МЕЂУ ИЗМЕЂУ

ЕЛИТЕ У ДИЈАЛОГУ ГЛУХИХ

Застава СФРЈ (Википедија)

„Елите, интелектуалци и распад Југославије, Aхива Ке д`Орсеја и сведочанства о дугом процесу (1945-1992).

Крај југословенске федерације представља почетак историјске прекретнице која је довела до тога да њено становништво доживи један од највећих пропуста у мултиетничком суживоту. Послије 1980. године, попустљивост између политичких елита и интелектуалаца показала је популистички заношење земље деконструисане супротстављеним политичким и економским интересима.

Лидери су се споро окретали политичком плурализму, преферирајући да се крећу према регресивном националистичком етноцентризму. Потопљени у „дијалог глухих”, представници власти и интелектуалци бране политичке позиције блиске својим режимима. То у великој мери утиче на изградњу консензуса да се извуче из колотечине једнопартијске бирократије. Овај неспоразум је увод у неповратну поларизацију која поприма облик конфликтног популизма.

Насловница књиге

Ова књига нуди студију улоге интелектуалаца и утицаја политичких елита на стварање, развој и дислокацију земље која је директно укључена у развој Хладног рата. Она има за циљ да доврши анализу бурног и контроверзног контекста у којем судбина Југославије не зависи само од унутрашњих пукотина, већ и од односа моћи међународних сила.

Фелипе Ернандез, доктор историје и политичких наука на EHESS-у у Паризу, привремени је сарадник у настави и истраживању у Институту за европске студије (IEE) на Универзитету Парис 8. Његови истраживачки интереси фокусирани су на динамику конфликта, процесе стабилизације и нове сигурносне изазове за мултиетничка друштва. Обављао је бројне теренске радове, посебно на југоистоку Европе и на Медитерану.

Бошко Бојовић

(Одломак из рецензије)

НАПОМЕНА: Позивамо читаоце који знају француски да нам се јаве да переведу целу рецензију. Подесаћмо да Галаксија нема ни динара и да никоме не плаћа хонраре.

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Поштовани,

    Можда нисте знали али ипак да се напомене да су после другог светског рата распале два пропала и безвредна друштва, а то су совјетско и југословенско. У оба друштва мерило успеха је био поданички менталитет, и прекомерна администрација која се умножавала до саме пропасти тих држава. Срби су били мајстори у цинкарењу, подметању, полтронству, и стоји податак да се није распала бивша држава, да би ми и даље носили штафету младости, коју смо ми узгред буди речено и измислили да би се додворили ,,фараону‘‘ те несрећне државе. Тито и можда није баш био такав хоштаплер, као они који су га окружили да му служе. Каква је била та несрећна држава говори податак да је украдено око 50 000 беба из породилишта, у сарадњи са највишим државним органима тога времена.
    Славни Че Гевара враћајући се из Београда рекао: ,,Право да вам кажем ја не знам с ким сам се руковао тамо, они су све, само не револуционари‘‘.
    Тачно, једино југословенско (проамеричко) друштво није митинговало против рата у Вијетнаму, а било је на свим светским меридијанима, па чак и у Аустралији. Постоји чувена изрека да једино пингвини и југословени (ј- пише малим словима да не би вређали пингвине), нису били против те ратне интервенције Фидел Кастро је изричито забранио да се било шта назове по њему, јер је био алергичан на поданички менталитет, за разлику од нас који се дивимо таквој ,,врлини‘‘.

Оставите коментар