Kako prepoznati sindrom muškarca koji ne želi nikad da odraste?
Osobe sa sindromom Petra Pana možda još imaju emocionalnu zrelost deteta. Zbog toga izbegavaju sukobe najbolje što mogu, a traže i da se drugi brinu o njima.Možda ste upoznati sa pričom o Petru Panu – dečaku koji ne želi da odraste. Uprkos tome što zvuči dobro da nikada ne bi trebalo da platite račun ili zakažete pregled kod lekara, to su uobičajene stvari koje bi odrasli trebalo da rade.
Petar Pan izbegava odgovornosti koje nosi zrelo doba, a ljudi sa sindromom Petra Pana imaju tendenciju da učine isto, prenosi 24 sata.hr.Odakle dolazi izraz „sindrom Petra Pana”?Naziv je dobio po dečaku koji nikada nije odrastao, izraz „sindrom Petra Pana” prvi je put je viđen u knjizi psihoanalitičara Dana Kajlija iz 1983. godine „Sindrom Petra Pana: muškarci koji nikada ne odrastu”.
Pojam opisuje fenomen odraslih koji stare fizički, ali ne i emocionalno. Odrasli sa sindromom Petra Pana izbegavaju osobne i profesionalne odgovornosti odrasle osobe.„Oni su samo pojedinci koji stvarno ne žele da odrastu. I smatraju da su odgovornosti odraslih zaista izazovne”, kaže psihoterapeut i stručnjak za odnose Babita Spineli.Kajli se u svom istraživanju možda usredsredio na muškarce, ali sindrom Petra Pana može da se primeni i na ženski pol.„U današnje vreme nemamo takve rodne stereotipe, pa želimo da budemo otvoreniji u načinu na koji ih primenjujemo.”
Babita Spineli (Facebook)
Sindrom Petra Pana nije službena dijagnoza ili stanje mentalnog zdravlja priznato od Svetske zdravstvene organizacije ili Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-5).Teško je reći da vi ili neko koga poznajete ima sindrom Petra Pana jer ne postoje službeni simptomi, ali postoje neki uobičajeni znakovi koji mogu da ukažu na sindrom, iako bi se kod svakog mogli drugačije manifestovati.
Navedeno je šest znakova koji ukazuju na sindrom Petra Pana:
Problemi s dugoročnim planovima
Nekome sa sindromom Petra Pana teško je da bude u dugotrajnoj vezi, romantičnoj ili platonskoj.Njihov stil privrženosti sve je samo ne siguran i možda neće moći emocionalno da se posveti nekom drugom. To ne znači da svi koji ne žele dugotrajnu vezu imaju ovaj sindrom.
Oslanjanje na druge ljude
Mogu biti skloni tome da zavise od roditelja ili porodice.„Oni nisu u stanju da učine ništa što bi im pomoglo da se odvoje od roditelja ili nekog ko se brine o njima. Oni uživaju dok se drugi brinu o njima”, kaže psihijatar za decu i odrasle dr Gauri Hurana.
Nema interesa za lični razvoj
Postoji opšte shvatanje da kako stariš, razvijaš se kao osoba. Razvoj može da bude minimalan, ali i dalje je razvoj.Ali, kada imate sindrom Petra Pana, nema razloga za razvojem: uživate da živite život onako kako ste uvek živeli i ne vidite ništa loše u tome.
Teško donošenje odluka
Prosečna osoba donosi oko 35.000 odluka svaki dan. Moglo bi se reći da se to odnosi na većinu odraslih. Neko sa sindromom Petra Pana to može da izbegne ako neko drugi preuzme vođstvo.„Često se boje da će na njih gledati negativno, pa su paralizovani kada je donošenje odluka u pitanju”, kaže Spineli.
Čvrst odnos sa novcem
Nisu svi pametni kada je u pitanju upravljanje novcem. O svojim finansijama možete da razmišljate samo dok trošite novac ili proveravate svoje račune, ali i dalje razmišljate o tome.Za nekoga sa sindromom Petra Pana, praćenje ličnih finansija nije prioritet. To čak može biti i nešto što potpuno izbegavaju, sve dok se na njihovom računu ne pojavi minus.
Izbegavanje sukoba
Neko sa sindromom Petra Pana možda je još emocionalno nezrela osoba. Što se tiče sukoba, oni ga izbegavaju, ponekad bežeći u sopstvenu stvarnost, a drugi put jureći i zaključavajući se u spavaću sobu.
Odakle te osobine dolaze?
„Kao psihoanalitičar uvek tražimo vezu sa detinjstvom”, kaže Spineli i dodaje:„Recimo da ste imali roditelje koji su uvek bili uz vas i previše su bili uključeni u vaš život. Oni su se pobrinuli za sve i imali su tendenciju da budu previše zaštitnički nastrojeni. Možda su vas bodrili i čuvali, ali su takođe stvarali klimave temelje za vaše odraslo Ja – ono u kojem ste se osećali nesigurno ili teskobno kada dođe vreme da donesete odluku ili učinite nešto za sebe.”
(Izvor N1)
