REVOLUCIJA EVOLUCIJE

BLASTOCIST JE ŽIVOT

Matične ćelije (Vikipedija)

Za jedne je on najraniji stadijum čovekovog života (iako još nije pričvršćen za zid materice), dok je za druge samo struktura od stotinu ćelija  i koja, ne bude li pričvršćena za zid materice, ne može da postane organizam. Koji bi status embrion imao u tom slučaju? Tako, prema EuroStemCell organizaciji, već sam embrion može da se smatra organizmom odmah nakon oplodnje, odnosno potencijalnom osobom.

 Milana Tasić

Nakon oplodnje jajne ćelije od strane spermatozoida (tačnije 5-7 dana nakon oplodnje) nastaje blastocist, sačinjen od stotinak ćelija, koji još nije pričvršćen za zid materice. Tek nakon njegovog povezivanja sa matericom može doći do tzv. gastrulacije i obrazovanja slojeva (zvanih klicini listovi), koji učestvuju nadalje u razvoju telesnih organa. Sa svoje strane, sam blastocist čine embrionalne matične ćelije, koje mogu da zadrže svoju pluripotentnost i da se diferenciraju u bilo koji tip ćelija organizma.

Upravo se oko tih matičnih ćelija vode polemike, kao i oko njihove uloge u sferi naučnih istraživanja. Jer bi, sa jedne strane, one svakako pomogle razvoj novih metoda u lečenju raznih bolesti, ali, s druge strane, to podstiče niz etičkih pitanja. U različitim zemljama, koje se bave ovom problematikom, na nivou zakona to je drugačije regulisano.

Francuska je, na primer, nakon 20 godina zabrane istraživanja nad embrionalnim matičnim ćelijama (odnosno, blastocistima, jer bi u tom slučaju došlo do uništenja embriona), zakonom iz 2013. godine omogućila istraživanje ljudskih embriona (embrionalnih matičnih ćelija) pod posebnim uslovima. Naime, takva istraživanja bi morala da se vrše u medicinske svrhe i jedino ako ne postoji drugi način za to. Međutim, embrioni koji bi se koristili u tu svrhu, morali bi da potiču od oplodnje in vitro i ne bi smeli da budu deo projekata u vezi s roditeljstvom.

Naučnici koji se zalažu za to u svoju odbranu iznose to da je razvoj embriona jedan proces (ne određeni trenutak), od začeća do rođenja deteta, pa sve i da nema karakteristike jedne osobe, trebalo bi da se tretira kao organizam u razvoju odmah nakon oplodnje

Naime, glavno pitanje koje se postavlja ovde jeste: Šta blastocist, zapravo, predstavlja? Za jedne je on najraniji stadijum čovekovog života (iako još nije pričvršćen za zid materice), dok je za druge samo struktura od stotinu ćelija  i koja, ne bude li pričvršćena za zid materice, ne može da postane organizam. Koji bi status embrion imao u tom slučaju? Tako, prema EuroStemCell organizaciji, već sam embrion može da se smatra organizmom odmah nakon oplodnje, odnosno potencijalnom osobom.

Naučnici koji se zalažu za to u svoju odbranu iznose to da je razvoj embriona jedan proces (ne određeni trenutak), od začeća do rođenja deteta, pa sve i da nema karakteristike jedne osobe, trebalo bi da se tretira kao organizam u razvoju odmah nakon oplodnje. S druge strane, ima onih koji smatraju da embrion koji nije povezan sa matericom ne može da se tretira kao osoba, budući da njegov dalji razvoj zavisi od te spoljašne sredine.

U hrišćanstvu na embrion gleda kao na osobu već od same oplodnje, stoga se nikakvo istraživanje nad njim ne bi smelo da se vrši. U judaizmu i islamu, embrion nema status osobe do četrdeset dana

Osim toga, posle dve nedelje od oplodnje blastocist ne može više da se deli, recimo, na dva dela (od kojih bi nastali blizanci). U periodu od četrnaest dana, od njega može da nastane jedan, dva, ili više organizama, kao što i ne mora da dođe do razvoja organizma uopšte. Stoga, po njima, taj rani razvoj embriona ne bi trebalo da ima status organizma, jer je reč o relativno malom broju ćelija, već bi taj status trebalo da zadobije on negde u toku procesa njegovog razvoja.

Još jedan aspekt gledanja na ovaj problem je i religijski. Tako se, na primer, u hrišćanstvu na embrion gleda kao na osobu već od same oplodnje, stoga se nikakvo istraživanje nad njim ne bi smelo da se vrši. U judaizmu i islamu, embrion nema status osobe do četrdeset dana. Tako da, kada je reč o dvema poslednjim religijama, određeni vid istraživanja nad embrionom je dozvoljen.

Trebalo bi napomenuti da je sam abortus do desete nedelje trudnoće dozvoljen u većini zemalja. U tom periodu, embrion već ima karakteristike čoveka kao i formiran centralni nervni sistem, srce ali i mnoge druge organe, za razliku od blastocista. No, u čemu se, preciznije, ogleda značaj istraživanja nad embrionalnim matičnim ćelijama?

Jajna ćelija (Vikipedija)

To su ćelije koje imaju skoro pa neograničenu diferencijalnu moć. Od kojih može da nastane, ne samo bilo koji tip ćelija ili tkiva, već i ceo organizam. Njihovo izučavanje doprinelo bi novim saznanjima o genima, njihovoj ekpresiji ali i mutacijama koje su zaslužne za nastajanje bolesti, pa čak i kako sprečiti prekomerno umnožavanje ćelija usled bolesti raka. Takođe, saznalo bi se koji mehanizmi su zaslužni za određivanje identiteta ćelija. Ova istraživanja doprinela bi ne samo dobijanju novih saznanja već i njihovoj upotrebi za razvoj novih metoda u lečenju. Tako se, na primer, danas metodama matičnih ćelija leče uspešno bolesti poput Parkinsonove, Alchajmerove, dijabetesa, autizma, pa sve do hipertenzije i moždanog udara.

Stoga, trebalo bi i napomenuti i sam značaj čuvanja matičnih ćelija nakon rođenja bebe. Naime, matične ćelije uzete iz krvi pupčanika pri rođenju deteta moguće je, putem krioprezervacije, sačuvati i time osigurati njegovo lečenje (pa čak i nekog drugog člana porodice) za ceo život. Metodom matičnih ćelija danas se uspešno leči oko stotinu bolesti. Tako, recimo, usled bolesti raka putem hemoterapije i radijacije ne dolazi do uništenja samo bolesnih ćelija, već i onih koje su zdrave. U tom slučaju, matične ćelije doprinele bi zameni bolesnih zdravim ćelijama, i zaštitile organizam od oštećenja ali i omogućile obnovu tkiva.

Nema sumnje da bi korišćenje embrionalnih matičnih ćelija u svrhu istraživanja u nauci doprinelo otkriću i razvoju novih metoda u lečenju raznih bolesti, kao i unapređenju regenerativne medicine. Takođe, treba uzeti u obzir i da se putem matičnih ćelija već leče pojedine bolesti, kao što je leukemija, te da pomažu one regeneraciju tkiva. To bi doprinelo i efikasnijoj transplantaciji, pa čak i formiranju celih organa. Dok se u mnogim klinikama (uglavnom privatnim) takav vid istraživanja sprovodi, i dalje ostaje da se odgovori na pitanja da li život počinje od trenutka začeća, kao i da li bi blastocist trebalo da se smatra organizmom, odnosno ljudskim bićem? Ali i, svakako, da li je razvoj novih metoda lečenja dovoljan razlog za sprovođenje takvog vida istraživanja?

 

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar