Za sada nije sasvim jasno zašto solarni ciklus ima takav učinak na Venerinu jonosferu, ali postoje dve vodeće pretpostavke.
NASA-ina sonda „parker” je tokom bliskog preleta pored Venere u julu 2020. otkrila nešto neobično. Dok se nalazila na samo 833 kilometra iznad površine planete, zabeležila je radio-signal niske frekvencije koji je dolazio iz atmosfere.Moramo razočarati one koji su pomislili da se radi o otkriću radio-signala neke vanzemaljske civilizacije koja se skriva ispod Venerinih gustih oblaka. Sonda je uočila signal prirodnog porekla, što ne znači da to nije zanimljivo. Naime, ovo otkriće je potvrdilo da ciklusi naše zvezde utiču na atmosferu Venere.
Ovo je prvi put u gotovo tri decenije da je neka svemirska letelica uspela da očita neposredna merenja Venerine gornje atmosfere. Podaci koje je prikupila daju nam novo razumevanje kako se planeta menja zbog cikličkih promena na Suncu. „Bio sam neverovatno uzbuđen kada sam primio nove podatke s Venere”, rekao je astronom Glin Kolinson iz NASA-inog instituta Goddard Space Flight Center, a prenosi Science Alert.
Paklena planeta
Venera je fascinantan svet za nas Zemljane. Po veličini i sastavu nalikuje našoj planeti, ima čak i atmosferu. S druge strane, radi se otrovnom i pakleno užarenom nebeskom telu koje je verovatno potpuno negostoljubivo za razvoj života kakav poznajemo.Svemirske agencije nisu preduzimale mnogo misija na tu planetu. Nema naročitog smisla slati lendere ili rovere jer ne mogu preživeti na površini koja kuva na 462 Celzijusova stepena. Problematično je i slanje letelica u Venerinu orbitu zbog njenih neverovatno gustih oblaka punih ugljen-dioksida i sumporne kiseline.
Jedna je da se gornja granica jonosfere tokom solarnog minimuma spušta na nižu nadmorsku visinu, što sprečava protok jonizovanih atoma s dnevne na noćnu stranu, a što rezultira ređom noćnom jonosferom. Prema drugoj, jonosfera Venere za vreme solarnog minimuma brže otiče u svemir.
Iako Venera nije najbliža planeta Suncu, tu poziciju drži Merkur, svejedno je najtoplija u Sunčevom sistemu. Njena gusta atmosfera ispunjena gasovima „staklene bašte” zarobljava i zadržava toplotu, pa je na površini vrelija od Merkura – na njoj se metali poput olova otapaju i postaju lokve rastopljene metalne tečnosti.
Sonda „parker” se pored Venere našla sasvim slučajno, odnosno njena misija nije imala nikakve veze s tom planetom. Da bi se što više približila Suncu i istraživala misterije naše zvezde, koristila se Venerom kao gravitacionom praćkom; koristila je njenu gravitaciju da bi promenila svoju brzinu i putanju.Na jednom od tih preleta, instrumenti sonde zabeležili su pomenuti radio-signal. Glin Kolinson je primetio nešto neobično u signalu, ali nije mogao odmah dokučiti o čemu se radi: „Kada sam se sutradan probudio, pomislio sam – O moj bože, znam šta je ovo!”
Sličan signal uočila je sonda „galileo” kada je prolazila kroz jonosferu Jupiterovih meseca; slojeve atmosfere koje takođe imamo na Zemlji, ali i na Marsu. Jonosfera je zapravo jonizivani sloj u atmosferi neke planete.
Solarni ciklusi
Kada su naučnici shvatili o kakvom se signalu radi, iskoristili su ga za izračunavanje gustine jonosfere Venere i uporedili podatke s poslednjim neposrednim merenjima iz 1992. godine. Otkrili su nešto zanimljivo – jonosfera je u novim merenjima bila za red veličine ređa nego 1992. godine.Stručnjaci smatraju da je ovaj proces povezan sa solarnim ciklusima. Svakih 11 godina Sunčevi polovi zamenjuju mesta; jug postaje sever, a sever postaje jug. Nije jasno šta pokreće te cikluse, ali zna se da se polovi menjaju kad je magnetsko polje naše zvezde najslabije.
Budući da solarne aktivnosti poput sunčevih pega (privremena područja jakih magnetskih polja) ili izbacivanja masekorone (izbacivanje plazme) zavise od Sunčevog magnetskog polja, ove faze se nazivaju solarni minimum i solarni maksimum.Merenja sa Zemlje pokazala su da se jonosfera Venere menjala sinkronizovano sa solarnim ciklusima – postajala je gušća sa solarnim maksimumom i ređa sa solarnim minimumom. No naučnici to nisu mogli potvrditi bez merenja iz blizine.Zato je ovo otkriće toliko zanimljivo. Merenja iz 1992. napravljena su u vreme nadomak solarnog maksimuma; a merenja 2020. solarnog minimuma. Oba merenja su bila u skladu s merenjima na Zemlji.
Glavna objašnjenja
Za sada nije sasvim jasno zašto solarni ciklus ima takav učinak na Venerinu jonosferu, ali postoje dve vodeće pretpostavke.Jedna je da se gornja granica jonosfere tokom solarnog minimuma spušta na nižu nadmorsku visinu, što sprečava protok jonizovanih atoma s dnevne na noćnu stranu, a što pak rezultira ređom noćnom jonosferom. Prema drugoj, jonosfera Venere za vreme solarnog minimuma brže otiče u svemir.
Podaci sa sonde „parker” ne mogu isključiti nijedan od ovih mehanizama, ali se naučnici nadaju da bi buduće misije i posmatranja mogli razjasniti šta se tu tačno događa.Istraživanje naslovljeno Depleted Plasma Densities in the Ionosphere of Venus Near Solar Minimum From Parker Solar Probe Observations of Upper Hybrid Resonance Emissionobjavljeno je u časopisu Geophysical Research Letters.
(Izvor Indeks)
