ARGUSOV POGLED

BUDUĆNOST S PANDEMIJOM

Pixabay/Gerd Altmann

Čini se da ono što je već davno neko rekao, da će se u budućnosti naći samo oni koji su je na vreme predvideli – može da bude ozbiljno upozorenje i znak za uzbunu i podstrek ka traženju novog.


Prof. dr Dragan Pavlović

Gledajući kako se epidemija kovida-19 do sada razvijala, imam utisak da ona neće lako da se suzbije. A njeni prateći negativni efekti mogu da budu ne samo ekonomski. Oni su bili odlagani na razne načine. U poslednje vreme obećavanjem vakcine, a pre toga, delom, uspesima izolacije. Ali stvar se pogoršava, a razne forme izolacije ne mogu da traju u nedogled te ono što ja zovem panika raste i eksplozija na mnogim nivoima se možda približava. Epidemija traje predugo i mnogo toga što nam smeta je viđeno. Viđeno je da lekari ne znaju da nam objasne baš sve.

Da jedan profesor iz Marselja (Didije Raul) o pandemiji misli jedno a drugi profesori iz Pariza ili Vašingtona, nešto sasvim drugo. Da jedna vakcina funkcioniše kao genetski kod, a da se pri tom ne zna hoće li nam promeniti nasleđe i ugroziti potomstvo. Da je izolacija korisna ali da nas ubija i psihički i fizički. Da izolacija, na kraju krajeva, možda baš i ne funkcioniše, kako piše Džon Joanidis sa Stanford univerziteta u Americi. Ili da infekcija dolazi iz svemira – što kažu neki drugi istraživači. Ili pak da virus uopšte i ne postoji! Zato, bio tu virus kovida-19 ili ne, znali mi nešto o njemu ili ne, mislim da nam treba jedan novi način života koji bi nam omogućio da bar prebrodimo ovu krizu nepoznanice. Treba nam mudrost. Dakle novi način života koji će dugo trajati, možda više desetina godina, a koji će se posle prevaliti u neki budući način života, neko novo vreme sa mnogim elementima koje sad samo naziremo.

Budućnost će sigurno biti drugačija od sadašnjosti. Današnja pandemijska kriza bi mogla da nas inspiriše da je delom predvidimo, da sebi predstavimo kako će život i rad izgledati u nekom budućem društvu koje će preživeti u onom sektoru gde će bolje spontano razvijeni modaliteti komunikacija i socijalnih odnosa omogućiti to preživljavanje. Možda bismo mogli da proniknemo u mehanizme spontane evolucije i s njima uskladimo naše ponašanje. U višestruko umnoženoj svetskoj populaciji i intenzivnijem mešanju stanovništva, ti novi odnosi bi sigurno bili blagotvorni. Možemo li da bacimo pogled u budućnost i naučimo nešto od prirode?

Epidemija koja ne jenjava verovatno će nas pratiti duže vreme. Izgleda, dakle, da promene koje je ona nametnula imaju neki praktičan anticipatorni značaj: daju nam na uvid deo budućnosti.

Razvoj komunikacija već danas preplavljuje svakodnevnicu i teškoće da se privatnost, lični život ili porodični život održe van negativnih uticaja javnog života su postali teško savladive. Ono što se nekad naziva buka u pozadini prelazi iz pozadine u prvi plan: postoji suviše informacija koje se ogledaju u svakodnevnom životu, suviše pravila, moralnih normi, suviše zakonskih normi, suviše mogućnosti, suviše robe je na tržištu, suviše je nauke, suviše naučnih rezultata, suviše je časopisa i knjiga, suviše skandala, događaja, TV kanala, političkih partija, ideja, suviše problema i rešenja, suviše smetnji, suviše istina i suviše laži i prevara. Suviše je svega. Sve postaje samo buka gde se pojedinosti više ne razaznaju.

Budućnost je otvorena ali teško predvidljiva i sve je moguće – čak da budućnosti i ne bude bilo. Ipak postoje neki segmenti bliske budućnosti koji su možda danas očigledni i bilo bi korisno da ih prepoznamo i pripremimo se za njihov pravi dolazak. Epidemija koja ne jenjava verovatno će nas pratiti duže vreme. Izgleda, dakle, da promene koje je ona nametnula imaju neki praktičan anticipatorni značaj: daju nam na uvid deo budućnosti. Bilo bi korisno da iskoristimu tu šansu i pripremimo se bolje za dolazak one prave budućnosti. A model te budućnosti imamo u sadašnjoj kovida-19 pandemiji.

