DAROVITI ĆE ODLAZITI

Ali, da male zemlje ne gube talente, one treba da ih prepoznaju i da im obezbede najbolje uslove za rad. One retke koji, ipak, odlaze i postižu svetske uspehe treba ceniti za dosignuća koja su ostavili čovečanstvu.

Akademik Rajko Igić

U štampi se povremeno objavljuju uspesi naših naučnika i stručnjaka, poput Zorice Pantić (Politika, 6. januar), koje postižu u stranim zemljama. Nismo mi jedina zemlja iz koje su odlazili i odlaze najsposobniji mladi koji postižu značajne uspehe u bogatim stranim sredinama. Sigurno je da se natprosečni talenti rađaju na svim stranama sveta, ali ih najlakše sakupljaju razvijenije zemlje. One im nude slobodu stvaralaštva i bolje životne uslove. Nije ovde rač da bogate zemlje dobijaju besplatno školovane kadrove, već je u pitanju otkrivanje najsposobnijih od mnoštva prispelih visokoobrazovanih osoba koje žele da ostvare ono što u svojim zemljama ne mogu.

Taj proces okupljanja talenata podseća na poznati„danak u krvi”, samo što se izbor nekada dešavao u mladom uzrastu i o školovanju se brinula imperija. U oba slučaja, uskoro se izdvajaju pojedinci među odabranim koji postižu veće uspehe. Razlika je samo u tome što student danas odlaze svojevoljno. Kada postignu željeni uspeh, tamo sigurno ostaju.

Evo dva primera organizovanog odlaska u SAD. U vreme ekonomske blokade Srbije, profesor Miodrag Radulovački svake godine je dolazio u Beograd i Novi Sad da probere zainteresovane apsolvente ili tek diplomirane stručnjake i odvede ih u Čikago na boravak od mesec dana da bi se upoznali sa odeljenjima univerziteta gde bi mogli da se upišu na doktorske studije, Ph.D.program. Taj Recruitment Program (vrbovanje studenata), profesor je predstavio rektoru Beogradskog univerziteta kao međunarodnu saradnju dva univerziteta.

Tako je Ivan Đaja, uskoro nakon odbrane disertacije na Sorboni, pozvan u Beograd gde je radio sve do smrti. Sličan pozivupućen je Milutinu Milankoviću.

Više od polovine tih posetilaca u Čikagu upisalo se na doktorske studiije, stipendija im je pokrivala životne troškove. Od svih koji su, nakon 4 do 6 godina, doktorirali nijedan se nije vratio u Srbiju. Sličan program je u gradu Milvoki, država Viskonsin, vodio profesor Željko Bošnjak. Od četrdesetak učesnika iz Hrvatske u programu, polovina se vratila u Hrvatsku, jer profesor je dovodio samo one mlade stručnjake koji su već bili zaposleni. Tako su oni imali gde da se vrate.

Od ovakvih grupnih poziva na doškolovanje, izraženiji su individualni odlasci u Ameriku, ali i u druge zapadne zemlje. Najčešće je pojedincu pomagao tzv. Fulbrajtov program razmene stručnjaka, ali postoje slični fondovi u Americi i nekim evropskim zemljama. Najuspešniji su se mladi istraživači u novim sredinama zadržali.

Kako se kod nas ranije odvijala razmena naučnika? Po pozivu su u Beograd i druge gradove dolazili lekari i mnogi talentovani stručnjaci koji su završili studije na stranim fakultetima. Tako je Ivan Đaja, uskoro nakon odbrane disertacije na Sorboni, pozvan u Beograd gde je radio sve do smrti. Sličan poziv upućen je Milutinu Milankoviću. Pored tih primera, bilo je mnoštvo onih koji su na strane univerzetete odlazili na usavršavanje. Oni su u stranim instiitucijama učestvovali u značajnim istraživanjima (npr. Pavle Savić), ali su se vratili i znanje su prenosili mlađim kolegama i društvu.

Slično se dešavalo i u bogatijim zemljama od naše. Tako je Ulf Svante von Eulerdobio stipendiju koja mu je omogućila da se usavršava u stranim istraživačkim laboratorijama po svom izboru. On se zatim kući vratio i u Švedskoj radio sve do svoje smrti. Povremeno je putovao, a čak je u Jugoslaviju dva puta dolazio. Kada je dobio Nobelovu nagradu, u Tuzli je 1982. godine držao predavanje mojim posdiplomskim studentima.

Uvek će neke sposobne i odvažne osobe vući želja za ličnim uspehom i mnogi će u nadi za to ostvarenje potražiti odlazak u najrazvijeniju zemlju. Ali, da male zemlje ne gube talente, one treba da ih prepoznaju i da im obezbede najbolje uslove za rad. One retke koji, ipak, odlaze i postižu svetske uspehe treba ceniti za dosignuća koja su ostavili čovečanstvu. Poznato je da se u maloj zemlji i skromnim uslovima nekada stvaraju vrhunska dela. Naše sam primere saopštio u Ajnšajnovom časopisu za biologiju i medicinu (Einstein J. Biol. Med., 2003;20:23-27).