FIZIKA NIJE TEORIJSKA

Jer ne možemo saznati šta nam je došlo sa „Velikim praskom” što nazivamo materija.Znači osnovni pojam od kojeg je sačinjen ceo kosmos ostaje van mogućnosti našeg saznanja.Iz tog neposredno sledi da fizika ne može definisati svoju osnovu, svoje tvrdo jezgro iz kojeg bi mogla tumačiti svaki fenomen i već uočeni i bilo koji otkriven u budućnosti. I drugo, sledi da evolucija ne može imati kraj, jer nikada nijedno biće ne može saznati pojam materije.

Nikola Pilipović

 Pre nego što se upustimo u tumačenje fizike kao moguće teorijske nauke i onoga zbog čega je to značajno, moramo rastumačitti pojmove koji su relevantni za ovu temu, kao i sam pojam teorijska nauka. Svakako prvi, osnovni i najznačajniji pojam je sam pojam znanje, kao opšti pojam imanentan samom živom biću: znanje je iskustveno istinita predstava okruženja. Ta definicija je apsolutno istinita jer je samo jedna tautologija pošto jedini mogući sadržaj pojma znanje proizlazi iz iskustva, jer ne možemo prihvatiti bilo kakvu ideju saznanja a priori, a pod okruženjem mislimo na ono što je dostupno iskustvu.

Iako je samo tautologija, samo analitički sud ova definicija je od nesagledivog heurističkog značaja, jer iz nje neposredno sledi nova tautologija: znanje se može samo uvećavati, pošto ono što je iskustveno istinito ne može istovremeno i u istom smislu biti i neistinito. A to znači da je evolucija znanja apsolutno istinita, da je imanentna samom pojmu znanje a time i onome što je u posedu znanja, a to znači, u najopštijem slučaju, samoj materiji i njenoj formi koju znamo, materijalnom objektu.

Nešto drugačije tumačenje pojma znanje: znanje je postavljanje posledice za uzrok fenomena, koji pretpostavlja i živo biće kao subjekt i kao singularitet u sveopštem kauzalitetu, nazvao sam prvim principom znanja, evolucija znanja je drugi princip a iz samog pojma saznanja kao određenju novog pojma u odnosu na već poznate sledi i treći princip znanja: znanje evoluira eksponencijalno, što se, kao tautologija takođe, može i matematički dokazati. Jasno je da sa evolucijom znanja evoluira i iskustvo i uvećava se okruženje, ali ne po nekom zakonu, što je i logično jer okruženje je deo materije koji podleže agresiji živog bića, a ona (materija) ima svoje atribute koji se suprotstavljaju agresiji i time je i  ograničavaju. Pojam znanje, je ograničen na kauzalno nastale fenomene, jer oni nekauzalno nastali, to jest nastali iz slobode, samim svojim nastankom remete zakonitost i time ukidaju samu mogućnost pojma znanja kao iskustvene istine. Uzgred rečeno, princip proverljivosti Karla Popera je apsolutno istinit jer on je uslov mogućnosti primene teorije na iskustvo, pa je time i uslov mogućnosti njene istinitosti.

Drugi pojam, koji moramo rastumačiti je pojam evolucije znanja. Evoluciju znanja proučava teorija evolucije materije, ali njenu suštinu možemo i neposredno shvatiti polazeći od onog što nam daje fizika o evoluciji kosmosa, počev od „Velikog praska”, uz neophodno zadržavanje rezerve prema problematičnim idejama i pretpostavkama, kao što su inflacija, brzina širenja, održanje ukupne mase – energije i druge, koje nemaju uticaj na tumačenje evolucije, na nastajanje sve složenijih objekata. Apsolutno je nesporno da čestica koja nastaje mora imati energiju veze jednaku energiji okruženja, pošto veću ne može imati, jer nema odakle da je dobije, a ne može biti ni manja jer onda ne bi ni nastala, to jest odmah bi se i raspala. A sa hlađenjem kosmosa, što se mora prihvatiti kao iskustvena istina, mogle su nastajati samo čestice nižeg potencijala, a potom i njihove kombinacije s još manjom energijom veze.

Taj proces se nastavio u zvezdama u periodu njihovog hlađenja, kada su nastali hemijski elementi, a zatim i na planetama i drugim nebeskoim telima hlađenjem njihove površine, kada su nastala jedinjenja najpre neorganska, a potom i organska kao što su RNK i DNK. Znači istorija kosmosa, ali i logička dedukcija pokazuju da sa hlađenjem okruženja nastaju sve složenije forme objekata i sa sve manjim potencijalom energije veze, to jest da Drugi zakon termodinamike ne nalaže raspad, već naprotiv nastanak složenijih formi. To saznanje je veoma važno za razumevanje nastanka života i živih bića. Uzgred, možemo zaključiti da takozvana toplotna smrt kosmosa koju nalaže Drugi zakon termodinamike ne znači raspad svih formi, već samo prestanak svih aktivnosti, svih fenomena usled izjednačavanja potencijala svih objekata (ne i potencijala veze samog objekta).

Međutim fizika ne može znati svoj osnovnipojam – pojam materije – te ne može zasnovati nikakvu teoriju, i zato nije teorijska nauka, već se mora zadovoljiti tumačenjem postojećeg iskustva na osnovu tog samog iskustva.

 Za našu temu značajne su dve posledice evolucije materije u ovom domenu, domenu kauzaliteta. Prva je da nastaju sve složeniji objekti, što znači sa sve više atributa, te možemo evoluciju definisati kao uvećavanje broja atributa, karakteristika objekta, kao umnožavanje načina njegovog delovanja a time i načina njegovog postojanja, što dostiže vrhunac u nizovima RNK i DNK. U tom periodu znanje je zapreteno kao pamćenje, kao mogućnost vraćanja atributa a time i objekta u prethodno stanje, što je uslov mogućnosti postojanja objekta, inače bi se objekt u svakom fenomenu nepovratno menjao. To isto možemo izraziti i kroz pojam fenomena, kroz to da atribut sadrži neku vrstu pamćenja, koje omogućava zakonitost fenomena, bez koje bi nastao haos jer bi objekt bio u stalnoj promeni.

Druga posledica je da se smanjuje broj objekata koji nastaju: prvo su nastali elektron i pozitron od kojih su sazdani svi poznati materijalni objekti, zatim su nastali specifični atomi u zvezdama, potom još ređi objekti – neorganska jedinjenja, potom još ređi – organska jedinjenja i najzad u posebnim uslovima i najređi i najsloženiji organski objekti – RNK i DNK. Taj period evolucije materije možemo nazvati pasivnim jer se evolucija – nastajanje objekata i umnožavanje atributa dešava isključivo u domenu kauzaliteta, u domenu zakona prirode, to jest bez mogućnosti izbora.

Evolucija nastavlja dalje kroz pojedine objekte – živa bića, koja su stekla osobinu da sama proizvode svoje atribute, to jest da sama pokreću nove fenomene kroz koje ostvaruju dobit iz okruženja i na taj način opstaju uprkos Drugom zakonu termodinamike. Već na ohlađenoj planeti nastali složeni objekti postaju nestabilni ako im se doda izvesna količina energije, a u svakom fenomenu energija sa uzročnika prelazi na sledbenika, te taj zakon sada mora da glasi: u svakom fenomenu veća je verovatnoća da će se uređena i složena materijalna struktura uprostiti i degradirati.

Živo biće je singularitet, prekidna tačka kauzalno nastalih nizova, jer nijedan fenomen ne prolazi kroz njega, već se gase u njemu a ono, po svome razlogu, pokreće novi fenomen. Kao konkretno nastala živa bića su slučajnost, jer iz kauzaliteta ne može nastati sloboda, ali nebrojeno mnoštvo kandidata i kroz nebrojeno mnogo mutacija i evolucija, nastanak živog bića je bila neminovnost. Evolucija dalje nastavlja kroz singularitete, živa bića, tako što se uvećava njihov potencijal za delovanje na okruženje a to znači da se uvećava njihov potencijal stvaranja novih atributa, a to je znanje. Možemo zaključiti da se u domenu slobode – života evolucija ostvaruje napredovanjem znanja a materijalna struktura je njena posledica, dok je u domenu kauzaliteta bilo obrnuto: materijalna struktura je nastajala primarno a umnožavanje atributa je bilo skundarno, posledično.

Treći pojam koji moramo rastumačiti jeste princip hijerarhije. Tako sam nazvao princip da je saznanje dela neke celine nemoguće bez saznanja celine. Primera radi ne možemo doći do pojma osovine ako znamo samo za štap, već tek kada saznamo da je on deo točka, a ni pojam točka dok ne saznamo uređaj kome pripada. U logici to je poznato kao princip circulus in probando, kružni dokaz, kao nemogućnost da se dva pojma odrede samo iz međusobnog odnosa, što se u matematici svodi na dve nepoznate u jednoj jednačini. To znači da mi ne možemo saznati ovaj nama dostupni kosmos, znajući ga samo iznutra, samo kao dat. Jer ne možemo saznati šta nam je došlo sa „Velikim praskom” što nazivamo materija.

Znači osnovni pojam od kojeg je sačinjen ceo kosmos ostaje van mogućnosti našeg saznanja. Iz tog neposredno sledi da fizika ne može definisati svoju osnovu, svoje tvrdo jezgro iz kojeg bi mogla tumačiti svaki fenomen i već uočeni i bilo koji otkriven u budućnosti. I drugo, sledi da evolucija ne može imati kraj, jer nikada nijedno biće ne može saznati pojam materije. Naravno, to ne znači da će i živo biće večno trajati, jer kada u svojoj evoluciji, a to znači i u agresiji dostigne potencijal energije veze sopstvene materijalne osnove ono će samo sebe uništiti ili će, kao što je to i do sada bilo, preći na novu materijalnu osnovu sa energijom veze na višem potencijalu. Ipak na kraju se mora urušiti kada dostigne potencijal „Velikog praska”.

Ostaje nam da definišemo i pojam teorijska nauka onako kako to nalaže proučavanje prirode. Tu vlada zaista veliko šarenilo, što je i nezbežno jer ne saznavši pojam slobode filozofsko i naučno mnenje nije moglo doći do jasnog razgraničenja između kauzalno nastalih fenomena koji su podložni zakonima prirode i koji su po definiciji proverljivi, i fenomena nastalih iz slobode koji su, takođe po definiciji, svojim nastankom negacija kauzaliteta i zakonitosti. Pod naukom se može misliti na izučavanje bilo kakvog skupa srodnih pojmova, kao i izučavanje same osnove srodnosti. A pod teorijskom naukom (TN) se može misliti na svaku nauku (u rečenom smislu) koja se može rastaviti na teorijski deo koji se bavi odnosom između pojmova i praktični deo koji se bavi odnosom tih pojmova i okruženja.

Ilustracija (Geralt/Pixabay)

Primera radi, pravna nauka se može smatrati TN ako pod tim mislimo na ideju uređenja države u funkcionalnu celinu, a pod praksom mislimo na definisanje legislative. U tom najširem pojmu TN ne postavlja se pitanje njene istinitosti a za fiziku je istinitost – naravno kao iskustvena kategorija – od suštinskog značaja, jer fizika je taj organon kroz koji mi saznajemo i vladamo našim okruženjem, nama dostupnim delom materijalnog sveta. Pod pojmom TN mi moramo misliti na nauku zasnovanu na tvrdom jezgru kao njenom teorijskom delu iz koga ona matematičkom dedukcijom iskustveno istinito tumači svaki fenomen u domenu kauzaliteta, odnosno logičkom dedukcijom iskustveno istinito tumači fenomene dovoljne verovatnoće u domenu slobode, jer nijedan fenomen u tom domenu ne podleže zakonitosti, ali sa uvećanjem njegove verovatnoće i približavanju ka jedinici on može i mora biti iskustveno istinito rastumačen.

Ovakva definicija proizlazi iz prirode materijalnog sveta, iz toga da njega čine dve klase potpuno različito nastalih fenomena: fenomeni nastali kauzalno i fenomeni nastali iz slobode, i iz toga da svaka od ovih klasa može imati samo jednu teoriju koja obuhvata sve fenomene iz njenog domena. Ona je otvorena za svaki fenomen već saznat i bilo koji mogući, ali njena osnova, njeno tvrdo jezgra, njena teorija mora biti zatvorena, konačna, nepromenljiva. Taj uslov proizlazi iz principa hijerarhije, iz toga da saznanje ne može proizaći iz zatvorenog kruga, iz toga da teorija proizlazi iz iskustva a iskustvo se tumači iz teorije, jer se iz tog zatvorenog kruga ne može saznati ni teorija ni iskustvo, već se sve svodi na iskustvo iskustva, na konstataciju iskustva i na eventualno pronalaženje zakonitosti u konkretnim fenomenima, zakonitosti koja se menja sa promenom iskustva.

Teorija evolucije materije zadovoljava te uslove u svom domenu, u domenu slobode, jer ona svoju osnovu uzima spolja, iz domena kauzaliteta, ali ne iz onoga što je nepoznato u domenu kauzaliteta, iz pojma materije, već iz onoga  što je osnovna forma našeg kosmosa, iz pojma materijalnog objekta. Time je ona ograničena na ovaj kosmos ali je u njemu iskustveno istinita u tumačenju svakog mogućeg fenomena (dovoljne statističke verovatnoće). Međutim fizika ne može znati svoj osnovni pojam – pojam materije – te ne može zasnovati nikakvu teoriju, i zato nije teorijska nauka, već se mora zadovoljiti tumačenjem postojećeg iskustva na osnovu tog samog iskustva.

Posledice te činjenice su veoma značajne i moramo ih imati na umu, inače zablude i dogme, na kojima smo zasnovali sva naša tumačenja sveta slobode – života, prete i u domenu kauzaliteta iako ih je tu lako prevazići.

Prvo, moramo biti svesni da fizika time što nije teorijska nauka nije ni dovršena, celovita i nikad ne može biti dovršena, nikad neće biti saznat pojam materije, jer ona dolazi iz nekog drugog sveta, koji takođe nikada ne može saznati svoj osnovni pojam. U tome se i sastoji evolucija znanja i zato ni ona nikada ne može biti dovršena.

Drugo, iz nezavršenosti evolucije, iz njene nezaustavljivosti i samodovoljnosti, sledi da je ona kosmička sila jer kroz singularitete, kroz živa bića, remeti opšti kauzalitet a sa svojim napredovanjem, neograničeno uvećava domen svoje agresije i njen intezitet.

Treće, iz nezaustavljivosti evolucije i iz toga da se ona ostvaruje kroz živo biće, sledi da ono mora samo sebe uništiti ili prepustiti evoluciju savršenijoj formi, jer u stalnoj evoluciji ono dostiže agresiju čiji potencijal je veći od potencijala veze same materijalne osnove bića, te se mora ili urušiti ili preći na napredniju formu zasnovanu na osnovi višeg potencijala. Ipak na kraju svako živo biće mora samo sebe uništiti u eksploziji potencijala nivoa eksplozija zvezda ili, čak, „Velikog praska”.

Četvrto, samourušavanje ili transformacija bića je prirodan i time i neizbežan proces, i on se upravo dešava biću civilizacije, koje već izvesno vreme drži pod kontrolom nuklearnu energiju da bi moglo da pređe na osnovu višeg potencijala, na neorgansku osnovu. A čovek je samo osnova bića civilizacije i pošto nije došao do ovih saznanja on ne zna da može i da mora da zaustavi transformaciju bića civilizacije – države da bi opstao.

Peto, sva saznanja koja daje fizika u domenu iskustva su iskustveno istinita, ali se neprestano menjaju i nemogu biti korištena van okruženja, van domena iskustva. Iz toga sledi da je sve što mislimo da znamo o kosmosu zabluda nastala projektovanjem iskustva na domen van mogućeg iskustva. Ne možemo znati dimenzije kosmosa, njegovu starost, njegovu prošlost, njegovu budućnost, ne možemo razlikovati kosmičke fenomene nastale kauzalno od onih nastalih iz slobode, koje proizvode bića na višem nivou evolucije.