PODVIZANJE UMA

GUBLJENJE VREMENA

1.442 pregleda

„Šta je vreme, pita se sveti Avgustin i „Ispovestima i odgovara: „Dok me niko ne pita, ja znam, a kad bi trebalo da to objasnim – ja ne znam.

 

Prof. dr Milan D. Tasić

Postoji li, dakle, ono objektivno, po sebi postojeće u stvarnosti, a što (kao fizičku vličinu) izražava ovaj pojam i ne duguje li se on (tek) našem odnosu prema svetu – kao stvar intuicije, svesti, navike? Poput svojevidne iluzije koju donose pojmovi „tvrdoće” tela – jer su atomi više-manje prazni – boje ili, pak, novca u ekonomiji …

Jer je „odraz” vremena u našoj svesti taj da ona ostvaruje integrativnu moć nad jednim prošlim, sadašnjim i budućim trenutkom –jednako protivrečnim, jednako „nepostojećim”. No, ako se i opire nekoj opšteprihvatljivoj odredbi do sada, pojam vremena je lišen barem apsolutnog važenja u teoriji relativnosti, kada je „učinjen” neodvojivim od tela (prostora) i brzine kojom se ona kreću. Onda kada su dve, dotle disparantne odredbe prostora i vremena, ustupile mesto amalgamu „prostor-vreme” kao jednoj dinamičkoj i pokretnoj celini.

Na „osi vremena” nije se
mogla dodeliti jedna jedina
(prostorno-vremenska) tačka
nekom događaju, koja bi bila
ista za sve posmatrače, niti
ustanoviti simultanost dešavanja,
dužina njihovog trajanja,
odnos uzroka i posledice.

Ili: na svoj način je i Ludvig Bolcman doveo u pitanje klasično razumevanje ovoga pojma, onda kada je Njutnovu (Isak) „strelu vremena” – koja iz prošlosti (pravolinijskii) vodi u budućnost – okrenuo na drugu stranu, našavši da klasične jednačine u fizici jednako važe i kada se vreme t zameni sa – t.

Da bi, posredno, niz svojstava apsolutnog vremena poput: simultanosti dešavanja, trajanja, uzročnosti opovrgli i sami ogledi u iskustvu. Naime, na „osi vremena”, nije se mogla dodeliti jedna jedina (prostorno-vremenska) tačka nekom događaju, koja bi bila ista za sve posmatrače, niti ustanoviti simultanost dešavanja, dužina njihovog trajanja, odnos uzroka i posledice.

Najzad, i njutnovska mehanika, i kvantna fizika i teorija relativiteta mogu biti izražene u atemporalnim terminima, što je sve upućivalo da pojam vremena valja iznova promisliti i, svakako, napustiti njegovo intuitivno razumevanje. Utoliko što i dalje nije domišljena (moguća) „kvantna teorija gravitacije”, koja bi, na istom jeziku, opisivala i kvantna i gravitaciona svojstva materije, onda kada kvantna mehanika i teorija relativnosti to uspešno čine, u mikro odnosno makro svetu, kako sledi. Utoliko što počivaju, prva na klasičnom, a druga na relativističkom poimanju vremena, koja se protive jedno drugome itd.

Imamo i da ogledi ukazuju na to da su osobenosti intuitivnog vremena za koje znamo ne drugo do lokalni ili parcijalni aspekti temporalnosti, koji se duguju našoj čulnoj ograničenosti, uslovnostima ispitivanja i sl.

Pojam vremena bi, dakle, bio iznova protumačen u nekoj „teoriji svega” koja će doći, a uvažila bi niz okolnosti što su se potvrdile u nauci tokom vremena. Najpre, po Stivenu Hokingu, i naučnici i filozofi bi trebalo da se vrate pitanju: „Zašto vasiona”, baveći se dosad samo onim: „Šta je ona?” Jer čovek zaslužuje, po njemu, da uđe u same zamisli Boga, čemu ustrajno i teži.

A tada ni vreme buduće ne bi
donelo ono (isto) iz vremena
prošlog, kao što je i svaki
momenat na skali evolucije
beskrajno udaljen od svakog drugog.

Potom sam nastanak sveta jedan je događaj, no naša nauka nastoji da ostvari tek „statičnu” sliku o svetu kao zauvek datom, ne nalazeći mesta za ono novo, dotle nepostojeće. Utoliko što samo uzan deo stvarnosti naseljavaju povratni procesi (zakoni), da fizičari (hemičari, biolozi) bivaju stalno navođeni na statističke (samo moguće i verovatne) „procene” dešavanja u nepovratnim procesima.

Tamo se i sazdaje to „novo” (vrtlozi, nestabilne reakcije) kao izraz stalnog usložnjavanja sveta bez kraja, na skali od beskrajno malog do beskrajno velikog. A tada ni vreme buduće ne bi donelo ono (isto) iz vremena prošlog, kao što je i svaki momenat na skali evolucije beskrajno udaljen od svakog drugog. Jer ga generiše obilje činilaca bez kraja, što podseća na priču Isaka Asimova o gigantskom kompjuteru koji je na pitanje: „Može li se prevazići drugi zakon termodinamike” davao – do kraja sveta – uvek isti odgovor: „Nedostaju podaci”.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar