ATINSKI TRG

ČOVEKOVA ATLANTIDA

Platon (Piksabej)

NJegovo intelektualno biće je apsolutno slobodno, njegov virtuelni svet proizvodi realne senzacije i on je toliko lep da čovek živi da bi mislio, ali se u toj meri identifikovao sa mišljenjem da ne shvata da je u mišljenju njegova bit, njegov smisao života i njegova Atlantida.  

Nikola Pilipović

 Malo ko danas veruje u Platonov mit o rajskom ostrvu izobilja, srećnog i lagodnog života. Ni sam Platon nije mislio da je Antlantida više od bajke, inače ne bi svoju državu zasnovao na potpuno suprotnim idejama, na prinudi i odricanju, na odsustvu i slobode delanja i slobode mišljenja. Pa ipak bajka je, kao večita čežnja za lepšim i ugodnijim životom, opstala i mnogi su hteli da veruju u nju i da je nađu. Kao ideja ona izgleda moguća, pa čak izgleda da je čovek na putu ka toj sreći, jer je dobit, koju donosi napredak nauke i tehnologije sve veća i više podsvesno nego svesno čovek veruje u budućnost u kojoj će mašine obavljati sve poslove, a on će imati samo zahteve. Ali, to se ne dešava.

Ako uvećanje bogatstva države i napredak nauke ne vode ka Atlantidi da li je onda ona uopšte moguća, jer ako jeste na čemu bi se zasnivala?

Naprotiv, u najnaprednijoj i najbogatijoj državi, koja sebe smatra i najpravičnijom i zaduženom za širenje demokratije u svetu, ništa se, od onoga za čime čovek čezne, ne ostvaruje. Štaviše, pokazuje se da se sa uvećanjem bogatstva i sa napretkom nauke i tehnologije, sve brže uvećava jaz između malobrojne elite i mase na dnu drušvene lestvice. Umesto besklasnog društva, umesto ideja francuske revilucije – sloboda, jednakost, bratstvo, sve brže se formira kastinsko uređenje nedodirljivih i izuzetnih.

Ako uvećanje bogatstva države i napredak nauke ne vode ka Atlantidi da li je onda ona uopšte moguća, jer ako jeste na čemu bi se zasnivala? Naravno da su filozofi, u svim vremenima, povremeno silazili sa olimpskih visina metafizičkih meditacija, i spuštali na se na nivo praktičke filozofije, na tumačenje slobode, etike i politike.

Povremeno, jer to im nije išlo tako glatko. Stari se nisu bavili idejom slobode, jer su je imali na pretek, te su smatrali da je ona intrinsična ne samo svakom živom biću, već i čoveku, te da se podrazumeva sama po sebi. A etika je bila ne samo autonomna – od kinizma do epikurejstva, već i šarolika do individualnosti, do ličnog traganja za idejom sreće. A novi su prognali samu ideju slobode i umesto nje podmetnuli antropomorfni pojam oslobođenje i time su ukinuli i mogućnost i etike i politike.

Ideju Atlantide, kao i sve krucijalne ideje civilizacije i čoveka, moramo tražiti u međusobnom odnosu tri osnovna pojma; znanja, države i čoveka

Etika, kao heteronomna, uzvišena i nekoristoljubiva, svela se na lošu i prozirnu imitaciju hrišćanstva, ili na otvoreno utilitarnu etiku, koja je u stvari etika bića civilizacije – države, te je jedina opstala kao potrošačko-profiterska subkultura. Politika se svela na zapisivanje u vidu zakona onoga što je biće civilizacije – država već nametnulo kao adaptaciju svojoj evoluciji. Ali idejom politike, što se svodi na ideju idealne države, svi su se i u svim vremenima bavili, od Platona, Hobsa, Makijavelija, T. Mora, Monteskjea, Ž.Ž. Rusoa, Hegela, Marksa do današnjih propagatora ideje demokratije, jer i to je, kao utopija, ono u čemu ne možete biti uhvaćeni u laži, kako to kaže Kant. Ali ne nađoše ideju Atlantide, a i da su, kojim neverovatnim slučajem, nabasali na nju ne bi je ni prepoznali, a i da su je prepoznali kao istinitu, ne bi to mogli dokazati, jer se odnosi na buduće iskustvo a ne proizlazi ni iz kakve teorije.

Ilustracija (Jutjub)

Ideju Atlantide, kao i sve krucijalne ideje civilizacije i čoveka, moramo tražiti u međusobnom odnosu tri osnovna pojma; znanja, države i čoveka.

Pojam znanje se može samo na jedan način definisati: znanje je iskustveno istinita predstava okruženja.

 Počnimo od pojma znanje. U tome nam ne mogu pomoći raznorazne teorije saznanja, iz prostog razloga što se ne bave pojmom znanje, a njime se ne mogu baviti jer ne saznavši pojam slobode i time ni ceo svet života i živih bića, ne mogu da razlikuju znanje koje se odnosi na svet kauzaliteta, od mnenja koje se odnosi na svet slobode – života, u kome su sva saznanja samo nagađanja, koja se menjaju sa pojavom novog autoriteta. Pojam znanje se može samo na jedan način definisati: znanje je iskustveno istinita predstava okruženja. Jer samo ono što se odnosi na okruženje, ako pod tim pojmom mislimo na onaj deo okoline koji je dostupan našem iskustvu, može biti provereno u iskustvu, to jest ono što je u iskustvu provereno ne može biti neistinito, jer jedini meritum je samo iskustvo. To je, u stvari, jedan analitički sud, jedna tautologija, jedna kružna definicija, iz koje neposredno ne proizlazi nikakvo pozitivno saznanje.

Iz te tautologije neposredno sledi i druga: znanje se ne može smanjivati. Jer ono što je iskustveno istinito ne može postati iskustveno neistinito pri istim uslovima, može ako se širenjem domena pokaže da je neistinito, ali samim saznanjem da je nešto neistinito učinjen je korak ka uvećanju znanja, jer a priori znamo da svi kauzalno nastali fenomeni podležu zakonitosti, pa je i to jedna tautologija. Ali ako pojmu znanje kao tautologiji dodamo subjekt, to je materijalni objekt u domenu kauzaliteta a živo biće u domenu slobode, onda je to najvažniji heuristički pojam, jer on je ono što evoluira (jer ono što se ne može smanjivati, može se samo uvećavati) i evoluira sam po sebi, to jest kao intrinsična osobina materije, materijalnih objekata.

Pošto pojam materije ne možemo nikada saznati, to ni evolucija znanja – a to je ono čime se bavi fizika u domenu kauzaliteta – nema kraja, do čega možemo doći i neposredno: pošto pojam materije nije moguće saznati (jer nam je data u „Velikom prasku”, te bismo morali znati sve o njemu, a ne znamo ništa jer ništa nije doneo osim materije u bezobličnoj i bezsadržajnoj formi koju zovemo plazma), to onda fizika ne može imati svoju teoriju, svoje tvrdo jezgro iz koga bi proizlazila sva saznanja a iskustvo bi ih samo potvrđivalo, već počiva isključivo na iskustvu, koje je prostorno ograničeno na ovaj naš Kosmos, ali sadržajno je neograničeno nesaznatljivošću pojma materija.

Drugi pojam je država. Njen početak je u zajednici Homo sapiens, koja se nametnula kao veći potencijal, sa većom verovatnoćom opstanka. Ostvarila se kroz informacionu komunikaciju govorom i kao potpuna forma ona je ostvarila podelu poslova, podelu dobiti i podelu vlasti kroz jednu volju. Time je ona stekla sve atribute živog bića, između ostalih i evoluciju, jer složena i uređena materijalna struktura može opstati samo kroz slobodu delanja, kroz negaciju kauzaliteta u pokretanju fenomena, akcije, a to je suprotno kauzalitetu i atributima neživog objekta, te se po definiciji mora smatrati živim bićem.

Sa nastankom zajednice, istovremeno – kao druga strana kovanice – nastalo je još jedno novo biće, čovek. Biće koje sa Homo sapiensom ima zajednički samo genetski kôd, ali je njegovo biološko i njegovo intelektualno biće toliko drugačije da on čak nije ni vrsta. Pošto zajednica-država – biće civilizacije ima svoju volju, to onda svi njeni delovi, svi entiteti, pa i čovek moraju da joj se pokoravaju, što znači da čovek nema svoju primarnu slobodu delanja i nema evoluciju, te može samo da degradira i degeneriše. U istinitost tog neočekivanog i neprijatnog saznanja, lako se uveriti: istorija civilizacije je istorija evolucije države naporedo sa evolucijom znanja, a dostignuća antičkih genija još su nedostižni uzor u svim intelektualnim domenima.

Govorom oslobođene misli nisu samim tim i slobodne, jer one misli koje iskazuju neku apsolutnu istinu, to su samo tautologije i nesporne činjenice, ili neku iskustvenu istinu, to su zakoni prirode, ne mogu se menjati, one nisu slobodne one čine znanje i na njima se zasniva evolucija. Time one pripadaju biću civilizacije, a čovek samo učestvuje u njihovom nastajanju i njihov je korisnik, ali u tom domenu ne poseduje svoju volju već se mora povinovati evoluciji i opstanku bića civilizacije – države.

Jer evolucija će proizvesti moćnije biće ali ono će se zasnivati isključivo na znanju, te mu slobodne misli neće biti potrebne, i neće ni znati za njih niti će moći da ih stvara

 Ali, sve misli zajedno i racionalne i iracionalne čine nepregledan fond misli koji zovemo civilizacija (treba razlikovati civilizaciju od bića civilizacije) su dostupne svakom čoveku i time su uvećale njegove sopstvene milionima puta. On ih je saznao i usvojio u svojoj ontogenezi, koja počinje još prenatalno te ih on ne razlikuje od svojih sopstvenih, koje nisu ništa više od kombinacije tih saznatih. To je virtuelni svet neograničen, potpuno slobodan, u kome čovek ispunjava sve svoje želje, svet senzacija koje su neuporedivo lepše, trajnije od senzacija u svetu osećaja koje su prijatne samo kao ukidanje bola i samo toliko i traju. Te misli čine intelektualno biće čoveka i ono je njegova odrednica, ono ga čini različitim od svih ostalih bića i jedinstvenim.

Jer evolucija će proizvesti moćnije biće ali ono će se zasnivati isključivo na znanju, te mu slobodne misli neće biti potrebne, i neće ni znati za njih niti će moći da ih stvara. Više od toga, kao što ne možemo saznati pojam materije, jer za to saznanje bismo morali izaći iz iskustva, što nalaže princip hijerarhije, tako isto ne možemo saznati ni suštinu evolucije iz domena kauzaliteta, jer ona pripada kauzalitetu, već samo iz domena slobode – života koji pripada slobodnom mišljenju. Zato je čovek jedina forma materije sposobna da sazna samu sebe, naravno u domenu ovog Kosmosa.

Ovim smo već odgovorili na sva pitanja o Atlantidi. Jer čoveka čini njegovo biološko i njegovo intelektualno biće. A njegovo biološko biće – kroz koje on opstaje u biću civilizacije kao njegova osnova, kao podređeno volji tog bića i bez sopstvene evolucije – ne dozvoljava da u domenu materijalnih objekata čovek može ostvarivati svoje želje i svoje razloge, već ga biće civilizacije nosi u sve bržu degeneraciju. Ali njegovo intelektualno biće je apsolutno slobodno, njegov virtuelni svet proizvodi realne senzacije i on je toliko lep da čovek živi da bi mislio, ali se u toj meri identifikovao sa mišljenjem da ne shvata da je u mišljenju njegova bit, njegov smisao života i njegova Atlantida.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar