АРГУСОВ ПОГЛЕД

ФУДБАЛСКИ РУБИКОН

Пешчаник

Ако Европљани заиста верују да клубови треба да припадају навијачима, играчима и локалним заједницама које их подржавају, онда треба да захтевају да се њихове деонице повуку са берзи и да се примени и озакони начело један члан, једна деоница, један глас.


Др Јанис Варуфакис

Европа је пронашла свој морални Рубикон, границу после које се комодификација више неће толерисати. Црта у песку коју Европљани ни по коју цену неће прећи управо је повучена.

Опростили смо банкарима када су замало срушили капитализам и покрили њихове губитке на рачун наших најугроженијих суграђана. Гледали смо кроз прсте на избегавање плаћања пореза и распродају јавних добара. Прихватили смо пропадање државних система здравства и школства као најприроднију ствар на свету. Пристали смо на очај незапослених, народне кухиње, избацивање породица из својих кућа и незапамћени ниво неједнакости. Стајали смо без речи по страни док су узурпирали наше демократске институције, док су нас технолошки гиганти лишавали права на приватност. Све смо то стоички поднели.

Али план да се уништи фудбал какав данас познајемо? То неће проћи.

Прошле седмице Европљани су показали црвени картон могулима – и њиховим финансијерима – када су ови покушали да украду нашу лепу игру. Моћна коалиција конзервативаца, левичара и националиста која је ујединила север и југ Европе устала је против тајног плана власника најбогатијих фудбалских клубова Европе да направе такозвану суперлигу. За власнике клубова – укључујући једног руског олигарха, припадника арапске краљевске породице, магната кинеске малопродаје и три америчка спортска богаташа – такав потез је финансијски више него оправдан. За фудбалску публику у Европи то је кап која је прелила чашу.

Пошто су Европљани најзад пронашли свој морални Рубикон, можда је време за побуну ширих размера која ће потврдити речи Била Шенклија, легендарног менаџера Ливерпула и загриженог социјалисте: „Неки људи кажу да је фудбал једнако важан као живот или смрт. Верујте ми да је много, много важнији од тога.

Прошле сезоне за Лигу шампиона квалификовала су се 32 клуба који су поделили 2 милијарде евра прихода од телевизијских права. Али највише телевизијске публике привукла је половина тих клубова, тимови као што су Реал Мадрид и Ливерпул. Њихови власници су схватили да би значајно увећали свој део колача ако би организовали више дербија између Реал Мадрида и Ливерпула, а мање мечева са клубовима нижег ранга из Грчке, Швајцарске и Словачке.

Тако је настала идеја за формирање суперлиге. Уместо да 2 милијарде деле 32 клуба, 15 клубова на врху ће поделити 4 милијарде између себе. Такође, формирањем затворене лиге у којој сваке године играју исти клубови, без обзира на то како су прошли у националним такмичењима, суперлига би отклонила финансијски ризик са којим се сви клубови суочавају у случају да се не квалификују за следећу Лигу шампиона.

Из перспективе финансијера, избацивање клубова нижег ранга и формирање затвореног картела логичан су наредни корак у процесу комодификације који већ дуго траје. Тај потез би учетворостручио њихове приходе и елиминисао све ризике. Није необично што су банкари из ЈП Моргана спремно понудили 300 милиона евра сваком клубу који пристане да напусти Лигу шампиона.

Док се брегзит отезао годинама, овај покушај отцепљења пропао је за непуна два дана. Kолико год да је снажна финансијска логика иза идеје о формирању суперлиге, њени заговорници су сметнули с ума једну невидљиву, али несавладиву силу: уверење навијача, играча, тренера, локалних заједница и читавих друштава да Ливерпул, Јувентус, Барселона и остали клубови припадају њима, а не тајкунима.

За ову погрешну процену не можемо кривити власнике. Нико се није бунио када су деонице клубова котирали на берзама између деоница Мекдоналдса и Барклиза. Годинама су навијачи мирно посматрали како олигарси улажу милионе евра у неколико водећих клубова и практично елиминишу конкуренцију доводећи у своје тимове најбоље светске играче.

Европска публика је била спремна да се помири са чињеницом да је вероватноћа да клуб нижег ранга однесе победу на било ком такмичењу практично равна нули. Али формирањем суперлиге та невелика могућност би и званично била укинута. Не бисмо више могли ни да сањамо о изгледима да неки Стоук сити или атински Панионис једног дана победи у Лиги шампиона. Kоначно укидање наде било је довољно да поквари планове фудбалских олигарха.

У Сједињеним Државама, с друге стране, и најциничнији спортски могули су одавно схватили да је капитализам слободног тржишта лош за конкуренцију. Америчка Национална фудбалска лига (НФЛ) је пример агресивне компетитивности, не само зато што беспрекорно припремљени играчи жртвују здравље на олтару богатства, славе и наде да ће се докопати великог финала Super Bowl-a. Такмичење у НФЛ је компетитивно захваљујући строгом ограничавању зарада, док је најслабијим клубовима гарантовано право првенства у избору најбољих нових играча. Амерички капитализам је жртвовао начела слободног тржишта да би сачувао компетитивност, елиминисао предвидљивост и увећао узбуђење за публику. Централно планирање ту живи у греху са неспутаном конкуренцијом – под будним оком америчког шоу-бизниса.

Ако нам је циљ узбудљива и финансијски одржива фудбалска лига, Европа би могла да се угледа на Америку. Ако Европљани заиста верују да клубови треба да припадају навијачима, играчима и локалним заједницама које их подржавају, онда треба да захтевају да се њихове деонице повуку са берзи и да се примени и озакони начело један члан, једна деоница, један глас.

Питање треба ли олигархију ставити под контролу закона или је сасвим укинути надилази домен спорта. Хоће ли планови америчког председника Бајдена у области потрошње и нови прописи које предлаже бити довољни да ограниче неспутану моћ малобројних која уништава изгледе за већину? Или је за истинску реформу неопходно да преиспитамо саму структуру власништва?

Пошто су Европљани најзад пронашли свој морални Рубикон, можда је време за побуну ширих размера која ће потврдити речи Била Шенклија, легендарног менаџера Ливерпула и загриженог социјалисте: „Неки људи кажу да је фудбал једнако важан као живот или смрт. Верујте ми да је много, много важнији од тога.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар