VREMENSKA MAŠINA

„CRNE RUPE” CURE

Kosmički bezdan (Vikipedija)

Kosmički bezdan (Vikipedija)

Stiven Hoking, koji ih je prevideo, preokrenuo mišljenje: informacije su u stanju da iscure. Dakle, kad čestica (ili ma šta krupnije) uleti u „crnu rupu” nije zanavek iščezao podatak o tome.

Albert Ajnštajn današnjice, Stiven Hoking, iznenada je promenio um i zbunio sve – i naučnike, i laike. Veoma kratko, u nekoliko rečenica, nagovestio je da „crne rupe” cure, nasuprot pređašnjem vlastitom tumačenju da iz njih ništa ne može da umakne, čak ni svetlost! Podrobno objašnjenje saopštiće na međunarodnom savetovanju o opštoj relativnosti i gravitaciji, od 18. do 23. jula u Dablinu (Irska). Predstoji li veki prevrat u kosmologiji?

Sedamdesetih godina on se, upravo, proslavio odgonetanjem „crnih rupa” koje je ubrzo
prigrljeno kao razmeđa u poimanju kosmosa.

Astrofizičari, kosmolozi, fizičari, astronomi i ostali koji tragaju za zagonetkama beskraja što nas okružuje su se uzbudili. Prve izjave, bez temeljnog uvida u novo mišljenje genijalnog mislioca iz Kembridža (Engleska), svode se na šturu rečenicu: „Porota još nije ništa odlučila”.

Nevidljivi bezdan
Sedamdesetih godina on se, upravo, proslavio odgonetanjem „crnih rupa” koje je ubrzo prigrljeno kao razmeđa u poimanju kosmosa. U najkraćem, „crna rupa” je područje prostorvremena (to je, u stvari, četvorodimenzionalni prostor) odakle ništa, čak ni svetlosni zrak ne može da se otisne zbog strahotnog privlačenja (gravitacija).

Dočaravanje „crne rupe” proishodi iz teorije opšte relativnosti Alberta Ajnštajna, s početka prošlog veka, koja predviđa da se ne
nekim mestima u prostorvremenu materija
uruši u beskrajno malenu i gustu tačku
prozvanu jedinstvenost (singularnost).

U knjizi „Kosmos u orahovoj ljusci”, koju potpisuje dotični prevratnik, opisuje se da se masivne zvezde, kada istroše nuklearno gorivo, sažmu do nulte razmere i beskonačne gustine. Zakrivljenost prostorvremena savija preostalu svetlost unutra, i to se zove „crna rupa”. Svaka čestica, oblak gasa, nebesko telo ili zvezda koji se približe granici područja, obzorju „crne rupe”, smesta budu usisani u taj nevidljivi bezdan.

Svetska slava (Vikipedija)

Stiven Hoking (Vikipedija)

„Crna rupa” nastavlja da privlači susedna tela. Kad bi, kojim slučajem, to postalo naše Sunce, planete bi dalje oko njega kružile. Godinama je Stiven Hoking propovedao svoju teoriju opkladivši se 1997. sa fizičarima Džonom Preskilom i Kitom Tornom, iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju (SAD), da nikakva, ama baš nikakva informacija nije u stanju da se otrgne iz večitog zagrljaja „crne rupe”, ostajući zauvek zarobljena. Pokaže li se da ova dvojica s drukčijim viđenjem u pravu – da se informacija nekako izmigolji – gubitnik mora da im kupi enciklopediju koju sami izaberu.

Dočaravanje „crne rupe” proishodi iz teorije opšte relativnosti Alberta Ajnštajna, s početka prošlog veka, koja predviđa da se ne nekim mestima u prostorvremenu materija uruši u beskrajno malenu i gustu tačku, prozvanu jedinstvenost (singularnost). Sila privlačenja (gravitacija) u tački neopisivo je jaka da ništa nije u stanju da utekne. (Ista takva tačka postojala je na početku, iz nje je šiknuo „Veliki prasak” i oblikovao se kosmos koji poznajemo).

Dugotrajno isparavanje
Singularnost je, prema tome, beskonačno zakrivljena tačka u prostorvremenu, svaka čestica, a i informacija koju ona nosi, skonča unutra zanavek izgubljena.

Nasuprot tome, kvantna teorija koja opisuje prostor i materiju u sićušnim razmerama, ljudskom oku nevidljivim, uči da informacija ne nestaje netragom, da je negde u „crnoj rupi” sačuvana. Na tu stranu je preokrenuo svoje mišljenje Stiven Hoking, pokušavajući da objedini dve teorije – opštu relativnost i kvantnu mehaniku, u jednu – kvantnu gravitaciju. Dakle, kad čestica (ili ma šta krupnije) uleti u „crnu rupu” nije zanavek iščezao podatak o tome.

„Razmišljao sam 30 godina, sada znam odgonetku”, poručio je predsedavajućem dablinskog skupa: „Crne rupe se, najpre obrazuju, a docnije malčice otvore i otpuštaju informacije u vezi sa onim što je upalo”.
Kako bi nešto, ipak, moglo da se otrgne strahotnom privlačenju?

Odgovor se, opet, krije u tumačenju Stivena Hokinga da „crne rupe” postepeno isparavaju, istina veoma sporo – to traje milijardama godina. Gubeći čestice, skupljaju se u majušno jezgro; zračenje počinje iznutra da curi iznoseći informacije napolje.

Stanko Stojiljković
(Izvor Politika 2004)

O autoru

Stanko Stojiljković

1 komentar

  • Šta je nejasno u isparavanju crnih rupa
    Unutar crnih rupa – po Ajnštajnu je manja od apsolutne nule – minus šest stepeni kelvina
    nula stepeni kelvina je apsolutna nula
    U Vakuumu dubokog svemira je oko dva zarez osam kelvina
    e pa za toliko toplije nego u crnoj rupi
    zato spoljni sadržaj crne rupe teži da zauzma znatno ređi prostor okoline
    bliže a možda i dalje
    To bi bio cilj tako formulisanih – istraživanja u budućnosti

Ostavite komentar