MENTALNA LOZINKA

ČOVEK UGARAK IZ SLANOG

1.084 pregleda
Poplavljeno Popovo polje (Vikipedija)

Kada je naš putnik dopešačio do sinjeg mora i on je zinuo u neverici – bilo je ovo najveće blato koje je mogao zamisliti. Sto puta veće od onog našeg! Ma šta sto? „Tamo u daljini sa nebom se spaja!” Bože moj koliko je tu vode? A kada se ona povlači? Valjda kad i naše blato – ko će ga znati. Još kad su mu rekli da je voda slana… „Ih, slana? Voda?”

Miodrag Ivanišević

Miodrag Ivanišević

Očuvala se u mom starom kraju, još i dan-danas, vekovna tradicija usmenog prenošenja bitnih i nebitnih podataka – ko je koga izdao u onom ratu, ko je kome zapalio seno, čiji je pradeda pre nekih sto godina ukrao pršut iz komšijine izbe, ko je onoj maloj dete s noga skunatorio, koja se mlada sada viđa s poštarom, ali se baš niko više ne može setiti kako se zvao onaj Veličanac koji je prvi ugledao more.

Plavila je Trebišnjica Popovo
polje, svake godine u približno
isto vreme, i stvarala veliko jezero,
koje Popovci nazivaju blatom.

Pre toga je pešačio sam samcijat oko četiri kilometra preko polja i još trinaest prašnjavim makadamskim putem. Kada je sišao do Slanog ugledao je ono što nikada niko od naših nije mogao ni u snu sanjati. Šta je sve radio i koliko je dugo tamo ostao nije nešto mnogo ni bitno, ali pokušaću da prepričam kako je svojoj brojnoj porodici i prijateljima, kada se vratio, preneo utiske, odnosno viđenje njemu potpuno nepoznatog sveta udalje¬nog od sela nekih dvadesetak kilometara. Priča nije smešna, ali nije ni mnogo daleko od toga. Da mi ipak krenemo redom.

Plavila je Trebišnjica Popovo polje, svake godine u približno isto vreme, i stvarala veliko jezero, koje Popovci nazivaju blatom. Sa obale na obalu prevozili su se ljudi, ali i stoka, velikim crnim nakatranisanim barkama koje su ličile na obične drvene sanduke. Nije bilo ugodno ploviti u njima po hladnoj prljavoj vodi. Bio sam tada mali dečak, ali još se sećam tih crnih oblačnih dana, crne nepregledne vode i velikog crnog čamca, kojim nas je stari vozar prebacio do pristana na drugoj obali. Toj vožnji se nije nazirao kraj, a čovek s veslima je ćutao kao zaliven jer ga je moj otac dobrano naljutio nekom samo njemu duhovitom dosetkom.

Crni čovjek, jes, jes

Sada je slika malo jasnija? Kada je naš putnik dopešačio do sinjeg mora i on je zinuo u neverici – bilo je ovo najveće blato koje je mogao zamisliti. Sto puta veće od onog našeg! Ma šta sto? „Tamo u daljini sa nebom se spaja!” Bože moj koliko je tu vode? A kada se ona povlači? Valjda kad i naše blato – ko će ga znati.

Još kad su mu rekli da je voda slana… „Ih, slana? Voda?”

Nije im odmah poverovao jer je čuo da u tuđem svetu ima svakojakih prevaranata, a da neki od njih posebno vole da namagarče naivnog seljaka. Obilazio je mesto tražeći bilo kakav posao, i tako mu je prošao prvi dan – možda će biti nešto kada doplovi sledeći brod iz Italije, s maslinama i usoljenom ribom? Čekao ga je ležeći ispod poluosušene palme i trudio se da ne zaspi. Kada ga niko nije gledao sišao je do mora, umočio kažiprst i liznuo ga. „Slano je! Ovo nije moguće! More je zaista slano!” Nisu ga slagali.

Dočekao je najavljeni brod i odmah bio primljen na istovar robe. Mlad i snažan momak, koji se ne boji posla. Odlično! Od jutra do mraka? Može! I tako svaki božiji dan dok mu na kraju nije dozlogrdilo. Išli su i pre njega Popovci u beli svet, ali niko im, pre njega, nije mogao po povratku ispričati gde je bio i šta je sve video – on je bio prvi koji se nije vratio u metalnoj kapsi.

Majka mu je sijala od sreće, a stara kuća je bila tesna da te večeri primi sve one koji su želeli da iz prve ruke čuju šta to ima tamo dole. Selo ga je dočekalo „ko vladiku” i junoša se očas uobrazio.

ČOVEK UGARAK IZ SLANOG

ČOVEK UGARAK IZ SLANOG

Pričao je i pričao, uživajući u trenucima pažnje koju su mu sada svi poklanjali, jer ko zna kada će mu se opet pružiti slična prilika. Sad ili nikad! Išao je redom: kako ga je bilo strah kada mu se javio kum* gore na Loznici, pa onda ona golema šarka u kupini, i kako je prvo video plavo more pa se tek onda spustio u Slano, kako je grad popločan kamenom, i sve im je nekako čisto, kako je to more slano, i kako po njemu plove ogromne barke zvane trabakuli, s nekakvim mornarima kojima dolaze ženetine i traže im pare za…

„Ma, samo neka si se ti nama živ vratio, rođo! I ne idi više tamo, kumim te Bogom!”, tu ga je rođak zagrlio, poljubio i dohvatio novu bocu loze da naspe svima još po jednu. Priča je tekla kao podmazana, a kada se posle sedme ili osme čaše rakije svetski putnik setio da je u Slanom video čoveka crnog kao ugarak niko mu nije poverovao, jer ga niko više nije shvatao ozbiljno. „Crni čovjek, jes, jes. Šta no još reče – slana voda veća od našeg blata zimi. Svašta! Uf, kume, baš te uhvatilo. Daj da ti naspem još jednu!

ČOVEK UGARAK IZ SLANOG

ČOVEK UGARAK IZ SLANOG

Seoski mangupi su mu naizmenice postavljali kojekakva glupa pitanja, usput namigujući prisutnima, a on se jadničak trudio da im svima što pametnije odgovori. Zaklinjao se u mrtvog oca i u živu majku, i u sve naše najsvetije, da govori samo istinu i da ništa ne izmišlja. „Ne pomako se nikad više s mjesta!”

Čađavi kazani naopačke

Rakija je, po običaju, odlično odradila svoj deo posla i bilo je vreme da se gosti polako počnu razilaziti. „Još po jednu pa idemo!”, obratio mu se kum preplićući jezikom, i navalio da ga ljubi u pametnu glavu. Popili su tu lozu, i još jednu, a tada je opet krenula priča o crnim mornarima koji imaju probušene uši i nose minđuše kao neke žene. Kada je, ljuljajući se, na sebi pokazao gde ih sve stavljaju nastala je i cika i vika. I žensko i muško, i mlado i staro, ama svi su se držali za stomak, a suze su išle same od sebe. Nemoćno je širio ruke i vrteo glavom pokazujući da ne razume šta je smešno u njegovoj priči, a to je izazivalo još glasniji smeh.

Do detalja je opisan i prvi silazak
do te Nove vode, pa tako znamo da su
svi oni, poput našeg Veličanca,
umočili prst u vodu i liznuli ga.

„Čekaj, čekaj kume, a kako im ne potonu te velike gvozdene barke? Teško je to! I veliš, baš dimi iz njih? Furnja? Dobro se ne poguše od tolika dima? A đe i vežu života ti?”

Zamislio se, verovatno vagajući u sebi na kakvu će reakciju naići njegov sledeći odgovor, i nekako im preko volje odgovorio: „Vjere mi, za nakve mrčave kačule, a sve okrenute naopako!” Bolje bi bilo da im nije ništa odgovorio jer su svi prisutni u tom trenutku shvatili da on nije samo pijan, već je lud da luđi ne može biti. Jadna mu majka, crna kukavica.

Ipak, za takve i slične izokrenute, čađave kazane, odnosno za kotliće, brodovi se i danas vezuju jer je to postao svetski standard. Odgovorio im je svojim rečima i opisao lučke vezove onako kako je najbolje znao i umeo, a to što nije naišao na razumevanje sredine u kojoj je živeo ne bi trebalo nikoga više da čudi. Nikad niko nije bio prorok u svome selu!

Poznato nam je ime prvog belog čoveka koji je, daleke 1513. godine, s vrha Panamske prevlake posmatrao istovremeno Atlantski i Tihi okean, kao i ime prvog čoveka koji se popeo na Mont Everest, pa čak i ime njegovog nosača. Sve mi to znamo jer je ostao verodostojan pisani trag. Kada je problematični avanturista Vasko Nunjez de Balboa „otkrio” Tihi okean, svi prisutni su se, kao svedoci, potpisali na dokumentu kojeg je na licu mesta sastavio i overio ovlašćeni pisar, s tim da su se, radi jačeg utiska, pri samom vrhu našli potpisi mladića iz viđenijih plemićkih porodica. Do detalja je opisan i prvi silazak do te Nove vode, pa tako znamo da su svi oni, poput našeg Veličanca, umočili prst u vodu i liznuli ga – da bi proverili da li je i ona slana.

Rokijev prezimenjak je posle mnogo peripetija stigao na listu besmrtnika, i danas svi znaju za njega i njegov podvig, ali ime mog zemljaka, koje nikada niko nije zapisao, vremenom se negde napovratno izgubilo. Narodna izreka: „Budala pamti, a pametan zapisuje!”, očito nije nastala bez valjanog razloga.

U selima oko Popovog polja kum je uobičajeni naziv za vuka, čije se ime ne izgovara da se ne bi navukla nesreća na domaćinstvo ili na selo!

Ja sam za slavu zaklo jednu ovcu, a kum mi je zaklo tri!
Koji kum?
Pa, znaš koji – onaj, onaj kumašin!

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar