ТРЕЋИ СМЕР

ГЛИШИНОВ ИНСТИТУТ

ИМГГИ

Усуђујем се да предложим да се Иститут за молекуларну генетику и генетичко инжењерство назове по Владимиру Глишину. Као свуда у свету, да се украси именом свога утемељивача, под чијом је диригентском палицом досегао врхове светске генетике.

Станко Стојиљковић

 До последњег издаха проф. др Владимир Глишин остао је својеврсна савест српске академске заједнице. Или: да се послужимо чувеном француском синтагмом у новом значењу – enfant terrible. Само су људи који нису успокојили и упокојили своју дечју знатижељу кадри да померају границе сазнања. Никад часа није часио да својом бритком речју и оштрим пером осуди сваку неподопштину, па је тако својевремено сковао израз „научно бешчашће” којег се често присетим.

Драги професоре, знајте да сте били у праву. Бољка коју сте одавно именовали увелико је узела маха у Србији, бојим се да јој лека нема. Или, можда, да се поменем лекарију коју сте ми у перо изговорили: све мора из темеља да се претресе, и то под међународним надзором. Ко ће нас убудуће опомињати?

Владимир Глишин (ИМГГИ)

Далековид, проницљив и речит, а изнад свега честит научник, није се либио да сваки пут – кадгод су јавна гласила смела то да обзнане – поименце укаже на нечасне работе којима се блатио углед овдашњих истраживача. Остали су у општем памћењу неколики јуриши на ветрењаче овог витеза позива.

Научио ме је давне 1992. године шта је то цитирање у науци и због чега је толико важно. Чак је понудио да ми као први човек Института за молекуларну геетику и генетичко инжењерство у томе помогне. Тако је у новогодишњем броју „Политике” 1993. освануо чланак колико је ко од тадашњих водећих научника у нас био цитиран.

Умало да завршим на улици, јер су се на моје писаниније, иако поткрепљено подацима, обрушили Министарство за науку, САНУ, а богме и бројни утицајни појединци – што јавно, што тајно. Уследиле су две седнице Међуакадемијског одбора, три научна скупа и 26 објављених мишљења у „Међу нама”, а стигло их је више од педесетак у редакцију. Нисам годинама одао Владимира Глишина, дубоко уверен да ми је указао на најсудбоносније непочинство у домаћој академској заједници с којим се она ни до данас није изборила. Учинио сам то тек у својој књизи „Србија до Шангаја, и назад”, објављеној 2016. године, за коју је он написао диван уводни есеј. Сматрао сам да јавност треба да сазна за најзаслужнијег у најјачем послератном потресу који је задесио српску академску заједницу.

Као и увек, искрено ме је подржао у мојем новинарском војевању да Београдски универзитет уђе на Шангајску листу, што се може сматрати настављањем никад завршене битке са цитирањем.

Дозволите ми сада да се подсетимо немерљивог доприноса Владимира Глишина у вишедеценијском дочаравању врхунских открића у генетици и молекуларној биологији, понајпре на страницама најстаријег дневног листа на Балкану и у другим јавним гласилима. Ти описи у својој упечатљивости и живописности нимало не заостају за најбољим казивањима у чувеним светским новинама и емисијама, чиме се испоредио с Ричардом Докинсом, Карлом Саганом, Стивеном Хокингом и другим великанима. Гро тих написа потписано је мојим именом и презименом, баш захваљујући Владимиру Глишину.

И кад споменух именицу великан, усуђујем се да предложим да се Иститут за молекуларну генетику и генетичко инжењерство (ИМГГИ) назове по Владимиру Глишину. Као свуда у свету, да се украси именом свога утемељивача, под чијом је диригентском палицом досегао врхове светске генетике. Сасвим је довољно да се сетимо да се на измаку минулог столећа и хиљадугодишта раме уз раме утркивао с неколико најчувенијих међународних установа у величанственом подухвату одгонетања људског генома. То је најмање чиме можемо да се одужимо овом горостасу српске науке, за кога су врата Српске академије наука из објашњиво-необјашњивих разлога заувек остала затворена.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар