SRICANJE ISTORIJE

FIČINOVA ATLANTIDA

Marsilio Fičino (Ilustracija Novice Kocića)

Marsilio Fičino (Ilustracija Novice Kocića)

Čime je, zapravo, pokretački duh ključnih stvaralaca italijanske renesanse, zaslužio ovo rečito ćutanje? Ovi vekovi ćutanja, najkraće rečeno, mogu se videti kao posledica dubokog sukoba platonističke filozofije najpre s hrišćanstvom, a potom podjednako i sa evropskim empirizmom i racionalizmom.

aleksandar petrovic

Prof. dr  Aleksandar Petrović

Marsilio Fičino, rođen u Firenci 19. oktobra 1433, u devet sati uveče, bio je pokretački duh ključnih stvaralaca italijanske renesanse: učenog pesnika Anđela Policijana, filozofa Pika dela Mirandole, prevodioca Vergilija Hristofora Landina, arhitekte Leona Batiste Albertija. Neposredno nadahnuti njime bili su Botičeli, Mikelanđelo, Rafael, Ticijan, Direr i mnogi drugi. Uprkos tome, Fičinovo delo pola milenijuma posle njegove smrti (1499) bilo je suštinski nepoznato evropskoj misli. Ovi vekovi ćutanja, najkraće rečeno, mogu se videti kao posledica dubokog sukoba platonističke filozofije najpre s hrišćanstvom, a potom podjednako i sa evropskim empirizmom i racionalizmom.

Da bi to potvrdio, kada se bavi
najtežim pitanjima, Fičino se
u svojim spisima oslanja na poeziju,
metaforu, mit i imaginaciju.

Obnova platonizma na Zapadu počinje velikom krizom Vizantije, a uzima maha naročito 1439, posle dolaska cara Jovana VIII Paleologa, u čijoj su pratnji bili patrijarh Josif II i filozof Gemistos Pleton, na ekumenski koncil u Firenci, na kome se posle mnogih vekova prvi put tražila saglasnost istočne i zapadne crkve. Slušajući Pletona, Kozimu Medičiju, bankaru koji je vladao firentinskom politikom i kulturom, postalo je jasno da treba početi s proučavanjem grčke kulture i grčkog jezika.

Iako nije namah ostvarena, ova ideja je osnažena posle 1453, padom Vizantije, kada sa mnogim učenim Grcima u Firencu dolazi i Jovan Argiropulos, koji drži predavanja o Aristotelu i Platonu. Platon je u tom trenutku vrlo oskudno poznat zapadnom svetu, koji se iscrpljivao u istanjivanju tananih Aristotelovih distinkcija.

Rečito ćutanje

Platon ne samo da je jedva poznat kroz loše srednjovekovne prevode, on je, moglo bi se reći, i nepoželjan. To što je srednji vek upoznao od Platona i njegovih nastavljača nije mu se dopalo, jer su neoplatonisti sasvim mirno tvrdili da je ono božansko u Hristu jednako prisutno i u Apoloniju iz Tijane. Apolonije nije za njih bio ništa manje Hrist od Isusa. I zbog toga je, između ostalog, za dobar deo latinske crkve Platon bio otelovljenje đavola, jer je njegovo učenje neposredno i posredno prizivalo drevno antičko Sredozemlje, sa kulturom misterija i povezivanjem duše s kosmosom.

Kozimo Mediči je oko 1462. Fičinu poklonio vilu Karegi na južnim padinama visova Montevekija pored Firence, koja je gledala na samo kilometar udaljenu njegovu vilu. Vila Karegi postala je sedište obnovljene Akademije, koju je imperator Justinijan pre skoro celog milenijuma, 529. godine, zatvorio u religioznom zanosu.

Kada se 1489. pojavila njegova
„Knjiga života”, kler ga je napao
da je to knjiga demonske magije.

Fičino tu počinje da prevodi Platona, hermetičke spise, orfičke himne, Plotina, okupljajući oko sebe duhove željne da udahnu vazduh duhovne slobode. Vrlo brzo, kao posledica tog rada, počeli su se pomaljati obrisi davno nestalog sveta, tako da bi se Fičinov rad mogao uporediti sa pronalaskom davno nestale Atlantide.

Dominikanski fratar Đirolamo Savonarola je grmeo protiv Platona i ostalih antičkih pisaca, koji su za njega i nebitni i opasni. Ocena inkvizicije bila je da Fičino obnavlja praznoverice i da se posvećuje lažnom znanju. Kada se 1489. pojavila njegova „Knjiga života”, kler ga je napao da je to knjiga demonske magije. Paradoksalno je da je ovu ocenu inkvizicije u bitnim crtama preuzela i istorija filozofije, koja je Fičinov rad smatrala u osnovi praznim, „nefilozofskim” i „nenaučnim”, jedino mu priznajući prevodilačke zasluge. Čime je, zapravo, Marsilio Fičino zaslužio ovo rečito ćutanje? Zašto je, na primer, Piko dela Mirandola toliko prevođen i komentarisan, a njegov učitelj, najveći pisac firentinskog buđenja, sasvim zapostavljen?

Ovo zaista izaziva čuđenje, jer je renesansa stub evropske kulture i njenog duhovnog identiteta. Nije teško shvatiti kako bi evropska kultura izgledala ako bismo iz nje uklonili Mikelanđela, Botičelija, Rafaela, Direra… jer Fičino je upravo taj koji okuplja renesansne umetnike i posvećuje ih u Platonovo učenje, upućuje ih u matematiku, koja je potka njihove umetnosti, i daje im uvid u misterije besmrtnosti duše koje zrače iz njihovih dela.

Marsilio Fičino ne samo da je pokrenuo obnovu ovih disciplina i prvi put u celosti prevodio Platona, Plotina i druge na latinski, on je i združio svoj poziv hrišćanskog sveštenika sa astrološkim, botaničkim, magijskim i muzičkim radom. Njegov poduhvat bio je na pravi renesansni način usmeren ka sintezi dva sveta – vere i uma.

Na taj način Fičino je evropsku kulturu otvarao za plodnije sagledavanje ne samo značenja platonističkog nasleđa, već i mogućnosti prevazilaženja moralne, duhovne i životne krize koja je potresala Evropu. Vrlo je verovatno da je Nikola Kopernik, polazeći od njegovog dela „O Suncu” (Fičino, 1994) i ukupnog neoplatonističkog pogleda na svet, počeo osmišljavati svoje delo „De Revolutionibus Caelestibus”.

Prepiska s misliocima

Fičino je u prepisci s brojnim evropskim misliocima kojima pokušava da stavi do znanja gde leži pravi problem i u kom pravcu treba gledati. U ovom pogledu veoma je zanimljivo pismo koje je pod nazivom „Ludost i beda čovečanstva” (Stultitia et miseria hominum, The Letters, 57–59) uputio Džonu Koletu, oksfordskom reformatoru, prijatelju Erazma i Mora, predstojniku katedrale Svetog Pavla:

„U mojoj Akademiji videli ste naslikanu zemaljsku kuglu; na jednoj strani je Demokrit, koji se smeje, a na drugoj Heraklit koji plače. Zašto se Demokrit smeje? Zašto Heraklit plače? Zato što je gomila ljudskog roda grdno, sluđeno i kukavno živinče.

Svakog dana smrtnici od Boga traže dobre stvari, ali se nikad ne mole da im bude dato da ih dobro koriste. Žele bogatstvo da im opslužuje želje, a nije ih briga što želja treba da služi umu. Hteli bi da im kućni nameštaj do poslednje sitnice bude lep koliko je moguće, ali teško da su ikada brinuli da im duša postane lepa. Oni stalno traže leka bolestima tela, a zanemaruju bolesti duše. Misle da mogu da žive u miru sa drugima, a opet stalno su u ratu sa sobom, jer im se neprestano bore telo i duh, čula i um.

Veruju da mogu da nađu vernog prijatelja, ali nijedan od njih nije sebi odan. Što su hvalili, odbacuju; što su priželjkivali, ne žele; i obratno. Prema meri udešavaju delove građevina i u dlaku ugađaju žice na liri, ali nikad ne pokušavaju da usklade delove i težnje duše. Pretvaraju kamenje u obličje živih ljudi, i pretvaraju žive ljude u kamenje; same mudrace preziru, ali odaju počasti kipovima i imenima mudrih. Tvrde da znaju sve o poslovima drugih, mada ne znaju mnogo o sopstvenim.

Hoćete još, prijatelji moji? Vlasti zabranjuju ubistvo, a daju da se svuda prave sredstva za ubijanje ljudi. Žele da od ljudi izvrsno žanju, a ipak ne obraćaju dovoljno pažnje sadnici, to jest detetu.

Ljudi uvek žive loše danas; jedino žive dobro sutra. Zarad ambicije, zlim delima se bore jedan protiv drugoga, mada bi se put do slave lakše prokrčio kada bi jedni drugima činili dobro.

Iako uvek govore zlo, očekuju da će se o njima pričati dobro; mada čine zlo, očekuju da prime dobro. Tvrdimo da smo tvorci dobra, a da je Bog tvorac zla. Svaljujemo krivicu za svoje greške na zvezde.

Koliko ćete naći ljudi kojima je čovek vredan koliko i novac; koji neguju sebe kako što obrađuju svoja polja i vode ostale poslove; koji vaspitavaju porodicu sa istom pažnjom sa kojom čuvaju svoje konje, pse i ptice; koji shvataju koliko je traćenje vremena ozbiljno? U trošenju novca vrlo smo škrti, u trošenju vremena smo rasipni preko mere. Koliko ljudi možete da nabrojite koji su svesni siromaštva svoje duše? Svako veruje da obiluje mudrošću, a da ima manjak novca.

Kako jadno stanje! Tražimo ono najveće u najsitnijem, ono najviše u niskom, dobro u zlom, odmor u delatnosti, mir u neslozi, izobilje u oskudici; ukratko, život u smrti.

Preklinjem vas, prijatelji, da potražimo one iste ciljeve koje već tražimo, ali da ne nastavimo da ih tražimo na istom mestu. Čovek koji veruje da će naći neku stvar u njenoj suprotnosti lud je i jadan. Zbogom.”

Tkanje carevog odela

Ni ovo pismo, ni njegovo delo u celini zaista se ne daju čitati u novovekovnom ključu, bilo da je empiristički ili racionalistički. Vekovi nagvaždanja o cogito misteriji, gde se iz subjekta izvodi postojanje na isti način kao što mađioničar vadi zeca iz polucilindra učinili su da evropska filozofija nije ni dospela do mogućnosti da postavi pitanje Fičina.

Jedan od najplodnijih zadataka
koji stoji pred evropskom kulturom
i filozofijom jeste novo čitanje
Fičina izvan inkvizitorske,
empirističke i kartezijanske perspektive.

Za to je potrebno bolje razumevanje celokupne postantičke evropske kulture. Savremeno razumevanje Fičina nametnuto je kroz inkvizitorsku, empirističku i kartezijansku redukciju, koje se razlikuju po slovu, ali ne i po duhu.

I jedni i drugi i treći s jednakim žarom odbacuju ne samo Fičina, već i ceo neoplatonizam. Stoga jedan od najplodnijih zadataka koji stoji pred evropskom kulturom i filozofijom jeste novo čitanje Fičina izvan inkvizitorske, empirističke i kartezijanske perspektive. Sledeći sekularni dekartovski dualizam, koji je nekim čudom postao filozofsko vjeruju novog veka, posledekartovski mislioci sasvim prirodno nisu imala afinitet za Fičina. Njima su bile potrebne razlike, dualizmi, a ne jedinstvo i identitet. I kada su predlagali identitet, uvek je iza toga stajao cogito subjekt. Nesubjektivno jedinstvo zapravo ih je plašilo, jer im se činilo da se vraćaju neoplatonizmu, filozofiji preobražaja „pored peći”, za koju im se činilo da je konačno srušena kartezijanskom revolucijom, koja je, izgleda, imala isti zadatak kao i inkvizicija – „konačno rešenje” za neoplatonizam.

Nasuprot tome, Fičino je sav u jedinstvu, nesubjektivnoj povezanosti i nerazdvojenosti. „…Naš duh”, kaže on, „ako se kroz imaginaciju i osećanja okrene radu i zvezdama, povezuje se sa samim duhom sveta i zracima zvezda kroz koje duh sveta deluje.” Da bi to potvrdio, kada se bavi najtežim pitanjima, Fičino se u svojim spisima oslanja na poeziju, metaforu, mit i imaginaciju. Ne dopušta da se teorija osamostali spram prakse i zato se nigde u njega ne javlja samostalni, odvojeni objekt, a „objektivna” istina nikada nije izlučena iz hermeneutike i duhovnog iskustva. Zato se novo sagledavanje Fičina po prirodi stvari pretvara u suočavanje sa evropskom filozofijom i pitanjem da li je pet vekova prošlo uzalud u tkanju carevog novog odela. Vreme je, zaista, i to možda poslednje, da se ponovo pročita Fičinova „Knjiga života”.

O autoru

Stanko Stojiljković

1 komentar

  • Istina je kao košara puna zrnevlja znanja. Iz nje možeš zahvatiti a da pri tome u njoj ne ostane manje nego što je bilo.
    Ali teško je uspeti uzeti i zrno. U najvećoj meri se može zahvatiti pleva znanja.
    A to u opšte nije malo!

Ostavite komentar