SKLAPANJE PAMĆENJA

DOSITEJ POLIGLOTA

Neumorni putnik (Vikipedija)

Dositej Obradović putuje pedeset godina i uči nove jezike gradova i zemalja u koje pristiže, a živi tako što daje časove onih jezika koje je već naučio. I tako nauči sva tri stara jezika: starogrčki, latinski, crkvenoslovenski, a zna i rumunski, albanski, italijanski, ruski, nemački i engleski.

 Dositej Obradović, nekadašnje siroče iz Čakova, strastveno zaneti dečak koji hoće da se zamonaši, posveti i čini čuda, živi sve vreme putujući i tragajući za znanjem. Na kraju svog puta postaje naš prvi ministar prosvete.

Proputovao je Evropu od najjužnijih tačaka do Londona. Najčešće u nova mesta dolazi sam, bez ikog poznatog, i spretno pridobija prijatelje. Na svom dugom i uzbudljivom stranstvovanju prolazi od Temišvara, preko Hopova, Zagreba, Skradina, Zadra, Kotora, Krfa, Hiosa, Smirne (tada pravoslavnog središta u Otomanskoj imperiji) zatim Trsta, Beča, Modre, Bratislave, Halea, Lajpciga, Pariza, Londona, Šklova u Carskoj Rusiji, te natrag do Beča, Trsta, Venecije i konačno – do Beograda.

Spomenik u Beogradu

Na putu uči nove jezike gradova i zemalja u koje pristiže, a živi tako što daje časove onih jezika koje je već naučio. I tako nauči sva tri stara jezika: starogrčki, latinski, crkvenoslovenski, a zna i rumunski, albanski, italijanski, ruski, nemački i engleski.

Kakva je klima između Srba i Albanaca postojala polovinom 18. veka svedoči i to što im Dositej tumači jedan njihov toponim (Lepažita) koji razume na osnovu svog maternjeg, srpskog jezika. Na to mu Albanci kažu da se „tome ne čudi ništa, jer su oni sa Serbljima jedan rod i pleme u staro vreme bili

Učeći sve te jezike, naš praučitelj susreće se sa različitim ljudima. Šta o susretu sa drugima zapisuje? Šta, osim obrazovanja, čini bit njegovih putovanja? Koliko je Dositej bio spretan u razgovorima, koliko se lako zbližavao sa drugim ljudima i drugim kulturama? Koliko smo dobili uz Dositejev talenat za stvaranje prijatelja svuda i na svakom koraku?

U Skradinu u Dalmaciji, gde radi kao mladi propovednik i veoma je omiljen, kaže da mu je najžalije bilo da se rastane „s poštenim trgovcem Markom Paraskevom, koji mu je veliku ljubov i dobrotu pokazivao, i s prekrasne nauke doktorom u medecini gospodinom Leonardom Vordoni, rodom Grekom iz Korfa”.

„Ovi dvojica bili su načalna pričina da sam u Skradinu želio koju godinu provesti, najpače zato što mi se rečeni doktor obeštao bio lekcije u matematiki predavati. U Zadru, kolonel Majna, kapetan Jovo Grbljanin, konte Zorzi Gabo iz Kandije, gospođa Ana Rapsomanići i moj ljubimi Lazar Slavujević Mostaranin s[a] svojim drugom Simatom, i proči kupci Sarajlije, svi su mi ovi tako dobri i mili bili da mi nije moguće slovom njihovu blagost i dobrotu opisati”, piše Dositej.

Na svom putu u Grčku, čim je stupio na Krf, biva opljačkan. Dao je novac jednom čoveku da mu nađe smeštaj kod nekoga ko govori italijanski, jer grčki tada još nije znao, ali čovek sa njegovim novcem nestaje, ostavljajući Dositeja na pristaništu. Tom nitkovu, kako ga naziva u autobiografiji, posvećuje jednu rečenicu, a svom osećanju nakon što je opljačkan – nijednu.

Naš putnik-učenjak se upućuje ka obližnjem manastiru i već je fokusiran na dalji potez i na dobrotu igumanije koja mu nalazi smeštaj. U Grčkoj prolazi kroz Patmos, Hios i nakon školovanja u Smirni, vraća se preko Krfa i beleži o susretu sa Andrejem Petricopolom, očigledno jednim u nizu veoma prijateljski usmerenih ljudi na njegovom putu.

O Petricopolu kaže da je sedam godina stariji i da je „u jelinskom jeziku i naukama soveršeni učitelj”. Ovaj mu pomaže i nalazi gde će boraviti, upoznaje ga sa još jednim učiteljem latinskog i obojica nastavljaju da brinu o njemu: „Slabo su me puštali da kad u trakteru ručam, pozivljući me k sebi na trapezu; no opet koliko-toliko trošio sam i sam ponešto”, zapisuje naš pisac.

