АРГУСОВ ПОГЛЕД

ДОБА ТЕХНОФЕУДАЛИЗМА

Предраг Трокицић

А то је последица чињенице да се богати данас богате и док спавају, на начине који немају никакве везе са уложеним трудом, предузимљивошћу или штедљивошћу.


Др Јанис Варуфакис

Олимпијско финале на 100 метара само што није почело. На пуцањ стартног пиштоља публика скаче на ноге. Спринтери су потрчали. Али после 30 метара тркач на челу успорава, као да се солидарише са тркачима које је оставио иза себе. Мада се спринтерима то није допало, уведена су нова правила којима се ограничава највећа дозвољена дистанца између победника и тркача на зачељу.

Живот више личи на арену у старом Риму у којој оклопљени гладијатори касапе ненаоружане жртве, које у овом случају нису губитници због недовољног улагања труда, већ због асиметричне расподеле оружја на почетку.

То је аналогија коју конзервативни противници редистрибуције богатства имају на уму док ламентирају над „политикама зависти. Богаташе замишљају као спринтере које незадовољници покушавају да успоре законима и превисоким порезима. Али живот није спортско такмичење и резултати не зависе само од талента и тренинга. Живот више личи на арену у старом Риму у којој оклопљени гладијатори касапе ненаоружане жртве, које у овом случају нису губитници због недовољног улагања труда, већ због асиметричне расподеле оружја на почетку.

Педесетих и шездесетих година 20. века рад и иновативност су вас могли подићи из сиромаштва и отворити вам пут до боље позиције на друштвеној лествици. Али то је било могуће само зато што је супербогатима, нарочито банкарима, друштво наметало одређена ограничења у погледу начина на које могу користити своје богатство. Са укидањем постављених ограничења, након рушења система из Бретон Вудса и опште финансијализације економије која је уследила, нашли смо се у свету у ком рад и креативност не гарантују адекватну награду.

Проблем с којим се већина људи данас суочава, нарочито младих, није то што им измичу инвестиционе суперзвезде попут Ворена Бафета. Проблем је у томе што су у својим покушајима спутани стагнирајућим инвестицијама и платама, а то је последица чињенице да се богати данас богате и док спавају, на начине који немају никакве везе са уложеним трудом, предузимљивошћу или штедљивошћу.

Чињеница је да највећи део светског богатства више не стиже до иноватора и људи који обављају послове важне за функционисање друштва. Док се богатство концентрише у веома малом кругу, остатак економије се претвара у пустињу.

Део проблема су и велики иноватори. Џеф Безос је био далековид, револуционисао је систем малопродаје и обогатио се. Али који део његовог богатства од 200 милијарди долара је награда за добру пословну идеју и показани предузетнички дух? А који део је проистекао сам од себе из претходно акумулираног богатства?

На таква питања није могуће прецизно одговорити, али чињеница је да највећи део светског богатства више не стиже до иноватора и људи који обављају послове важне за функционисање друштва. Док се богатство концентрише у веома малом кругу, остатак економије се претвара у пустињу.

То није ништа ново. Одавно знамо да велика тржишна моћ увећава богатство, које онда додатно увећава тржишну моћ. То је суштина проблема: за продуктивност и запошљавање ништа није погубније од превелике концентрације тржишне моћи. Да употребимо ону аналогију конзервативаца, најбржи тркачи не могу победити ако су најбогатији претходно претворили стазу у живо блато за све остале. Зато се најтеже сиромаштво и највећи број „смрти из очаја региструје тамо где је концентрација богатства највећа.

Шта би требало предузети тим поводом? Kако редистрибуирати богатство на поштен и ефикасан начин?

Често се говори о порезима на имовину. Али порези на имовину који су законски и политички оствариви не би значајније умањили разорни ниво неједнакости који смо достигли. Штавише, то би конзервативцима омогућило да доведу у питање читав пројекат редистрибуције богатства постављањем питања која нису неумесна: Треба ли држава да избаци сиромашну наследницу из куће зато што више није у стању да плаћа порез? И како ћемо уопште утврдити вредност неке имовине, на пример, колекције поштанских марака, ако је претходно не изнесемо на тржиште?

После рушења система из Бретон Вудса 1971, картели и Вол стрит су брзо повратили моћ. Три мегакомпаније, BlackRock, Vangyard и State Street, поседују бар 40 одсто свих америчких јавних компанија и готово 90 одсто оних које су котиране на Њујоршкој берзи.

Добра вест је да постоје проверене методе редистрибуције богатства, без нарушавања било чијих права и кршења етичких начела. Теодор Рузвелт је 1906. распарчао Стандард оил и друге картеле, упркос бројним критичарима који су га нападали због угрожавања духа предузетништва и иновативности. После слома Вол стрита 1929, други Рузвелт, Франклин Делано, слушао је исте такве нападе док је покушавао да злог духа финансија врати назад у боцу. Теодор и Франклин Рузвелт су у два потеза остварили редистрибуцију богатства каква иначе не би била могућа без револуције.

Наравно, моћни проналазе начине да се ослободе наметнутих стега. После рушења система из Бретон Вудса 1971, картели и Вол стрит су брзо повратили моћ. Три мегакомпаније, BlackRock, Vangyard и State Street, поседују бар 40 одсто свих америчких јавних компанија и готово 90 одсто оних које су котиране на Њујоршкој берзи.

Договарање и намештање цена је ван контроле, јер сваки директор зна да је мегакорпорација којој његова фирма припада у контакту с директорима ривалских фирми које јој такође припадају. Резултат су више цене, успоравање иновација, опадање инвестиција и плата.

Мегакомпаније имају и друге хобије, као што су узурпирање тржишта и куповина политичара и регулаторних агенција, чиме уништавају либералну демократију. Kада је стигла пандемија и гурнула реалну економију у још дубљу депресију, свет финансија се потпуно одвојио од реалне економије и претворио капитализам у неку врсту технофеудализма.

Моћ је додатно концентрисана после имплозије Вол стрита 2008, када су банке почеле да пумпају реке новца у финансијски систем. Kористећи новац из централних банака, џиновски картели су измишљали нове сложене облике задуживања и куповали сопствене акције, што је њихове цене подигло у стратосферу, ускраћујући тако свету инвестиције у квалитетна радна места и зелену инфраструктуру.

Мегакомпаније имају и друге хобије, као што су узурпирање тржишта и куповина политичара и регулаторних агенција, чиме уништавају либералну демократију. Kада је стигла пандемија и гурнула реалну економију у још дубљу депресију, свет финансија се потпуно одвојио од реалне економије и претворио капитализам у неку врсту технофеудализма.

Да бисмо демонтирали овај режим, морамо применити унапређене верзије интервенција које су извели Теодор и Франклин Рузвелт. Уместо губљења времена на расправе о неефикасним порезима на имовину, прогресивне снаге треба да се концентришу на стратегију која укључује три елемента.

Прво, новац из централних банака треба усмерити искључиво на подршку јавним инвестицијама у зелену инфраструктуру и друга јавна добра. Друго, корпорације које монополизују велика тржишта која су саме створиле – као Amazon и Facebook, на пример – треба распарчати. Најзад, део акција великих корпорација (да кажемо, 10 одсто) треба депоновати у фонд социјалног капитала из ког ће се финансирати универзална основна дивиденда.

Таква комбинација политика инспирисаних законима против трустова и Њу дилом из прошлих времена могла би да оживи нашу економију, ревитализује демократију и сачува планету. Да је политичка економија спортска арена, било би јасно ко је фаворит за златну медаљу.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

1 коментар

  • Vrhunski i dalekosežni mislilac koji, nažalost, nije bio predložen za Nobelovu nagradu iz ekonomije. Ona je otišla dvojici Amerikanaca, kao što najvećim delom minulih godina i decenija njima odlaze. Može se posthumno ispostaviti da je pokojni Alfred Nobel bio Amerikanac koji se izadavo za Šveđanina.

Оставите коментар