СУНЧЕВА АВЛИЈА

ЧУДАН СИГНАЛ С ВЕНЕРЕ

NASA

За сада није сасвим јасно зашто соларни циклус има такав учинак на Венерину јоносферу, али постоје две водеће претпоставке.

НАСА-ина сонда „паркер” је током блиског прелета поред Венере у јулу 2020. открила нешто необично. Док се налазила на само 833 километра изнад површине планете, забележила је радио-сигнал ниске фреквенције који је долазио из атмосфере. Морамо разочарати оне који су помислили да се ради о открићу радио-сигнала неке ванземаљске цивилизације која се скрива испод Венериних густих облака. Сонда је уочила сигнал природног порекла, што не значи да то није занимљиво. Наиме, ово откриће је потврдило да циклуси наше звезде утичу на атмосферу Венере.

Ово је први пут у готово три деценије да је нека свемирска летелица успела да очита непосредна мерења Венерине горње атмосфере. Подаци које је прикупила дају нам ново разумевање како се планета мења због цикличких промена на Сунцу.Био сам невероватно узбуђен када сам примио нове податке с Венере”, рекао је астроном Глин Колинсон из НАСА-иног института Goddard Space Flight Center, а преноси Science Alert.

Пакленa планетa

Венера је фасцинантан свeт за нас Земљане. По величини и саставу наликује нашој планети, има чак и атмосферу. С друге стране, ради се отровном и паклено ужареном небеском телу које је вероватно потпуно негостољубиво за развој живота какав познајемо. Свемирске агенције нису предузимале много мисија на ту планету. Нема нарочитог смисла слати лендере или ровере јер не могу преживети на површини која кува на 462 Целзијусова степена. Проблематично је и слање летелица у Венерину орбиту због њених невероватно густих облака пуних угљен-диоксида и сумпорне киселине.

Једна је да се горња граница јоносфере током соларног минимума спушта на нижу надморску висину, што спречава проток јонизованих атома с дневне на ноћну страну, а што резултира ређом ноћном јоносфером. Према другој, јоносфера Венере за време соларног минимума брже отиче у свемир.

Иако Венера није најближа планета Сунцу, ту позицију држи Меркур, свеједно је најтоплија у Сунчевом систему. Њена густа атмосфера испуњена гасовима „стаклене баште” заробљава и задржава топлоту, па је на површини врелија од Меркура – на њој се метали попут олова отапају и постају локве растопљене металне течности.

Сонда паркер” се поред Венере нашла сасвим случајно, односно њена мисија није имала никакве везе с том планетом. Да би се што више приближила Сунцу и истраживала мистерије наше звезде, користила се Венером као гравитационом праћком; користила је њену гравитацију да би променила своју брзину и путању. На једном од тих прелета, инструменти сонде забележили су поменути радио-сигнал. Глин Колинсон је приметио нешто необично у сигналу, али није могао одмах докучити о чему се ради: Kада сам се сутрадан пробудио, помислио сам – О мој боже, знам шта је ово!”

Сличан сигнал уочила је сонда галилео” када је пролазила кроз јоносферу Јупитерових месеца; слојеве атмосфере које такође имамо на Земљи, али и на Марсу. Јоносфера је заправо јонизивани слој у атмосфери неке планете.

Соларни циклуси

Kада су научници схватили о каквом се сигналу ради, искористили су га за израчунавање густине јоносфере Венере и упоредили податке с последњим непосредним мерењима из 1992. године. Открили су нешто занимљиво – јоносфера је у новим мерењима била за ред величине ређа него 1992. године. Стручњаци сматрају да је овај процес повезан са соларним циклусима. Сваких 11 година Сунчеви полови замењују места; југ постаје север, а север постаје југ. Није јасно шта покреће те циклусе, али зна се да се полови мењају кад је магнетско поље наше звезде најслабије.

Будући да соларне активности попут сунчевих пега (привремена подручја јаких магнетских поља) или избацивања масекороне (избацивање плазме) зависе од Сунчевог магнетског поља, ове фазе се називају соларни минимум и соларни максимум. Мерења са Земље показала су да се јоносфера Венере мењала синкронизовано са соларним циклусима – постајала је гушћа са соларним максимумом и ређа са соларним минимумом. Но научници то нису могли потврдити без мерења из близине. Зато је ово откриће толико занимљиво. Мерења из 1992. направљена су у време надомак соларног максимума; а мерења 2020. соларног минимума. Оба мерења су била у складу с мерењима на Земљи.

Главна објашњења

За сада није сасвим јасно зашто соларни циклус има такав учинак на Венерину јоносферу, али постоје две водеће претпоставке. Једна је да се горња граница јоносфере током соларног минимума спушта на нижу надморску висину, што спречава проток јонизованих атома с дневне на ноћну страну, а што пак резултира ређом ноћном јоносфером. Према другој, јоносфера Венере за време соларног минимума брже отиче у свемир.

Подаци са сонде паркер” не могу искључити ниједан од ових механизама, али се научници надају да би будуће мисије и посматрања могли разјаснити шта се ту тачно догађа. Истраживање насловљено Depleted Plasma Densities in the Ionosphere of Venus Near Solar Minimum From Parker Solar Probe Observations of Upper Hybrid Resonance Emission објављено је у часопису Geophysical Research Letters.

(Извор Индекс)

О аутору

Stanko

Оставите коментар