Takav naučnik će uz pomoć „Gugla” i „Vikipedije” konstruisati naučni tekst, učestvovati u naučnoj debati, biti „naučnik”par exelence. Takvi naučncipostoje, neki čak sede u institutima.
Prof. dr Dragan Pavlović
Sloboda nauke je jedna strana tih sloboda i odnosi se na pojedine naučnike, normalno profesore, tj istraživače sa habilitacijom (najviše zvanje koje omogućava profesuru i sadži venia legendi, osposobljenje da podučava. Kod nas to je od docenta pa naviše. Druga strana tih sloboda je sloboda univerziteta, gde je univerzitet de fakto država u državi u pogledu nauke i znanja. Reč je o pravima koje se odnose na nauku i znanje, ne na obična ponašanja ljudi koje regulišu državni zakoni.
Svaki pojedinac ima i može da obznani mišljenje koje se poštuje i nedodirljivo je pravo. Ograničenja su samo tamo gde mišljenje zadire izvan sloboda, u slobode drugih i onda je predmet krivičnih zakona. Može se tvrditi da je Zemlja ploča, ili da je svet stvoren za nedelju dana, da postoje vanzemaljci ili da su četiri veka u istoriji od 600. do 1100. godine izmišljeni. U Nemačkoj i Francuskoj je profesor mogao da tvrdi da nije, recimo, bilo nacističkih gasnih komora – to je bio deo slobodnog mišljenja. Pre otprilike deset godina ukinuto je saveznim zakonima.
U slučaju Siniše Malog imali smo više stručnih komisija koje su, koristeći slobodu svojih privatnih mišljenja, odbacile optužbe za plagijat. Svi su, naravno, videli 10 stranica koje su gotovo identične s nekim prethodno objavljenim radom i izjavili da je to irelevantan sadžaj. To je njihovo slobodno mišljenje. Tačka.
To je normalni odnos države i pojedinca: država uvek teži da ograniči slobode, dok pojedinci teže povećanju individualnih sloboda. Zasad, sve drugo se može reći kao slobodno uverenje naučnika. Naučna zajednica može da traži dokaze, da prihvati ili odbaci dokaze, da isključuje iz nastave ili sprečava na razne načine širenje takvih mišljenja. Naučna zajednica onda preduzima ulogu države, ali u svom domenu, a kaznene mere nisu više iste prirode. Svakako, to nikad neće biti država koja će umešati legitimno nasilje. Pomenuta prava, te slobode, ima habilitirani naučnik, on je osposobljen da ima slobodno naučno uverenje. Niže rangirani istraživači i predavači nemaju sva ta prava.
Kao što se vidi iz izloženog, to ide jako daleko i samo se državnim zakonima, koji će prodreti i sferu univerziteta, može ograničavati sloboda nauke. Rasističko ponašanje i svako drugo ponašanje koje je „laičko ponašanje” izvući će se iz miljea univerziteta i moći će da se kažnjavaju samo ako potpadaju pod krivično pravo. Kao što rekoh, kontroverze su moguće.
U slučaju Siniše Malog imali smo više stručnih komisija koje su, koristeći slobodu svojih privatnih mišljenja, odbacile optužbe za plagijat. Svi su, naravno, videli 10 stranica koje su gotovo identične s nekim prethodno objavljenim radom i izjavili da je to irelevantan sadžaj. To je njihovo slobodno mišljenje. Tačka.
Ove stvari kao plagijati i slično jesu u sferi univerziteta i „civilno”, laičko državno zakonodavstvo tu nema pristup. Etička komisija bilo koje vrste nema stručne kvalifikacije da odlučuje o predmetima koji se tiču stručnih fakata te je mišljenje univerzitetske etičke komisije onda moralno relevantno, ali ostaje stručno irelevantno i neobavezujuće. To i nije problem. Problem je što je to takvog mišljenja došlo pod političkim pritiskom i što se politički haos nastavlja, a što se mišljenje etičke komisije pogrešno tumači kao stručno.
Gutenberg (Vikipedija)
Slobode univerziteta se dopunjuju gore pomenutim pravima na naučni rad. Ja ne znam srpski zakon niti pravilnik, te teško mogu da nešto upoređujem. Ali zato evo nekih nemačkih primera. U Nemačkoj je ministar odbrane (Karl-Teodor cu Gutenberg) zaista plagirao oko 90% svog doktorata – pisao mu je verovatno neki nesolidni „pisač doktorata” koji ga je verovatno prevario. Jedva je kancelarka Angela Merkel pristala da ga skloni. Onedavno predsednica Evropske komisije, Ursula van der Lejen, plagirala je preko 20% doktorata, nevažnog opšteg teksta citata, bez izvora.(Siniša Mali ima oko 5%). Nju je fakultet (Visoka škola iz Hanovera) sasvim odbranio. Sinišu Malog, kao što vidimo, ulica gotovo smenjuje s položaja ministra male Srbije.
Te se stvari dešavaju delom i zbog kompjutera koji nude tekstove što se lako kopiraju te ih studenti skidaju iz članaka online, ubacuju u svoje radove, rediguju delom i ponekad zaborave da to solidno „obrade”. Isto to masovno rade i naulnici kad pišu članke na engleskom koji ne znaju dobro. Obrađuju oni tekstove, naravno, ali nekad nedovoljno i to se vidi. Retke su krađe ideja, pozajmice teksta su češće i benignije, trivijalnije i češće se zloupotrebljavaju u političke sfrhe. Ljudi koji se naukom ne bave, mislim pre na intenzivno pisanje nauke, teško će shvatiti suštinu problema koje opisujem, jer većinom veruju u doktorate, u naučne tekstove kao u nešto suviše visoko, sveto…
Teže je pozajmljivati tekst u društvenim naukama, jer je sam predmet tih nauka baš upravo originalnost samog teksta. Mada je to i tamo moguće i radi se, ali se tekstovi obično solidnije prerađuju. Kad je nešto plagijat nije uvek lako odrediti. Vešt i iskusan naučnik moće će da konstruiše od pozajmljenih delova objavljenih članaka solidan tekst iz oblasti koju uopšte ne poznaje! Na „Vikipediji” sam ja to nazvao Googwik scientist. Takav naučnik će uz pomoć „Gugla” i „Vikipedije” konstruisati naučni tekst, učestvovati u naučnoj debati, biti „naučnik” par exelence. Takvi naučnci postoje, neki čak sede u institutima. Blaža forma takvih prevara je veoma česta i sigurno, bar za sada, nerešiva. To nije ništa poštenije od primitivnog plagijata.
Suština svih tih problema je u rešavanju koje gotovo uvek zahteva studiozan, dobronameran pristup ekperata. Zaista, dnevna štampa i ulica tu nemaju mnogo šta da traže. Ali daleko smo od tog ideala. To je apsurd modernog doba.
