„Elite, intelektualci i raspad Jugoslavije”, Ahiva Ke d`Orseja i svedočanstva o dugom procesu (1945-1992).
Kraj jugoslovenske federacije predstavlja početak istorijske prekretnice koja je dovela do toga da njeno stanovništvo doživi jedan od najvećih propusta u multietničkom suživotu. Poslije 1980. godine, popustljivost između političkih elita i intelektualaca pokazala je populistički zanošenje zemlje dekonstruisane suprotstavljenim političkim i ekonomskim interesima.
Lideri su se sporo okretali političkom pluralizmu, preferirajući da se kreću prema regresivnom nacionalističkom etnocentrizmu. Potopljeni u „dijalog gluhih”, predstavnici vlasti i intelektualci brane političke pozicije bliske svojim režimima. To u velikoj meri utiče na izgradnju konsenzusa da se izvuče iz kolotečine jednopartijske birokratije. Ovaj nesporazum je uvod u nepovratnu polarizaciju koja poprima oblik konfliktnog populizma.
Naslovnica knjige
Ova knjiga nudi studiju uloge intelektualaca i uticaja političkih elita na stvaranje, razvoj i dislokaciju zemlje koja je direktno uključena u razvoj Hladnog rata. Ona ima za cilj da dovrši analizu burnog i kontroverznog konteksta u kojem sudbina Jugoslavije ne zavisi samo od unutrašnjih pukotina, već i od odnosa moći međunarodnih sila.
Felipe Ernandez, doktor istorije i političkih nauka na EHESS-u u Parizu, privremeni je saradnik u nastavi i istraživanju u Institutu za evropske studije (IEE) na Univerzitetu Paris 8. Njegovi istraživački interesi fokusirani su na dinamiku konflikta, procese stabilizacije i nove sigurnosne izazove za multietnička društva. Obavljao je brojne terenske radove, posebno na jugoistoku Evrope i na Mediteranu.
Boško Bojović
(Odlomak iz recenzije)
NAPOMENA: Pozivamo čitaoce koji znaju francuski da nam se jave da perevedu celu recenziju. Podesaćmo da Galaksija nema ni dinara i da nikome ne plaća honrare.
Poštovani,
Možda niste znali ali ipak da se napomene da su posle drugog svetskog rata raspale dva propala i bezvredna društva, a to su sovjetsko i jugoslovensko. U oba društva merilo uspeha je bio podanički mentalitet, i prekomerna administracija koja se umnožavala do same propasti tih država. Srbi su bili majstori u cinkarenju, podmetanju, poltronstvu, i stoji podatak da se nije raspala bivša država, da bi mi i dalje nosili štafetu mladosti, koju smo mi uzgred budi rečeno i izmislili da bi se dodvorili ,,faraonu‘‘ te nesrećne države. Tito i možda nije baš bio takav hoštapler, kao oni koji su ga okružili da mu služe. Kakva je bila ta nesrećna država govori podatak da je ukradeno oko 50 000 beba iz porodilišta, u saradnji sa najvišim državnim organima toga vremena.
Slavni Če Gevara vraćajući se iz Beograda rekao: ,,Pravo da vam kažem ja ne znam s kim sam se rukovao tamo, oni su sve, samo ne revolucionari‘‘.
Tačno, jedino jugoslovensko (proameričko) društvo nije mitingovalo protiv rata u Vijetnamu, a bilo je na svim svetskim meridijanima, pa čak i u Australiji. Postoji čuvena izreka da jedino pingvini i jugosloveni (j- piše malim slovima da ne bi vređali pingvine), nisu bili protiv te ratne intervencije Fidel Kastro je izričito zabranio da se bilo šta nazove po njemu, jer je bio alergičan na podanički mentalitet, za razliku od nas koji se divimo takvoj ,,vrlini‘‘.