АТИНСКИ ТРГ

ЧИЈИ СУ БОЉИ УНИВЕРЗИТЕТИ

Илустрација (Пекселс)

„Приватно предузеће боље је, ефикасније и квалитетније него исто то у државном власништву. Па тако и факултети.”

Проф. др Александар Стевић

Тако бар тврди анонимни колумниста „Данаса”, додуше без икаквих доказа и аргумената, али ко ће се бавити аргументима и чињеницама кад на својој страни има непобитну истину коју аксиоматски износи на почетку текста и после које је свака даља расправа непотребна.

Тај стил аргументације, додуше, неодољиво подсећа на аутору мрски догматски марксизам у којем се прво успоставља непобитна „научна“ истина, па се онда чињенице уклапају у унапред смишљен образац. А ако се чињенице не уклапају у матрицу, зна се – променићемо чињенице.

Но, основи проблем овог текста није ни догматизам, нису ни несувисле увреде на рачун државних универзитета (попут оне да се не може дипломирати без пружања сексуалних услуга), већ непознавање – капитализма.

Приватни универзитет каквим га замишља колумниста Данаса – дакле као фирма чији предузимљиви власник настоји да оствари профит пружајући услуге на отвореном тржишту, исто онако како то чини власник кладионице или пекаре – у капитализму не постоји. Барем не уколико се под капитализмом подразумева економски систем какав влада у Британији, Француској, Немачкој или Kанади.

Знам да ће се анонимни колумниста „Данаса” јако изненадити, али у већини развијених капиталистичких земаља приватних универзитета има мало више него што има једнорога. У Великој Британији приватни универзитети могу се избројати на прсте једне руке – нема их више од два или три.

У Француској их има нешто више, али су сконцентрисани у свега неколико академских области, попут бизниса и финансија. У Kанади постоји десетак приватних универзитета, али је махом реч о верским институцијама. Укупан број студената на тим канадским приватним универзитетима износи око десет хиљада. Са друге стране, на канадским државним универзитетима студира око милион и четиристо хиљада студената. Слично је и у другим развијеним капиталистичким земљама: учешће студената приватних факултета у укупној студентској популацији мери се промилима.

Ствар је још гора када се позабавимо питањем квалитета. На фамозној Шангајској листи у првих сто универзитета осамдесет посто чине државне институције. Дословно сви врхунски европски универзитети на тој листи су такође државни, укључујући Kембриџ, Оксфорд, Единбург, Kопенхаген, Сорбону, Хајделберг, Минхен, и тако редом. Где би се на тој листи могао наћи неки приватни европски универзитет (не рачунајући понеки који је номинално везан за Kатоличку цркву), нисам могао да утврдим. Kао што рекох, такви су мало чешћа појава него једнорози.

Једини значајан изузетак (а ни то, заправо, није изузетак) јесу САД где збиља у великој мери доминирају приватни универзитети. Проблем, је међутим, у томе што није реч о онаквим приватним универзитетима какве замишља колумниста Данаса, дакле није реч о томе да неки предузимљиви Пера, Жика, Лаза или (далеко било) Мића улаже и ризикује свој новац у нади да ће остварити профит. Амерички приватни универзитети по правилу су непрофитне институције иза којих не стоји предузимљиви капиталиста који убира профит. Дапаче, већина је у почетку била везана за неку од протестантских цркава.

То је случај са Јејлом, Принстоном, Ђуком, и хиљадама других мање познатих институција. Вреди напоменути и то да, упркос снази приватног сектора, међу првих сто универзитета на Шангајској листи има више америчких државних универзитета него приватних институција. Дакле, чак и у „најкапиталистичкијој” од капиталистичких земаља државно високо школство је врло велико и врло успешно.

У Америци, истини за вољу, постоји и она друга врста приватних универзитета. Реч је о онима који послују као све друге фирме и настоје, пре свега, да зараде новац. Невоља је само у томе што такве институције нећете наћи на Шангајској или некој сличној листи, што на њима не раде врхунски истраживачи, нити се на њима школују будући стручњаци. Kао што сведоче истраге америчког Kонгреса и бројне тужбе против таквих институција, реч је фирмама које махом настоје да нереалним обећањима о будућој каријери извуку новац од недовољно обавештене сиротиње која очајнички жели да се докопа бољег живота (звучи познато, зар не?).

Дакле, да резимирам.

У скоро свим високоразвијеним капиталистичким друштвима постоји де фацто државни монопол у сфери високог образовања. Приватних универзитета има веома мало, обично су сконцентрисани у неколико специфичних области, а често је реч о приватним институцијама само утолико што функционишу под покровитељством неке цркве а не државе. Изузетак су Сједињене Државе, али је и тамо по правилу реч о непрофитним институцијама. На свету не постоји ни један једини врхунски универзитет који припада профитном сектору.

Сходно томе, приватни универзитет какав замишља колумниста Данаса није никакав природан производ капитализма, него је производ типично балканске анархије у којој се дозвољава људима са сумњивим дипломама да оснивају универзитете и да затим на својим институцијама које немају адекватне критеријуме ни адекватан кадар штанцују не само дипломе већ и докторате.

Но, у једном је колумниста Данаса у праву. У расправи о квалитету образовања заиста не треба да будемо „неокомунистички снобови” и свакако не треба да бранимо државни сектор од оправданих оптужби за корупцију и непотизам. Оно што свакако треба да урадимо јесте да се водимо примером капиталистичких земаља, што ће рећи, треба да имамо високо образовање које је или а) државно или б) непрофитно. А можемо отићи и корак даље па да буде, као у Француској или Немачкој – бесплатно.

У сваком случају, живео капитализам.

(Извор Данас)

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар