ATINSKI TRG

DIGITALNA PANDEMIJA

230 pregleda
Ilustracija

Generacija Z, rođena u doba interneta i odrastala u doba pametnih telefona, pokazuje psihološke poremećaje koji su povezani sa učincima društvenih medija. Digitalna demencija pandemijski se širi. Ljudima je sve teže da se usredsrede na bilo šta zbog obaveštenja kojima nas pametni telefoni neprestano uznemiravaju.

Globalna pandemija izazvana virusom kovid-19 naglasila je mnoge društvene probleme do krajnjih granica. Jedan od njih je svojevrsna digitalna pandemija koja se potiho širila u poslednjih pet do deset godina, a eksplodirala početkom 2020. godine. Korišćenje društvenih mreža (Facebook, Twitter, Tik-Tok…),pretraživača (YouTube, Google…), virtuelnih komunikacijskih platformi (Skype, Zoom…) i servisa za razmenu poruka (­WhatsApp, Telegram…) enormno se povećalo i zamenilo neposredne ljudske odnose.

Mnogi ne odvajaju pogled od ekrana i to je danas postalo potpuno normalno” ponašanje. Preterano korišćenje ovih aplikacija postaje sve veći problem jer zadire u sve pore društva. Gotovo ih je nemoguće izbeći jer većina ljudi danas koristi blagodeti” društvenih mreža, tražilica i virtuelnih komunikacija. Svakodnevno bombardovanje klasičnih medija ogromnim količinama raznoraznih informacija na digitalnim platformama preraslo je u neprekidno uznemiravanje.Zbog svega toga izuzetno je važno da postanemo svesni strategija i taktika koje koriste velike tehnološke kompanije kroz svoje digitalne platforme. Strategije nisu nove, ali su tehnike postale toliko sofisticirane da je većina ljudi u potpunosti nesvesna da problem uopšte postoji.

Ovu problematiku je vrlo ilustrativno i ozbiljno obradio dokumentarni filmThe Social Dilemma. Glavni akteri su bivši vodeći razvojni inženjeri i visokorangirani menadžeri velikih tehnoloških kompanija, koji upozoravaju na opasnosti tehnika nagovaranja” u čijem su stvaranju i sami neposredno učestvovali, a kasnije se pokajali. Šta su to „tehnike nagovaranja” i zašto su opasne?

Trenutna digitalna situacija je paradoksalna. S jedne strane koristimo vrlo efikasne alate za komunikaciju, no s druge strane su ti alati motivisani nečim vrlo različitim i čak suprotnim od onoga što čovjeku donosi dobrobit. Ti alati nisu uobičajene korisne alatke poput čekića ili bicikla. Čekić i bicikl čekaju da ih koristimo, dok nas moderne online platforme, osim što su alati za informisanje i zabavu, neprestano podstiču da ih upotrebljavamo.

S obzirom na to da gotovo celokupno čovečanstvo ima pristup online platformama, one su postale poligon za digitalni marketing koji je istovremeno doprineo razvoju tih istih platformi. Slične marketinške strategije korišćene su u prošlosti za tradicionalne industrije, poput prehrambene i tekstilne. Te su industrije koristile trendove i mode da bi promovisale svoje proizvode bez obzira na stvarne potrebe. Još iz ranog 20. stoleća svrha marketinga je jasna – konzumerizam kao način života, ali tada je postojao osećaj da čovek ipak ima neku kontrolu nad onim što kupuje, neku vrstu slobode da ne padne u marketinške zamke. U virtuelnom svetu zamke su skrivenije, a moguće posledice daleko opasnije.

Naša civilizacija je danas uglavnom motivisana profitom. Zarada opravdava i sredstva i načine njenog ostvarenja, koji su često neprirodni i nehumani zbog nepoštovanja temeljnih ljudskih vrednosti.Stvarnost se, gotovo bez ikakve kontrole, vrtoglavom brzinom transformiše u virtuelni set. Stoga sve više država i organizacija ukazuje na probleme koji nastaju zbog razvoja koji se odvija bez adekvatnih propisa i nadzora. Primerice, općeprihvaćeno je da bilo ko može pisati na internetu šta ga je volja, s malo ili nimalo pravnih i moralnih posledica. Pokazala se i vrlo zabrinjavajućom brzina širenja lažnih vesti. Algoritmi digitalnih platformi nagrađuju i podstiču njihovo širenje čak do šest puta brže nego stvarne vesti. Zbog toga je korisnicima skoro nemoguće razlučiti šta je lažno, a šta stvarno.Kako funkcionišu?

Nagovarajuće tehnike, poput alegorije u Platonovoj pećini, nastoje prikovati ljude uz ekran. To postižu saradnjom između superkompjutera sa samoučećim algoritmima (tzv. veštačka inteligencija) i aplikacija na računarima i pametnim telefonima. Svojim zabavnim sadržajima one nastoje privući i zaokupiti pažnju korisnika, a neprestanim nuđenjem novog i zanimljivijeg nagovoriti ga na dalje korišćenje.Svaki korisnikov umreženi korak nadgleda se, meri i snima. To uključuje našu lokaciju, kretanja, prijatelje, interese… Dok lajkujemo objave, gledamo slike i video-materijale, meri se vreme. Tako se zna tačno šta gledamo i na šta klikćemo, a algoritmi superkompjutera na temelju svih snimljenih podataka neprekidno proučavaju naše navike i grade modele koji mogu predvideti naše ponašanje.

Algoritmi tako stvaraju profile korisnika koje zatim neprestano nadograđuju. Na temelju te goleme baze pokazuju sadržaj savršeno prilagođen korisniku koji će ga nagovoriti da ostane duže na Facebook-u, Google-u, YouTube-u, TikTok-u… Tako uzrokuju stvaranje navika koje dovode do zavisnosti slične kockarskoj. Svakih nekoliko sekundi sadržaj se osvežava novim porukama, slikama, video-objavama. Glavni cilj algoritama je interakcija s ljudskim instinktima i u većini slučajeva korisnik ne primećuje da se to događa.

Ciljani proizvod” visokotehnoloških kompanija je naša vlastita pažnja. Društvene mreže su kockarnice pažnje i slično kao kod pravih kockarnica uvek zarađuju. Naša pažnja je valuta. Korisnicima se čini da je sve besplatno, no u svetu profita ništa nije besplatno, jer kao što je ispravno formulisao jedan od tvoraca tih sistema: Ako ne plaćaš proizvod, ti si proizvod!” Ljudska pažnja postala je proizvod, a najbolji način privlačenja pažnje je pomoću sadržaja koji nam se sviđaju i s kojima se slažemo. Paradoksalno je da sav taj sadržaj stvaraju sami korisnici razmenjujući tekstove, fotografije i video-priloge sa svojim prijateljima, ali i sa algoritmima superkompjuetra, na šta se mora pristati prilikom prijave na same aplikacije.

Velike tehnološke kompanije ostvaruju ogromne profite prodajući oglašivačima našu pasivnu pažnju i navike. One iznajmljuju svoje algoritme svakom ko može platiti, od marketinških agencija preko influensera, blogera, pa do najrazličitijih društveno-političkih organizacija. Algoritmi na temelju izrađenih profila ljudi s lakoćom pronalaze one kojima se sviđa sadržaj postavljen od strane oglašivača i plasiraju im ga unutar onoga što upravo pregledaju. U svemu tome superkompjuteri su po pravilu superiorna jer koriste naše navike koje su zapravo naše Ahilove pete. Cilj tehnoloških kompanija time je ostvaren: proizvodi se sve bolje prodaju, dobit vrtoglavo raste i postiže se neverovatan društveni uticaj. Svi ti alati” razvijeni su da funkcionišu autonomno. Alat je postao gospodar. To je razlog što se lažne vesti (fake news) šire i do 6 puta brže nego bilo čega drugog. Algoritmi veštačkih inteligencija nisu programirani na etično ponašanje, nego da ostvare što veću dobit.

Više je zabrinjavajućih posledica. Jedna od njih je ta da su kreirane različite stvarnosti” po meri pojedinog korisnika. Čovek je po prirodi subjektivan, ali virtuelni svet može biti subjektivniji ili, čak, potpuno odvojen od stvarnosti. Primerice, kada bi dvoje ljudi zamenili svoje pametne telefone, na istu pretragu dobili bi različite rezultate.Sve ovo dovelo je do podela i polarizacija na političkom, umetničkom, naučnom i drugim poljima. Mentalni problemi i poremećaji sopstva neprestano rastu. Tehnike nagovaranja, na temelju najvećeg broja klikova, pojačavaju upravo ono što je problematično u tkanju modernog društva.

Generacija Z, rođena u doba interneta i odrastala u doba pametnih telefona, pokazuje psihološke poremećaje koji su povezani sa učincima društvenih medija. Digitalna demencija pandemijski se širi. Ljudima je sve teže da se usredsrede na bilo šta zbog obaveštenja kojima nas pametni telefoni neprestano uznemiravaju. Slika o sebi kod mladih, ali i odraslih, oblikovana je smajlijima” i brojem pratilaca na društvenim mrežama. Lažan identitet miliona ljudi stvoren je radi manipulacije. Zbog zavisničkog sistema društvenog odobravanja deca se i kod kuće, gde bi trebalo da se osećaju zaštićeno, osećaju nesigurno zbog negativnog društvenog uticaja, čak i maltretiranja putem digitalnih platformi. Najveći problem je što niko ne preuzima odgovornost za ono što piše ili objavljuje.

S napretkom tehnologije postaće tehnički izvodljivo meriti i psihosomatske reakcije ljudi pomoću pametnih telefona, satova i uošteno smart uređaja, na primer moći će se izmeriti razliku u krvnom pritisku ili telesnoj temperaturi dok gledamo određeni sadržaj. Mnogi već sad koriste usluge tih sistema za prijavu putem prepoznavanja svoga lica i otiska prsta, a na engleskom govornom području se masovno širi upotreba prepoznavanja glasa u komunikaciji sa uređajima da bi se olakšalo” pretraživanje, pozivanje nekog broja, traženje navigacije itd. Takođe je postalo uobičajeno poveriti bankovnu karticu našem pametnom” uređaju koji nam tako olakšava” plaćanje. Naposletku, mašine će uskoro znati više o našim ličnim karakteristikama od nas samih.

Šta možemo učiniti?Digitalna pandemija se očigledno nekontrolisano širi. Prvi poriv može biti da se isključimo sa svih tih platformi, obrišemo svoje profile i sl. Međutim, to je skoro nemoguće upravo zbog načina života na svim lestvicama društva koji je potpuno digitalno umrežen.Kao što ni čekić ni bicikl nisu krivi ako se lupimo po prstu ili padnemo jer ih neadekvatno koristimo, jednako tako treba da naučimo kako da koristimo ove alatke”. Zašto ne bismo kontrolisali i menjali svoje navike i koristili ove uređaje samo kad su nam zaista neophodni? To znači biti svestan kada, kako i zašto ih koristiti. Nije li primerenije čoveku posvetiti se aktivnostima koje šire svest i razvijaju slobodnu volju i kreativnost? Svaki istorijski period ima svoje izazove, a naš zadatak uvek ostaje isti: osloboditi se okova navika, izaći iz pećine” pasivnog i nesvesnog i pomoći drugima da učine isto.

(Izvor Nova Akropola)

O autoru

administrator

Ostavite komentar