спонтане љубазности. Отуда, тешко да ће најгори облици национализма ускоро бити превазиђени.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар