EKOSOFIJA

FARAONSKE LUBENICE

Kao današnje (Vikipedija)

U grobnici jedne staroegipatske mumije pronađen je DNK lišća ovog velikog voća slatkog i vodenastog ukusa.

Da li su i drevni Egipćani pre 3.500 godina poput nas danas – u toplim letnjim danima, kakvih je i onda bilo mnogo – uživali u osvežavajućem i vodenastom ukusu lubenice i njime se osvežavali? Sada znamo da jesu, zahvaljujući DNK analizi koju je nad lišćem pronađenim u staroegipatskoj grobnici zajedno sa svojim timom sprovela Suzana Rener, botaničarka sa Univerziteta u Minhenu. To znači da su još drevni Egipćani uspeli da pripitome i kultivišu lubenice sa slatkim, crvenim mesom, kakve i mi danas jedemo.

Dugo već traju rasprave o tome kada je i gde lubenica pripitomljena, i dok jedni smatraju da se to desilo u južnoj Africi, drugi ukazuju da je to ipak bilo u zapadnom delu ovog kontinenta.

Divlje lubenice, kakve se mogu naći u različitim delovima Afrike, nisu ni nalik pripitomljenim sortama ovog voća. One su male, okrugle i imaju belo meso veoma gorkog ukusa zbog toga što sadrže jedinjenje zvano kukurbitacin. Dugo već traju rasprave o tome kada je i gde lubenica pripitomljena, i dok jedni smatraju da se to desilo u južnoj Africi, drugi ukazuju da je to ipak bilo u zapadnom delu ovog kontinenta.

Suzan Rener (Research Gate)

Međutim, izgleda da se pripitomljavanje lubenice odigralo mnogo severnije i mnogo davnije nego što se pretpostavlja – u drevnom Egiptu, pre barem tri i po milenijuma. Naime, u prilog takvoj tvrdnji možemo navesti nekoliko dokaza. Prvi su slike na zidovima barem tri staroegipatske grobnice koje predstavljaju nešto što podseća na lubenicu, uključujući i jednu koja izgleda gotovo isto kao današnje sorte. Tome treba pridodati i da su u 19. veku, u jednoj grobnici iz 1500. godine pre naše ere, istraživači pronašli lišće lubenice položeno na mumiju. Ipak, sve doskora nije se moglo utvrditi da li je u pitanju bilo lišće divlje ili pripitomljene lubenice.

Tim naučnika uspeo je samo da dobije delimičnu sekvencu genoma, ali ona je sadržala dva ključna gena koja su otkrila kakva je bila ova lubenica.

Kada je Renerova čula za ovo lišće, pomislila je da bi ovaj DNK mogao da nam otkrije kakve su bile drevne lubenice. Takođe je otkrila i da su neki od listova poslati poznatom botaničaru Džozefu Hukeru, u to vreme čelnom čoveku botaničke bašte Kju Gardens u Londonu. Stoga je zamolila Marka Nezbita, koji danas radi u ovoj ustanovi, da njoj i njenom timu pošalje mali uzorak jednog lista. Ona navodi da je i sam Nezbit imao problem da otvori vitrinu u kojoj se čuvalo ovo lišće, budući da nije otvarana još od kad je lišće u nju smešteno 1876.

DNK ovog drevnog lišća sekvencirao je njen kolega Giljem Čomicki, koji sada radi na Univerzitetu Oksford. Tim naučnika okupljen oko Renerove uspeo je samo da dobije delimičnu sekvencu genoma, ali ona je sadržala dva ključna gena koja su otkrila kakva je bila ova lubenica. „Zaista smo imali sreće, konstatuje oduševljeno Renerova, jer jedan od ovih gena kontroliše proizvodnju gorkih kukurbitacina. U 3.500 godina staroj lubenici odigrala se mutacija pomenutog gena koja je neutralisala ovu osobinu, što znači da je imala sladak ukus mesa baš kao i moderne sorte.

Drugi gen kodira enzim koji pretvara crveni pigment likopen, isti onaj koji paradajz čini crvenim, u drugu supstancu. I osobina ovog gena neutralisana je njegovom mutacijom, što znači da se likopen nagomilavao i da je meso lubenice bilo crveno.

Ono što ova grupa naučnika ne može da nam kaže na osnovu pomenute parcijalne sekvence DNK jeste koliko su bile velike o drevne lubenice i da li su imale duguljast ili okruglast oblik. Međutim, jedna od pomenutih staroegipatskih slika upravo prikazuje lubenicu duguljastog oblika, tako da se može pretpostaviti da su i drevni poljoprivrednici iz faraonskog doba uzgajali lubenice veoma slične, ako ne i identične ovim današnjim.

(Izvor CPN)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar