Duboko u sibirskom večitom ledu, skoro trideset metara ispod zamrznute zemlje, mirovao je uspavan vekovima i vekovima. Koristeći radiokarbonsko datiranje, naučnici su procenili su da je uzorak zemlje star između 24.000 i 37.000 godina.
Deluje kao zaplet jednog niskobudžetnog naučnofantastičnog filma: naučnici su oživeli džinovski virus koji je ležao duboko u sibirskom ledu nekih trideset hiljada godina, i on je i dalje zarazan. Olakšavajuća okolnost je da napada samo amebe. Međutim, led na Zemlji se lagano otapa, a to bi moglo da uzrokuje povratak mnogih drevnih virusa koji bi potencijalno mogli da ugroze zdravlje ljudi.
Donedavno se mislilo da su svi virusi
sitni, potpuno nevidljivi pod standardnim
svetlosnim mikroskopom, i da su samo
delić veličine većine bakterijskih ćelija.
Duboko u sibirskom večitom ledu, skoro trideset metara ispod zamrznute zemlje, mirovao je uspavan virus vekovima i vekovima. Dok su se iznad, na površini, glečeri povukli, pojavili se praljudi, i na kraju se razvila civilizacija. Sada je odmrznut i oživljen zahvaljujući timu francuskih naučnika. To „buđenje” fitovirusa siberikuma (Pithovirus sibericum) ima za cilj da pokaže da mikrobi mogu opstati mnogo duže nego što se ranije mislilo.
Region Čukotke (crveno)
Evolucioni biolozi Žan Mišel Klaveri i Šantal Abergel iz Mediteranskog instituta za mikrobiologiju u Marselju, boravili su Anjujsku, udaljenom gradu u sibirskom regionu Čukotka, u potrazi za novim virusima u dosada neistraženom okruženju. Prethodno se spekulisalo (a sada je i potvrđeno) da organizmi mogu oživeti i nakon što su bili zamrznuti desetinama hiljada godina. Tim istraživača bušio je duboko večito zamrznutu zemlju duž obala reke Anuj ne bi li pronašao mikroorganizme. „Ako je našim ruskim kolegama svojevremeno pošlo za rukom da ožive biljku, zaintrigiralo nas je da li je moguće isto učiniti i sa virusima”, kaže Klaveri.
Izgleda ovalno
Koristeći radiokarbonsko datiranje, procenili su da je uzorak zemlje star između 24.000 i 37.000 godina. Analizom uzoraka permafrosta, lov na gigantski virus je počeo, mamac su bile amebe ‒ tipična meta za te patogene. Ameba je počela da umire, a u njoj se pojavio džinovski virus.
Ne predstavlja nikakvu opasnost za ljude, jer
napada samo jednoćelijske organizme ‒ amebe.
„Pod mikroskopom Pithovirus sibericum izgleda ovalno, s debelim ivicama i otvorom s jedne strane; po obliku liči na virus panodra, ali se zapravo radi o potpuno različitim virusima”, naglašava Abergel. Donedavno se mislilo da su svi virusi sitni, potpuno nevidljivi pod standardnim svetlosnim mikroskopom, i da su samo delić veličine većine bakterijskih ćelija.
Klaveri i Abergel su učestvovali u otkrivanju takozvanih džinovskih virusa, uključujući i prvi takav, nazvan mimivirus, pronađen 2003. godine, i druga dva tzv. pandoravirusa, otkrivena 2013. godine, kada je zapravo i otvorena „Pandorina kutija sa virusima”. Treći, i do sada najveći pronađeni virus, Pithovirus sibericum, dugačak je neverovatnih 1,5 mikrometra; između deset i sto puta je veći od prosečne veličine virusa i kompatibilan po veličini sa malom bakterijskom ćelijom; rezultati su objavljeni u naučnom časopisu PNAS (Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America).
Virus ne predstavlja nikakvu opasnost za ljude, jer napada samo jednoćelijske organizme ‒ amebe. Naučnici su došli do tog zaključka pošto su mikrob oživeli zagrevanjem i stavili ga u Petrijevu šolju sa amebama. Tako oživljen virus ušao je u ćelije amebe, preuzeo kontrolu nad ćelijskom metaboličkom mašinerijom kako bi napravio mnogo sopstvenih kopija, zatim uništio te ćelije, oslobodio se i nastavio da inficira sledeće ćelije.
Milioni godina
Prethodno poznati džinovski virusi takođe inficiraju amebe, verovatno zato što se u njih lako prodire. Amebe se hrane preko fagocitoze ‒ koriste svoje ćelijske membrane da zahvate čestice i organizme; da bi gigantski virus dospeo u amebu, dovoljno je da bude uvučen.
Naučnicima je posebno značilo da izoluju DNK virusa i sekvencioniraju njegove gene. „Veličina njegovog genoma je daleko manja od očekivane, na nivou čestica svega pet stotina gena, dok druge dve porodice džinovskih virusa imaju više od hiljadu”, rekao je Klaveri. Pored toga, proces umnožavanja novog virusa sličan je virusu standardne veličine, a ne drugim džinovskim virusima, što je naučnike navelo na zaključak da novootkriveni virus prestavlja „most” između džinovskih i tradicionalnih virusa.
Do sada su otkrivene dve genetički veoma slične porodice džinovskih virusa ‒ megavirusi i pandoravirusi. Međutim, otkriće gotovo sasvim različitog džinovskog virusa, u nasumice odabranom uzorku permafrosta, ukazuje na to da su gigantski virusi daleko češći i različitiji nego što se ranije smatralo.
Tu je takođe i činjenica da je virus preživeo najmanje 30.000 godina u zamrznutoj zemlji. Zbog toga što virusi ne obavljaju samoodržive aktivnosti koje imaju svi oblici života (na primer, ne sakupljaju energiju koja reguliše njihov metabolizam), izgleda verovatno da mogu da prežive u inertnom stanju daleko duže od bilo kojeg oblika života. Ukoliko je vreme jedino ograničenje za opstanak njihovog DNK, moguće je da mogu da prežive i nekoliko miliona godina pre nego što ih prirodna radioaktivnost Zemlje trajno uništi.
Iako je „novoprobuđeni” drevni virus bezopasan za ljude, to otkriće pokazuje da se virus ne može uništiti tek tako, takođe, nagoveštava veću raznolikost virusa zarobljenih u permafrostu, i samim tim nameće uznemirujuća pitanja. S tim u vezi, naučnici Klaveri i Abergel izražavaju izvesnu dozu zabrinutosti jer se temperatura globalno povećava, dok se na Arktiku sve više buši i minira, a sva ta delovanja mogla bi da probude drevne viruse, koji su, pokazalo se, i dalje infektivni, i koji vrlo lako u jednom trenutku mogu da postanu pretnja po zdravlje ljudi.
(Milica Momčilović, RTS)
