СКЛАПАЊЕ ПАМЋЕЊА

ГОВОР НЕАНДЕРТАЛАЦА

Илустрација

Илустрација

Имали су способност говора, што потврђују откриће и анализа хиоидне кости.

Да ли су неандерталци били способни за говор/језик од великог је интереса за антропологе деценијама. Анализа фосилизоване хиоидне (подјезичне) кости сугерише да је та људска врста имала способност говора. Сумња се на ово још од открића неандерталске хиоидне кости 1989. године која изгледа исто као код модерног човека.

Постојала су погрешна схватања и веровања када су неандерталци у питању, а нарочито када се ради о могућности говора. Упркос палеонеуролошкима доказима који говоре супротно, многи су тврдили да то није довољно. Недостајали су фосилни докази. Откриће неандерталске хиоидне кости 1989. године навело је научнике да посумњају да ова људска врста има способност говора.

Пре више од 30 година, објављен је научни рад у којем су Аренсбург и сарадници известили о открићу добро очуване људске хиодне кости из средњепалеолитских слојева пећине Kебара у Израелу. Подјезична кост је датована око 60.000 година пре наше ере и део је, скоро комплетног, скелета неандерталца (Kебара 2) који је ископан нешто раније, 1983. године. Kост је скоро идентична по величини и облику као хиоидна кост код данашње популације, што наводи да је било врло мало или нимало промена у висцералном (шкржном) скелету (укључујући хиоидну кост, кошчице средњег ува и ларинкс) током последњих 60.000 година људске еволуције. Већ тада је то истраживаче навело да закључе “да је морфолошка основа за способност људског говора у потпуности развијена током средњег палеолита”.

Скелет неандерталца (David Brill)

Данас нова студија потврђује да је ова кост, у ствари, коришћена на сличан начин као код савремених људи. Поред тога, неандерталци су могли да чују и производе звукове који се данас препознају. Истраживачи са Универзитета Бингхамтон у држави Њујорк и Универзидад де Алкала у Шпанији недавно су открили да неандерталци заиста имају сличне способности говора и слуха као савремени људи. Закључак је донесен након различитих скенирања компјутерском томографијом и тродимензионалних модела структура уха неандерталаца и савремених људи. Научни рад је публикован у часопису Nature.

Kако су истраживачи дошли до закључка да је говор који су произвели неандерталци био више од пуког гунђања пећинског човека? Према њиховој студији, анализа унутрашњег уха неандерталаца одиграла је кључну улогу. Компјутерско томографско скенирање фосилизованих структура уха високе резолуције помогло је научницима да креирају виртуелне тродимензионалне моделе који су подсећали на уво неандерталца. Аудитивни биоинжењеринг отворио је пут прикупљању података и уносу у модел заснован на софтверу.

Модел је био у стању да препозна звукове до 5 kHz, фреквенцијски опсег за већину савремених звукова људског говора. Подаци су открили да неандерталци по слуху веома подсећају на модерне људе и да могу да препознају звукове између 4-5 kHz. Резултати студије су, такође, показали да је неандерталски говор вероватно укључивао повећану употребу сугласника, а не самогласника, на шта су се претходне студије у великој мери фокусирале. Иако је сада потврђено да ове врсте могу произвести широк спектар звукова, још није јасно да ли су ови звуци били стварни говор.

Модел показује где се налазила хиодина кост (плава боја)
(Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences;Sapiens.org)

Еволуција језичких способности и капацитета код неандерталаца веома личи на еволуцију модерних људи. Заправо, ова људска врста је можда чак живела заједно с раним модерним људима. Ово би могло објаснити зашто рани анатомски модерни људи деле ДНК неандерталаца (1-4%). Њихова коегзистенција је додатни доказ научницима да су неандерталци могли да комуницирају на овај или онај начин, чак и ако њихов језик није потпуно исти као наш.

Налази указују да можемо имати више сличности са неандерталцима него што су научници раније мислили. Неандерталци су имали анатомска својства да створе звукове који би могли да чине основу говора, иако би било која реч коју су произвели звучала помало непознато савременим људским ушима.

(Илустрација Хиоидна кост неандерталца, Don Hitchok)

(Извор Све о археологији)

О аутору

Stanko

Оставите коментар