U pogledu prevencije kovida-19, smatram da treba imati dugoročnu strategiju na više godina ili decenija, bez obzira na moguće blagotvorno dejstvo neke vakcine. Ta strategija budućnosti bi se najpre satojala u trivijalno očiglednpj metodi: intenzivnom, ekstenzivnom i sistemskom smanjenju nepotrebnih direktnih kontakata između ljudi jer virus ne putuje sam, njega prenose ljudi. Strategija koja ne bi smanjivala korisne kontakte a umanjila spontane i manje efikasne kontakte mogla bi da bude korisna kao prevencija epidemija, ali bi dovela do povećanje efikasnosti saradnje među ljudima i redukciju nepotrebnih ili štetnih kontakata. Neke propratne neradikalne mere treba nastaviti, ali treba još nešto učiniti. Treba uvesti novu strategiju, ali veoma postupno, samo tamo gde je ona laka da se primeni i selektivno da bi se izbegla iznenađenja u negativni efekti kojih će sigurno biti. U čemu bi se ta strategija sastojala?

Pretpostavljam da će se u budućnosti ne samo direktna oralna nastava već i praktična nastava reducirati ili promeniti bitno u tom smislu. Direktno podučavanje pojedinaca ili u grupama, koje je praktikovano kako u porodici tako i u institucijama (sofisti i Atinska akademija) još u antici, prošlo je mnoge faze.

Recimo u boljem rasporedu rada, gde bi se ne samo 8 sati radnog dana koristilo za rad već svih 24 sata. Kako? To se može postići jednovremenim merama na više sektora. Na primer, da se radne aktivnosti organizuju tako da se uvedu klizna radna vremena (da početak i kraj radnog vremena među radnicima nije istovremen) ili po smenama (cele grupe radnika bi radile u odvojinim snenama). Dakle, radni dan bi trajao do 24 sata, a to bi verovatno bilo praćeno kako relativnim tako i apsolutnim skraćenjem radnog vremena i produženjem radne nedelje, koja bi uključivala i subote i nedelje. U mnogim sektorima već postoje rad po smenama i 7-dnevne radne nedelje, u zdravstvu na primer, gde je rad čak veoma opterećujući, to je sasvim uobičajeno, i to ne bi bila neka posebna novost. U manje opterećujućim prifesijama bi to bilo vema lako uvesti.

Da se potom učestalost javnog transporta poveća (a ne smanjuje – kao što se danas čini) a da javni servisi takođe funcionišu duže, po sličnom sistemu radne nedelje i radnog dana, što bi sve smanjilo gužve i trivijalne fizičke kontakte. Jedan ili dva dana u nedelji, kad javni servisi ne rade je smetnja da se slobodno vreme bolje planira a religiozne restrikcije rada (tradicionalni šabat ili domenika) bi se u velikim gradovima često ukidali uspostavljanjem dežurnih službi. To bi se moglo značajno i lako da proširi na mnoge delatnosti a ne bi ograničavalo ciljane i efektivne kontakte. U takvim uslovima bi se gotovo normalna aktivnost mogla da obavlja, ali raspoređena na veći broj aktivnih časova. Sve ove mere bi doprinele da kompletan rad ponovo bude uspostavljen u svim sektorima i da se gotova kompletna ekonomija države stavi u normalno stanje.


Betrand Rasel
(Wikipedia)

Uz to već postojeće mere treba kombinovati sa umnogostučenim onlajn aktivnostima i reduciranjem direktnih kontakata u obrazovanju i sevisima, uključujući zdravstvenu službu (telemedicina) i druge servise. Pretpostavljam da će se u budućnosti ne samo direktna oralna nastava već i praktična nastava reducirati ili promeniti bitno u tom smislu. Direktno podučavanje pojedinaca ili u grupama, koje je praktikovano kako u porodici tako i u institucijama (sofisti i Atinska akademija, na primer) još u antici, prošlo je mnoge faze. Uži krug obrazovanih jedinica je uvek postojao, kućni učitelji aristokratije bili su česti, kako ranije tako i u novije vreme, Filozof Bertrand Rasel je podučavan od svoje babe i dede i uključio se u grupnu nastavu tek na univerzitetu. Univerziteti i danas često formiraju veoma male grupe, gde je interaktivna nastava bolja. Danas ne samo teorijska već i praktična nastava polako ali sigurno prelazi na virtuelni metod te je očigledno da će direktni kontakti nastavnik – student biti dalje reducirani.

Mogućnosti koje danas pruža tehnologija verovatno znače revoluciju u metodu kojoj mi upravo prisustvujemo. Ne samo fakulteti već kompletno obrazovanje bi moglo da pređu na redovnu nastavu ali velikim delom na distanci i na kreativno planiranje, te da se čak dve-trećine nastave obavlja na distanci. Dakle u daleko većem obimu nego što je to bilo prošle godine. Virtuelne laboratorije i praktična nastava tog tipa su u začetku, eksperimentisanje i nastava sa kompleksnim instrumentima često nisu korišćeni u mnogim institucijama i virtuelno učenje je uobičajeno. U biothnološkoj nastavi je ekperimentisanje na životinjama i ljudima sve češće virtuelno. Pored toga, zna se da direktna nastava, predavanja uživo, ima svoja ograničenja, kao što je na primer ograničen tenacitet pažnje slušalaca. Ili obimnost materije koju treba ispredavati je takva da se mora odlučivati između brzog, površnog predavanja ili izostavljanja velikih delova materije.

Direktna nastava stimuliše za studiranje kod kuće i zato je ipak u nekoj meri neophodna. Direktna grupna nastava je važna i za socijalizaciju dece, te ona verovatno treba da se nastavi ali u nekom reduciranom obliku. Svakako treba stvoriti navike učenja sa ekrana. Ove mere moraju biti mudro i selektivno primenjivane jer ima okolnosti gde neki studenti ne mogu da se uklljuče u ovakvu nastavu i tu su potrebna nova rešenja. To sve naravno zahteva ne samo selektivnu primenu ovih mera već i nove investicije u opremu.

To bi imalo specifičan efekat na obnavljanje porodice kao institucije. Ovde bi ono što sam ranije nazivao GoogWik ekspertima odjednom bilo čak veoma vredno. Pametni telefoni danas omogućavaju da potpuno neobrazovana osoba može da za minut-dva pronađe i „zna odgovore na najkompleksnija pitanja. Veliki deo učenja danas može ponovo da se obavlja u mnogim porodicama (!) jer je to takvo virtuelno znanje, koje omogućavaju portali kao Google i Wikipedia, dostupno i onima koji nemaju dovoljno prethodnog znanja te i ograničeno obrazovani roditelji mogu da postanu virtuelno visokoobrazovani instruktori. Time bi mnogočlana porodica ponovo došla u prvi plan i težnje ka zajedničkom životu i povratak u porodični krug bili promovisani!

Pomenuta klizna raspodela rada i nastave ili obrazovanja ili većine drugih delatnosti, bila bi naravno negde novina i ne bi bila uvek i svuda moguća. Sve ove mere bi verovatno u toku same epidemije i izolacije dovele do popuštanja socijalnih tenzija te bi onda i striktnija kontrola poštovanja mera zaštite od širenja kovida-19 infekcije bila lakše prihvaćena. Znamo da je sama panika (psihološki efekat) u stanovništvu možda štetnija od same epidemije i predložene mere bi umanjile rizike od tih efekata. A to bi sve pomoglo da se budućnost anticipira te da se gotovo potpuno izbegnu i mnogi ekonomski negativni efekti izolacije i zabrana okupljanja i zabrana rada (restorani, turizam, kulturne manifestacije) ukinu.

S druge strane, čini se da ono što je već davno neko rekao, da će se u budućnosti naći samo oni koji su je na vreme predvideli – može da bude ozbiljno upozorenje i znak za uzbunu i podstrek ka traženju novog. Mnogostruki efekti pandemije su razorni. A predvideti te efekte i izbeći ih je, ipak, delom moguće – jer se klica budućnosti nalazi u današnjici.

O autoru

Stanko

Ostavite komentar