Etika čoveka nema ideju stvaranja boljeg čoveka, niti bi mogla imati bilo kakav meritum za to, ona samo insistira na tome da je najveća dobro biti čovek i da je to moguće samo kroz komunikaciju, kroz odziv drugog čoveka, te je zaista tačno kazati da čovek postaje čovekom tek i samo kroz drugog čoveka.
Nikola Pilipović
„Čovek čoveku je vuk”.
(Tomas Hobs)
Pokazaćemo da je misao u naslovu istinita, a nesporno je istinita i Hobsova izreka. Dve potpuno suprotne misli, a obe su istinite. Hegel bi bio zadovoljan, ali to nije plod njegove dijalektike, već su to dve grane istog stabla koje izmiče filozofskom i naučnom mnenju, jer koreni na pojmu sloboda koji su oni odbacili i kao mogućnost, sledeći svog velikog učitelja Imanuela Kanta.
Etiku, kao disciplinu praktične filozofije, čine dve osnovne teme, dva bitno različita sadržaja: smisao čovekovog života i način njegovog dostizanja – što čini pojam autonomne etike, i odnos čoveka prema drugom čoveku, prema zajednici, civilizaciji – što čini pojam heteronomne etike.
U vreme antičkih država – polisa, koji su imali nekoliko hiljada, ili najviše nekoliko desetina hiljada punopravnih građana, i toliko ili više robova, od čijeg rada su živeli u blagorodnom podneblju Mediterana, upućenost na okruženje, na drugog, na društvo, nije bila imperativna. Jer nisu bili uključeni u niz podele poslova, a time ni u niz podele dobiti, a zakonodavstvo je bilo tek u začetku, te ni ostvarivanje vlasti nije vršilo značajnu prinudu, ukratko rečeno sloboda delanja, sloboda izbora bila je veoma velika.
Ali ulaskom u zajednicu Homo sapiens se pokorionjenoj volji i njenoj evoluciji i time jeizgubio svoju primarnu slobodu i svojusopstvenu evoluciju
Zato su antički filozofi razmišljali samo o autonomnim etikama, onim čiji predmet jeste sam čovek i njegovo traganje za smislom života – od cinizma i skepticizma do stoicizma i epikurejstva. Ali suviše brzo su došli varvari i jednobožačka judejska religija, sa Bogom stvoriteljem i svedržiteljem, svevidećim i sveprisutnim i u samom umu vernika. On postaje jedini predmet mišljenja, a čovek nestaje iz filozofije i iz etike. Umesto autonomne etike nastaje heteronomna etika, čiji predmet je Bog.
Sa slabljenjem hrišćanstva i evolucijom bića civilizacije – državom, heteronomna etika postaje predmet umovanja mnogih filozofa, ali skoro isključivo kao varijante hrišćanske etike, čiji predmet je drugi čovek, društvo, biće civilizacije. Ali sve te etike su se pokazale neodrživim, samim tim što se oslanjaju na dekalog. Jer u prve četiri zapovesti Božije slavi se Bog i sve ostaje u umu, u intelektu, a ostalih šest se odnose na komunikaciju sa okruženjem i one su već obuhvaćene zakonom, te etika hrišćanstva može biti neutilitarna.
Ali to što se mora urediti moralnim kodeksom jeste ono što izmiče zakonu, ono što je dobit koja se mora ostvariti kao uslov svih uslova opstanka čoveka kao potrebitog bića i, podrazumeva se, to se mora ostvariti u okviru zakona. Znači po samoj svojoj ideji heteronomna etika, ako je neutilitarna, u koliziji je sa opstankom čoveka, jer je on moguć – kao i za svako živo biće – samo kroz ostvarenje dobiti iz okruženja, a čovekovo okruženje čine drugi ljudi. Tako je završio i kategorički imperativ, koji nije više od narodne mudrosti; ne čini drugome ono što ne želiš da tebi bude učinjeno, formulisana kao zapovest uma, koja takođe (kao i dekalog) ne rešava problem opstanka, već samo insistira na saglasje sa zakonom. Ukratko rečeno, heteronomne etike kao neutilitarne su nemoguće, jer onaj ko ih doslovno praktikuje ne može opstati, a onaj koji opstaje ne može im biti dosledan.
Preživele su one etike koje su dopuštale utilitarnost – sa naivnim izjednačavanjem opšteg dobra sa ličnim – koje su lako deformisane u etiku bića civilizacije; evoluirati što brže i po svaku cenu, što se svodi na potrošačko-proizvođačko-profiterski moral, tačnije na subkulturu po veličini zamaha. Autonomna etika je nestala zauvek, jer u doslednoj uređenosti države čovek je samo njen konstitutivni deo koji je neraskidivo uvezan u sve njene radnje, te od ideje autonomne etike ne može imati više od pozicioniranja u društvu, to jest u kontekstu heteronomne etike. Ali čovek ipak ima svoju etiku, ona je u samoj osnovi njegovog intelektualnog bića, te je on više oseća nego što o njoj misli. To je predmet našeg izlaganja. Jedan kratki uvod ipak je neizbežan.
Kada je Homo sapiens ovladao govorom u toj meri da hijerarhijski može urediti podelu poslova, podelu dobiti i podelu vlasti, i da time može obuhvatiti sve poslove i sve članove zajednice, tada je nastao entitet sa karakteristikama živog bića, koje poseduje svoju materijalnu strukturu, svoje životne cikluse i svoju volju, i koje evoluira. To nije bila volja ni odluka Homo sapiensa, već neizbežna činjenica da je potencijal većeg entiteta veći od potencijala manjeg (koji se u njemu sadrži), i time je veća verovatnoća njegovog opstanka.
Ali ulaskom u zajednicu Homo sapiens se pokorio njenoj volji i njenoj evoluciji i time je izgubio svoju primarnu slobodu i svoju sopstvenu evoluciju. To ga je suštinski toliko promenilo da je, u stvari, sa nastankom bića zajednice istovremeno i neminovno nastalo novo biće – čovek, kao druga strana iste kovanice. Jer njegovo biološko biće – ako pod tim pojmom mislimo na skup aktivnosti kroz koje biće opstaje – jeste sada upućeno na zajednicu kao svoje okruženje, iz koga ostvaruje dobit i nastala je najveća moguća tragedija; čovek je izgubio evoluciju i time je osuđen na nestanak, na apokalipsu.
Identitet ličnosti ne proizlazi iz stvaranja sopstvenih misli, već iz izbora tuđih na osnovu kojih formiramo sopstveno mišljenje, sopstvene sudove
Istorija civilizacije to nesporno dokazuje: biće civilizacije – država je evoluirala od prvobitne zajednice do entiteta koji je apsolutni vladar Planete. I obrnuto, čovek ne samo da nije evoluirao, već je i degradirao, u šta se lako uveriti: dostignuća antičkih mislilaca, umetnika, književnika i danas su nedostižni uzor. Nije preterano kazati da je Platonova pećina rodno mesto većine današnjih filozofa, da mnogi nalaze svoju misao u antičkoj zaostavštini. Ali oslobođenjem misli kroz govor i objedinjavanjem sa drugim mislima, čime je kvantum sopstvenih misli uvećan hiljadama i milionima puta, nastalo je nešto potpuno novo, nastalo je intelektualno biće čoveka.
Sa prvim rečima koje učimo, mi učimo tuđe misli i sav naš intelektualni sadržaj proizlazi iz tog fonda zajedničkih misli i gotovo uvek i ostaje na tome. Mi toga nismo svesni, mi prepoznajemo da je proces mišljenja naš sopstveni, ali ne uočavamo da misli na kome ga zasnivamo nisu naše i da mišljenje – kao imenica, kao sud – jeste naše samo u onome što se odnosi na lično iskustvo. Identitet ličnosti ne proizlazi iz stvaranja sopstvenih misli, već iz izbora tuđih na osnovu kojih formiramo sopstveno mišljenje, sopstvene sudove.
Čovek je jedino biće koje živi da bi mislilo,dok sva ostala bića (ne samo danas, već i u budućnosti) misle da bi živela
Svet misli je potpuno nov fenomen u živom svetu. To je svet virtuelnih senzacija neograničen i po izboru i po intezitetu i po trajanju. Sa njim se ne može porediti svet čulnih senzacija, koje nastaju i nestaju iz fizioloških razloga, koje ne možemo kontrolisati i koje su prijatne tek i samo kao ukidanje bola, i samo toliko traju, jer njima organizam iskazuje svoju potrebu. Biti čovek je najveće moguće dobro, jer to znači živeti u svetu misli neuporedivo lepšem, raznovrsnijem, većem od sveta fizioloških senzacija u potpuno slobodnom svetu ne samo racionalnih, već i iracionalnih misli.
Taj svet je kolevka čoveka, ali i njegova bit i njegova svrha i čovek je jedino biće koje živi da bi mislilo, dok sva ostala bića (ne samo danas, već i u budućnosti) misle da bi živela. Čovek je najveličanstvenija forma u evoluciji materije, jedina sposobna da sazna sebe i ideju evolucije i suštinu ovog našeg Kosmosa, ali ne više i ne dalje od toga. On to ostvaruje kroz komunikaciju sa drugim, kroz oslobođene misli i on to oseća, iako nema jasna saznanja, jer ni pojam slobode nije saznao. U tome je etika čoveka, i on se nje ne može odreći , jer time nestaje njegova suštinska odrednica – njegovo intelektualno biće. Ostalo bi samo biološko biće, biće upućeno na zajednicu radi opstanka, koje bi, bez primarne slobode delanja, bilo samo nešto više od bića u socijetetima insekata.
Rađa se Homo sapiens, a kroz komunikaciju sa okruženjem on prihvata tuđe misli i predaje svoje i time postaje čovek; to je jedina odrednica čoveka. Nijedan fenomen u civilizaciji nije isključivo ni u domenu slobode delanja, ni u domenu slobode misli, jer je iniciran u mislima a realizuje se kroz slobodu delanja. Zato je kompeticija, koja je neizbežna i sa evolucijom postaje sve dramatičnija, podjednako prisutna i u domenu slobode delanja i u domenu slobode misli, te komunikacija nije samo bit intelektualnog bića čoveka, već i njgovog biološkog bića.
Etika čoveka je autonomna, jer čovek je sam sebi svrha, i ostvarenje te svrhe zavisi pre svega od njega, od toga koliko intezivnu komunikaciju će ostvariti, koliki uticaj, koliku reakciju će ona proizvesti, koliko novih misli će proizvesti, što znači koliko će on biti saznat i prihvaćen kao čovek.
Etika čoveka je autonomna, jer čovek je sam sebi svrha, i ostvarenje te svrhe zavisi pre svega od njega, od toga koliko intezivnu komunikaciju će ostvariti, koliki uticaj, koliku reakciju će ona proizvesti, koliko novih misli će proizvesti, što znači koliko će on biti saznat i prihvaćen kao čovek
Time je ona i sebična, jer joj je razlog u sopstvenoj dobiti, a tako i mora biti jer dobit, ma u čemu da je, jeste način opstanka živog bića. Ali ta dobit nije nikakvo oduzimanje od drugih, jer nije materijalna, naprotiv ona je davanje sopstvenih misli, kojima se uvećava kvantum zajedničkih misli i time se uvećava i intelektualno biće drugog čoveka. Time je ona i altruistična, jer je to davanje bezuslovno, iako je po svome razlogu sebično.
Etika čoveka je i univerzalna, jer je podjednako imanenta svakom čoveku, na svakom mestu, u svakoj situaciji i bez obzira na stanje okruženja, to jest bila je i ostaće suštinska odrednica intelektualnog bića čoveka. Ona je i heteronomna, jer svoju svrhu ne može ostvariti bez odziva okruženja, bez njegovog aktivnog učešća, te je, utoliko i u tom smislu, okruženje njena svrha. Ali, to nije malo, jer da bi okruženje, drugi čovek, uzeo učešće u komunikaciji on mora da ima svoj razlog, svoju dobit.
Sokrat (Ancient World Magazine)
Zato etika čoveka mora da bude i kreativna, da stvara opšta dobra, pre svega intelektualna, ali i ona dobra koja se ne mogu a priori prepoznati kao takva, već ih verifikuje sam akceptor, što znači post festum. Najveća dostignuća čoveka nisu proizašla iz materijalne dobiti, već iz potrebe da se bude čovek, da se ostvari odziv okruženja. Zar se Sokrat i Đordano Bruno nisu odrekli života, da bi ostali dosledni svojim idejama, i šta može da znači boriti se za svoje ideje, do to da se one nametnu društvu, da ih ono verifikuje i odzivom na njih da uveća čovečnost autora. Mi se divimo njihovoj žrtvi, iako ona nije samo altruistična, već i sebična. Zar se Nikola Tesla nije odrekao tantijema stavljen pred izbor; tantijeme ili ostvarenje ideje, što bi uradio svaki veliki pronalazač.
Nažalost, brojni su i primeri koji nisu za ugled, koji su vapaj poremećenog uma u potrebi da ostvari svoju čovečnost. Počev od Herostrata, koji je zapalio Artemidin hram, samo da bi se čulo za njega, makar i po zlu. Da je Hitler bio poremećen ne treba dokazivati, a razlog za svo zlo koje je proizveo nije bio u dobrobiti nemačkog naroda, kako je govorio u početku, jer ga se na kraju i odrekao, već samo u tome da bude veliki vođa velikog naroda i celog sveta.
Etika čoveka je duboko u nama i mi je nismo svesni, ali dok prevaziđemo prinudu opstajanja, dok se izmaknemo etici bića civilizacije, ona postaje pokretač svih naših aktivnosti. Etika čoveka nema ideju stvaranja boljeg čoveka, niti bi mogla imati bilo kakav meritum za to, ona samo insistira na tome da je najveća dobro biti čovek i da je to moguće samo kroz komunikaciju, kroz odziv drugog čoveka, te je zaista tačno kazati da čovek postaje čovekom tek i samo kroz drugog čoveka.
