АРГУСОВ ПОГЛЕД

БРОД ПЛОВИ ЗА ШАНГАЈ

Илустрација (Википедија)

Ових дана ми свако мало зазвони у ушима блескаста песмица под горњим називом. Откривам да потиче из истоименог домаћег филма снимљеног по роману Мир-Јам.

 Проф. др Перо Шипка

 Двоје у браку „не деле постељу”, али су „принуђени да пред светом приказују идиличан и узоран брачни живот”, а да „испод те малограђанске среће ,владају’ нетрпељивост, љубав, јаке емоције и сузбијене страсти једне размажене Београђанке и амбициозног адвоката из провинције”.

Читајући тај кратки опис у „Википедији” схватих да се те тра-ла-ла ноте нису фројдовски утиснуле у моју главу напуњену причама о Шангајској листи због пуке асоцијације преко једног топонима, већ због нечега што је дубље. Неуспели брак између науке и политике у Србији сада би да се поправи инвестирањем у привид успешности, уместо у оно чему сваки брак служи. А то је, ваљда, та нека постеља која би требало да подари неки пород држави и народу.

Почело је тако што су се духови узнемирили на вест да је Универзитет у Београду (УБ) за две године „пао на листи за 200 места”. Одговорни су брзо нашли разлог. Остали смо без доприноса једине двојице високоцитираних аутора, Стојана Раденовића и његовог сарадника Зорана Kаделбурга.

Други је испао из листе 100 најцитиранијих у свету, док је први „потписао за Саудијску Арабију”. Број високоцитираних аутора као једно од мерила учествује чак са 20% (!?) у рангирању, па свако може лако да се увери да је дијагноза тачна. Притом се нико није запитао како то да се Раденовић третира као инострани истраживач када су свих његових седам радова који се тренутно воде као високоцитирани објављени под афилијацијом Машински факултет УБ.

Онај ко се служи хормонима раста, анаболицима и глукокортикоидима мора да има агенцију за антидопинг. У науци то је независна агенција за интегритет, коју код нас нико ни не помиње

То питање је Министарство науке требало да постави Шангајском универзитету и издавачу листе високоцитираних (Clarivate), кад већ с обе те организације има сталну сарадњу. Нико се, такође, није запитао зашто губитак најцитиранијих аутора није у претходном периоду надокнађен учинком на некој другој ставци за рангирање. Нити је уочио да ће УБ ускоро, већ 2021. године, скоро извесно изгубити бодове на ставци број радова у Nature и Science, која такође носи 20% поена.

Министар науке је реаговао брзином светлости. Сместа је издвојио 12 имена потенцијалних репрезентативаца. Председник државе је са историјске посете Њујорку, у недоба, позвао запрепашћеног Раденовића у кабинет. Већ колико сутра, то се и догодило, да би нам председник саопштио да се Раденовић о државном трошку „враћа кући”. Присутном министру финансија је пред камерама затражио да се формира „посебна буџетска линија за Шангајску листу”.

Није речено, али све личи на то да се уводи модел који Раденовић назива „1 на 1” односно „а рад, а кеш, сместа, на шалтеру”. Шира јавност то не зна, али модел награђивања објављивања у врхунским часописима (WoS, „SCI листа”) у Србији постоји већ више од деценије, с тим да награда има облик стицања услова за избор у звања и друге бенефите, што је сасвим легитимно и продуктивно. Пракса се ипак показала мањкавом, јер није била праћена неким видом контроле.

Тај недостатак довео нас је и дотле да су нам истраживачи масовно објављивали у лажним SCI часописима, често и плагијате. Регистровани су и случајеви фалсификата и манипулативне размене цитата. Број SCI радова растао нам је спрам других држава по високој стопи, али њихов квалитет, мерен цитираношћу, систематски је заостајао.

И сада, уз образложење да се мора зауставити пад УБ на Шангајској листи, неко би да уведе систем новчаног награђивања радова. Kако када објављивање не гарантује цитираност? Или ће се награђивати цитати? Или ће се само исплаћивати трансфери „за повратак кући”. Увид у WoS податке показују да су шансе, ма ко да су репрезентативци, сасвим неизвесне. Притом се за њих, као и за све остале, практично отвара сезона лова на цитате.

А то подразумева велики ризик од неоправданог аутоцитирања, донирање ауторстава уз обавезу да се цитирају други радови „донатора”, циркуларно цитирање, лажне рецензије итд. Искуства о монетарној подршци објављивању постоје и довољна су за предвиђање. Ако су накнаде велике, као у Kини, имаћемо злоупотребе које ће завршити масовним опозивима радова. То се у случају Kине догађа упркос драстичном кажњавању починилаца.

Онај ко се служи хормонима раста, анаболицима и глукокортикоидима мора да има агенцију за антидопинг. У науци то је независна агенција за интегритет, коју код нас нико ни не помиње. Ако се, пак, аутори награђују малим сумама, као у Турској, и какве је у нас очекивати, изостаће ефекти, тако бар истраживања показују. Ни један ни други модел подстицања се унутар европског научног простора не сматра легитимним, а неформално чак посматра с презиром.

И зато је само питање да ли ће научна заједница Србије смоћи снаге да на одлучан начин, избегавајући сваку политикантску хистерију, одбаци ову иницијативу као штетну. Тај брод неће стићи у Шангај, а све и да  стигне неће упловити у неку европску луку

Шта нам се то догађа? Две особе, једна је председник државе, друга аутор са шампионским бројем цитата али без иједног за рад о научним стратегијама и политикама, на јавној сцени, уживо, конципирају један модел „гађања” критеријума на ранг-листи универзитета. Једној од многих и свакако не најугледнијој (а нама најдражој само зато што на њој најбоље стојимо), у намери да тај модел уграде у једну од националних политика.

На делу је тзв. персонализација политике. Познато је да је та доктрина успешна када је реч о придобијању бирача. Примери Трампа и Вучића то убедљиво потврђују. Протести да они у том погледу претерују (overpersonalization) неће ништа променити, претеривање нико није озаконио.

Али, постоје закони и прописи који ће бити нарушени ad hoc експериментима какав је монетирање радова и цитата. И зато је само питање да ли ће научна заједница Србије смоћи снаге да на одлучан начин, избегавајући сваку политикантску хистерију, одбаци ову иницијативу као штетну. Тај брод неће стићи у Шангај, а све и да стигне неће упловити у неку европску луку. Ако то не зна амбициозни адвокат, размажена Београђанка би тога морала бити свесна.

(Извор Данас)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар