ШАПУТАЊЕ НЕРАВА

ГАШЕЊЕ ЖИВАЦА СВЕТЛОМ

Илустрација (DepositphotosYakobchuk)

Научници завирили у мозак помоћу ласера и није им јасно како то да не халуцинирамо нонстоп. У лабораторији Медицинског факултета на Универзитету Стенфорд у Kалифорнији мишеви халуцинирају. Научници су изазвали халуцинације код животињица новом ласерском технологијом пошто су светлосним зрацима покренули одређену групу неурона.

 Ова техника би требало да пружи увид научницима у начин на који нам милијарде неурона у мозгу омогућавају да стекнемо утисак о околини. Истраживање би могло да доведе и до нових видова лечења психолошких поремећаја, између осталог и неконтролисаних халуцинација. Доктор Kарл Дизерот, психијатар и неуролог са Стенфорда, почетком двехиљадитих је са својим колегама код мишева активирао одређене неуроне снопом светлости. Истраживачи су захваљујући светлости открили на који начин неурони заправо функционишу. Дизерот је, међутим, желео да одабере једну ћелију у мозгу коју ће активирати и гасити уз помоћ светлости.

Научници су утврдили да практично могу да изазову халуцинације стимулисањемсамо два неурона. Групе неурона могу се ускладити тако да спремно реагују и на најмањи стимулус 

Научници су дизајнирали уређај који емитује сићушне снопове црвене светлости који одједном погађају десетине појединачних можданих неурона. Да би тестирали овај систем, Дизерот и његове колеге су се усредсредили на мождану перцепцију визуелног света. Kада светлост допре до очију, миша или човека, она активира нервне завршетке у мрежњачи који електричне импулсе шаљу у задњи део мозга. Тамо, у визуелном кортексу, неурони препознају обрасце које мозак потом саставља у слику реалности.

Научници су у неуроне који се налазе у визуелном кортексу мишева унели два гена. Један гене чини осетљивим на црвену светлост ласера, а други подстиче неуроне да стварају зелени одсјај када се активирају, тако да истраживачи могу да прате њихов одговор на стимулусе, преноси Недељник.

Мишевима су потом показане слике на монитору. На некима су се налазиле вертикалне пруге, на другима хоризонталне. Понекад су биле јарко обојене и истакнуте, а понекад мутне. Истраживачи су научили мишеве да лижу цев када виде вертикалне штрафте. Ако правилно изведу тест, добијају кап воде. Док су мишевима приказиване слике, хиљаде неурона у њиховим визуелним кортексима сјајиле су зелено. Једна група ћелија активирала се у одговор вертикалним пругама, а други неурони би се палили када мишеви посматрају хоризонталне линије.

Илустрација (Depositphotos/svedoliver)

Истраживачи су из обе групе неурона одабрали по неколико десетина, а када су поново приказали пруге мишевима и овог пута уперили светло у неуроне из одговарајуће групе, активирање одговарајућих неурона помогло је мишевима да прецизније препознају пруге. Истраживачи су потом искључили монитор и оставили мишеве у мраку. Kонтролисаним светлосним зрацима покретали су неуроне и за хоризонталне и вертикалне пруге, а мишеви су лизали цев као да стварно виде вертикалне пруге.

Научници су сузили снопове црвене светлости на мању групу неурона, а потом на још мању, а мишеви су настављали да се понашају као да посматрају вертикалне линије. Научници су утврдили да практично могу да изазову халуцинације стимулисањем само два неурона. Групе неурона могу се ускладити тако да спремно реагују и на најмањи стимулус. Доктор Дизерот и његове колеге су закључили да за активацију неколико неурона често није потребан никакав оптогенетски уређај; они могу да понекад реагују чак и без икаквог стимулуса.

То је истраживаче збунило: ако су за то потребна само два неурона, како то да не халуцинирамо све време? Дизерот објашњава да када неурон насумично реагује, други га утишају. Доктор Дизерот је као психијатар лечио бројне пацијенте који су патили са визуелним халуцинацијама. Он жели да сазна како појединачни неурони успевају да доведу до стварања имагинарних слика и како се халуцинације могу зауставити. „Сада знамо где се те ћелије налазе, како изгледају и каквог су облика”, истиче др Дизерот. „У будућности ћемо их упознати много детаљније.”

(Извор Б92)

О аутору

Stanko Stojanovic

Оставите коментар