Na povratku iz Grčke Dositej se zaustavlja u Albaniji i tamo provodi jedno vreme. Ne propušta ni tu priliku da dosta dobro nauči albanski jezik i promišlja „kako se lako našim slovima taj jezik može pisati”. Kakva je klima između Srba i Albanaca postojala polovinom 18. veka svedoči i to što im Dositej tumači jedan njihov toponim (Lepažita) koji razume na osnovu svog maternjeg, srpskog jezika. Na to mu Albanci kažu da se „tome ne čudi ništa, jer su oni sa Serbljima jedan rod i pleme u staro vreme bili”.

U Beču u „savršenoj nezavisimosti i svobodi” posećuje carske biblioteke, uči sam iz knjiga koje tamo nalazi, podučava uglavnom decu grčkih trgovaca grčkom jeziku i uživa u lepotama prirode i grada. Najdraže mu je prijateljstvo sa Atanasijem Sekerešom – neobičnom ličnošću, bivšim parohom jedine pravoslavne crkve u Beču.

I kad sve izgleda kao vreme za mir i penziju, Dositej dobija poziv od Karađorđa i ustanika iz Srbije. I kao mladić, kupi svoje knjige i arhivu i hrli svojim sunarodnicima da ostvari svoje snove

Sekereš je učinio riskantan i dramatičan potez iznenadivši pravoslavnu zajednicu: prešao je u katoličanstvo. On je osim toga i prihvatio mesto cenzora za pravoslavna izdanja u Habzburškoj monarhiji. Dositej, međutim, ostaje veran ovom prijateljstvu, jer u Atanasiju nalazi vanredno obrazovanog, kulturnog i prijateljskog sagovornika koji mu daje ključni savet za dalje – da piše svoju autobiografiju.

Spomenik u Kosovskoj Mitrovici

U Germaniju naš prosvetitelj stiže kad je već četrdesetogodišnjak. Očaran Haleom, gradom prosvetiteljstva, skida mantiju, vraća se svom svetovnom imenu Dimitrije i ostaje da studira na protestantskom liceju, kod svog vršnjaka – filozofa Eberharda, koga zove: „slavnejši u Germaniji filosof”.

Nakon Germanije nastavlja preko Pariza u London, koji je krajnja i najviša tačka njegovog putovanja. London je za našeg praučitelja grad snova. Oseća se, ulazeći u njega, kao da je na vrhu sveta i pita se da li je moguće – da li se to njemu dešava? Tamo, zahvaljujući znanju latinskog, nalazi put do veoma obrazovane, prosvećene zajednice škotskih trgovaca i intelektualaca. Oni ga prihvataju toplo kao najboljeg prijatelja: „Po ftorom času postave trapezu i dođe gospodar doma, moj novi prijatelj, mister Joan Livi. S njim se pozdravim i počnem razgovarati latinski, kojim jezikom on beseđaše s predivnim krasnorečijem i ispravnostiju. Otkad sam iz Moldavije izišao, nisam bio tako veseo kao u ovi dan. Nisam nimalo znao, a baš kao da je i krome mojega znanja duša u meni predvidila da će se od ovoga dnevi početi trimesečnoje moje blagopolučije u Londonu.”

Dositej se još dopisuje sa svojim londonskim prijateljima i pošto je napustio grad. Oni ga daruju knjigama i kasnije mu šalju i novac za podršku njegovom radu.

Londonski prijatelji

Dositej o londonskim prijateljima: „No kako ne bi[h] bio veseo, videći na licu i u očima ovi[h] blaženi[h] ljudi takovu čistoserdečnost i dobrohotstvo! Kao da su mi rođeni brat i sestra i kao da se nadusiljuju ko će me od nji[h] dvoje ljubeznije, milostivije i slađe gledati, glasom duše i srca svoga črez ljupki[h] očiju svojih pogled kazujući mi kako su radi i zadovoljni što smo se po tako davnom rastanku našli, sastali i vid᾽li, da se opet jedan drugoga nagledamo.

Dositej se u poslednjim godinama života primiri u Trstu, gde živi i radi uz bogatu koloniju srpskih trgovaca. Ovaj period izgleda kao zlatno smirenje. On okuplja obrazovane prijatelje da svoj narod pripreme za prosvetni početak i razvoj – štampaju prve udžbenike.

I kad sve izgleda kao vreme za mir i penziju, Dositej dobija poziv od Karađorđa i ustanika iz Srbije. I kao mladić, kupi svoje knjige i arhivu i hrli svojim sunarodnicima da ostvari svoje snove. Sa sobom nosi toplinu evropskih prijatelja, znanje i inspiraciju sa najvećih obrazovnih škola i sa Istoka i sa Zapada, a u međuvremenu je napisao i pesmu koja počinje stihom: „Vostani Serbije”. Ta pesma postaje himna ustaničke Srbije, a Dositej naš prvi ministar prosvete.

(Valentina Delić, RTS)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar