Medijumi su s lakoćom uspevali da zavedu i prevare naučne komisije, formirane s namerom da ispitaju ono što se događa na seansama prizivanja duhova, sve dok ih nije razotkrio najveći iluzionista.
Godine 1922. u američki Toledo stigao je slavni britanski pisac ser Artur Konan Dojl. Ovaj grad na obali jezera Iri bio je jedna od usputnih stanica na njegovoj turneji po SAD, na kojoj je planirao da održi niz javnih predavanja. Međutim, Dojl nije planirao da američkom auditorijumu govori o svojim čuvenim romanima o Šerloku Holmsu, nego o, kako je sam isticao, „najvažnijoj temi na svetu” – spiritualizmu. A razlog zašto je uključio baš Toledo u svoju maršrutu jeste to što je u njemu živela Ejda Besine, jedan od najperspektivnijih svetskih medijuma.
Ova mlada Amerikanka Dojla je upoznala godinu dana ranije kada je, na poziv Britanskog koledža za paranormalne nauke (British College of Psychic Science), boravila u Londonu. Njena poseta trajala je gotovo šest meseci i za to vreme, u sedištu ovog koledža, Ejda je održala preko stotinu spiritualističkih seansi. Iako je za Ejdine fantastične sposobnosti Dojl čuo još dok je bila dete od njenog porodičnog lekara, tek sada je imao prilike da se i lično uveri u njih. Kako su on i njegova supruga Džin prisustvovali na samo tri sesije, odlučili su da gospođicu Besine obavezno pozovu u svoj dom, da bi za njih izvela posebnu seansu u kojoj bi uspostavila kontakt s preminulim članovima porodice. Ejda je, polaskana, s radošću prihvatila poziv.
Koliko je ova seansa bila uspešna možda najbolje svedoči Dojlovo pismo koje je uputio prijateljima iz Koledža, u kojem navodi kako su se na licu gospođice Besine materijalizovali likovi njegove majke, njegove tašte i njegovog sinovca, te da je sličnost sa njima bila toliko zapanjujuća da bi se on mogao i pred sudom zakleti u istinitost onoga što je video. O neobičnosti ovog iskustva govorio je i prilikom predavanja u Toledu, godinu dana nakon Ejdine posete njegovom domu. Istakao je kako je naročito bio očaran kad je, pred kraj pomenute seanse, ugledao lice svoje majke.
„Moja žena i ja smo mogli izbrojati gotovo svaku boru na njenom licu i sedu vlas u njenoj kosi za tih pet-šest ili više sekundi tokom kojih je njeno lice bilo vidljivo”, rekao je Dojl. „A zatim sam primio pisanu poruku, koju je mogao naškrabati bilo ko, ali ova je bila potpisana imenom koje je moja majka koristila kada bi mi pisala pismo. Šta je mogla ova američka devojka znati o tom imenu od milja?”
„A kada smo, ošamućeni ovim iskustvom, izašli na sjajnu Petu aveniju punu užurbanih pešaka, rekao sam Boumanu: Nije li čudesno razmišljati o tome koliko ovi ljudi nemaju predstavu o mogućnostima sveta u kojem se nalaze?!”
Nakon predavanja Dojl je dao nekoliko izjava za lokalne medije, a već narednog dana sa suprugom se uputio na planiranu i željno iščekivanu seansu kod gospođice Besine. Ovog puta, pored svih onih lica koja su videli na prošloj seansi, britanski pisac i njegova supruga uočili su i lice svog najstarijeg sina Kingslija, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu, i razgovarali s njim. Sobom su se razlegali različiti glasovi, treperila su svetla, a čulo se i Ejdino pevanje, iako su joj usta bila zalepljena trakom. A negde pred sam kraj, odjednom je sto počeo da se podiže u vazduh. Bila je to, kako je Dojl egzaltirano primetio, najzanimljivija seansa koju je ikad iko video.
Dokaz besmrtnosti
Zato je već naredne godine ponovo sa porodicom došao u SAD, sastavši se i ovog puta sa gospođicom Besine. Tačnije, videli su se dva puta, jednom u Toledu, a nešto kasnije i u Njujorku. „Već tri sata pred sobom imamo svaki zamislivi dokaz o prisustvu onih koje svet smatra ,mrtvima’ – videli smo ih, primili njihove poruke, prisustvovali manifestacijama njihove fizičke snage, što je kulminiralo podizanjem teškog stola u vazduh”, istakao je Dojl nakon seanse u Njujorku. „A kada smo, ošamućeni ovim iskustvom, izašli na sjajnu Petu aveniju punu užurbanih pešaka, rekao sam Boumanu: Nije li čudesno razmišljati o tome koliko ovi ljudi nemaju predstavu o mogućnostima sveta u kojem se nalaze?!” A te mogućnosti, prema mišljenju britanskog pisca, otvarao je samo spiritualizam.
Ovaj religiozni pokret bujao je od sredine 19. veka sve do kraja dvadesetih godina 20. veka, naročito u zemljama engleskog govornog područja. Uglavnom je privukao pripadnike srednjih i viših slojeva društva, a smatra se da je 1897. imao preko osam miliona sledbenika širom Evrope i SAD. Međutim, posebno interesovanje javnosti za spiritualizam nastalo je u godinama neposredno posle Prvog svetskog rata, najveće katastrofe koja je dotad zadesila čovečanstvo. Milioni mladih ljudi ostavili su živote po rovovima i nikad se više nisu vratili kući, a pred sam kraj rata izbila je pandemija Španske groznice koja je zbrisala sa lica Zemlje duplo više ljudi nego ratni sukob, i to uglavnom mlađe starosne dobi. Oni koji su preživeli sve ovo, očajni zbog gubitka svojih bližnjih, okrenuli su se spiritualizmu kao slamci spasa.
Naime, 1916, inspirisan navodnim vidovnjačkim moćima dadilje njegove dece i užasnut vestima koje su svakodnevno stizale sa fronta, Dojl je u spiritualizmu video „novo otkrovenje”, poslato od Boga da donese utehu ožalošćenima.
Dojlova porodica izgubila je čak deset članova za vreme rata, a među njima je bio i pomenuti Kingsli. „Postalo je ozbiljno pitanje: šta se desilo sa našim dečacima? Počeo sam da razmišljam o tome da li mrtvi žive?” Sva ova pitanja opsedala su Dojla i njegovu suprugu Džin. A onda su odlučili da se obrate prijateljici koja je imala dar automatskog pisanja. Uz njenu pomoć kontaktirala su ih četvorica „njihovih dečaka”, ličnim „porukama koje se nisu mogle pripisati nečijoj podsvesti ili bilo čemu drugom osim njima”. Dojl je tada shvatio da je spiritualizam najvažnija stvar koja se pojavila u ljudskoj istoriji.
Ipak, njegovo preobraćenje u ovu „viktorijansku religiju” odigralo se nešto ranije, dok je još trajao rat i dok mu je najstariji sin bio živ. Naime, 1916, inspirisan navodnim vidovnjačkim moćima dadilje njegove dece i užasnut vestima koje su svakodnevno stizale sa fronta, Dojl je u spiritualizmu video „novo otkrovenje”, poslato od Boga da donese utehu ožalošćenima.
Međutim, britanski pisac isticao je da nije dovoljno da ova religija bude zasnovana samo na veri, već je smatrao da treba da počiva na znanju i činjenicama. Nadao se da će ljudska rasa uskoro doći do takvog civilizacijskog stupnja da će samo neznalice i budale biti nereligiozni. I verovao je da, na osnovu svog iskustva sa medijumima i dugogodišnjeg proučavanja spiritualizma, konačno ima „dokaz besmrtnosti”. Stoga su Dojlove posete medijumima bile pribavljanje novih dokaza da je komunikacija s mrtvima moguća, a njegova putovanja, razgovori i predavanja, poput pomenute turneje po SAD, predstavljali su jednu vrstu misionarskog rada i pridobijanja novih vernika. Smatrajući da tako širi „blagu vest” spiritualizma, rado je sklapao nova prijateljstva i ulazio u duge prepiske sa ljudima koji su se zanimali za ovu „viktorijansku religiju“ ili su imali naročite sposobnosti.
Skeptični „kralj lisica”
Jedan od takvih ljudi bio je i čuveni američki mađioničar i iluzionista Hari Hudini, poznat kao „kralj lisica” i čovek kojeg „nikakvi lanci ne mogu zadržati”. Naime, Hudini je na nastupima zahtevao da ga vežu užadima, lisicama, lancima, nekad čak i da ga tako vezanog zaključaju u zatvorsku ćeliju, a onda se nekako oslobađao iz svih tih okova i bežao iz zatvora. Jednom prilikom tražio je da ga živog zakopaju u zemlju, da bi onda nekim čudom uspeo da se otkopa i dočepa površine. Kada bi drugi mađioničari počeli da ga imitiraju, on je osmišljavao novu, još težu i atraktivniju tačku, i time publiku dovodio do još većeg čuđenja i egzaltacije.
Jedan od najslavnijih trikova izveo je 1913. godine kada su ga zavezanog, s glavom nadole, zaključali u rezervoar od stakla i čelika ispunjen vodom. Trebalo mu je samo tri minuta da otključa brave i lisice i da se oslobodi. Zbog svega toga, mnogi ljudi su mislili da raspolaže natprirodnim moćima i da može da učini šta god poželi, iako on tako nešto nikad nije tvrdio. Tako je jedna glumica, kojoj su zbog nezgode na sceni amputirali nogu, zamolila Hudinija da učini da joj izraste nova. I sam Dojl je bio ubeđen da ovaj Amerikanac ima sposobnost dematerijalizacije, te da se na taj način izbavlja iz navedenih situacija.
Njih dvojica upoznali su se 1920. godine prilikom Hudinijeve turneje po Engleskoj i među njima se veoma brzo razvilo blisko prijateljstvo i veliko uzajamno poštovanje. Dojl je veoma cenio Hudinijevu hrabrost, samopouzdanje i njegove neobične sposobnosti, dok je Hudini vrlo uvažavao Dojlovu inteligenciju, strpljenje i iskrenost, za koju je tvrdio da je temelj njihovog prijateljstva. Kad se američki mađioničar vratio kući, komunikaciju su nastavili pismima i to njihovo dopisivanje potrajalo je nekoliko godina. U početku česta, a kasnije i jedina tema njihove prepiske bio je spiritualizam.
Kao čoveka koji je suvereno vladao trikovima i na sceni uspevao da proizvede najspektakularnije efekte i ostavi publiku u totalnom čudu, Hudinija je bilo gotovo nemoguće prevariti.
Njihovi pogledi na ovu temu definitivno su se razlikovali. Hudini jeste verovao u zagrobni život, kao i Dojl, ali je bio skeptičan prema mogućnosti komunikacije s mrtvima. Ipak, trudio se da ovoj temi pristupi bez predrasuda i otvorenog uma, za razliku od britanskog pisca koji joj je pristupao strastveno, sa fanatičnom ubeđenošću. Hudini je, kako navodi u svojoj knjizi „Mađioničar među duhovima”, primetio da Dojl nijednog trenutka nije zauzeo kritičku distancu prema predmetu rasprave, navodio je samo primere koji idu u prilog njegovom stanovištu, a ignorisao ili odbacivao one koji mu kontriraju.
Kao čovek verziran u trikove, američki iluzionista je upozoravao svog prijatelja da se čuva prevaranata i varalica. Recimo, Hudini piše kako mu je navodio slučajeve u kojima su medijumi, za koje je autor Šerloka Holmsa bio ubeđen da su iskreni, bili uhvaćeni u nekoj vrsti prevare ili trika (čak i po nekoliko puta), ali je Dojl za njih uvek nalazio nekakvo opravdanje ili izgovor. Pa ipak, američki iluzionista želeo je da pruži šansu spiritualizmu i, čim bude prilike, prisustvuje nekoj seansi, u nadi da će možda skupiti u kontakt sa svojom pokojnom majkom.
Pred kraj prve američke turneje britanskog pisca, bračni par Hudini posetio je Dojlove u njihovom smeštaju u Atlantik Sitiju. U jednom trenutku, u toku razgovora, oni su zamolili gospođu Bes Hudini da ih ostavi nasamo sa Harijem, da bi pomoću seanse pokušali da prizovu duh njegove majke Sesilije. Uloga medijuma pripala je gospođi Dojl, koja je u međuvremenu otkrila dar automatskog pisanja. Najpre je njen suprug izgovorio molitvu, a zatim je Džin počela da drhti i da se trese, drmajući snažno sto za kojim su sedeli. Nakon toga se malo primirila, a zatim počela brzo da piše po komadu hartije.
Hudini jednom prilikom je Dojlu objašnjavao kako vidovnjak Bert Ris telepatski „čita” tuđe misli, napisane na papiru, na šta mu je ovaj odgovorio da čak i Edison veruje u Risa. Hudini je samo kratko prokomentarisao: „To što je prevario Edisona me ne iznenađuje. Iznenadilo bi me da nije uspeo da ga prevari.”
Hudini navodi u knjizi da se trudio da bude onoliko religiozan koliko je to u njegovoj moći i da se čitavom dušom predao seansi. „Ja sam hteo da verujem, čak sam želeo da verujem”, kaže on. „Bio sam odlučan da prihvatim spiritualizam ukoliko postoji bilo kakav dokaz dovoljno jak da oslabi sumnje koje opsedaju moj um poslednje tri godine.” Međutim, Hudini je seansu napustio prilično razočaran. U pismu, koje je navodno napisao Sesilijin duh, nigde se ne pominje jedna važna stvar – tog dana joj je bio rođendan. Takođe, pismo je bilo napisano na gramatički potpuno ispravnom engleskom jeziku, a njegova majka za života jedva da je znala da izgovori neku reč engleskog, a kamoli da je napiše. Na ovaj prigovor Dojl je odgovorio da u zagrobnom životu duhovi nastavljaju da se usavršavaju i da uče, pa je tako Hudinijeva majka uspela da nauči engleski jezik.Ali ovaj odgovor nimalo nije zadovoljio iluzionistu. Samo je pojačao njegove sumnje.
Trikovima protiv duhova
Seansa iz Atlantik Sitija i Hudinijev skepticizam u pogledu onog što je na njoj video, napravili su izvesnu pukotinu na njegovom prijateljstvu s Dojlom, iako su njih dvojica nastavili da se dopisuju. Dojl je bio prilično razočaran što Hudini odbija da prihvati „očigledne dokaze” koje mu je britanski pisac predstavio. Međutim, njegovo razočaranje postaće još veće i dobiće obrise ozbiljne ljutnje kad bude saznao da američki mađioničar javno na sceni razotkriva vidovnjake i medijume, pokazujući na dnevnom svetlu kako bi se moglo izvesti ono što se dešava u zamračenim sobama za seanse. Naime, kako je početkom dvadesetih godina Hudinijeva publika prilično izgustirala njegove nastupe sa oslobađanjem iz različitih vrsta okova, on je tražio novu temu za svoje predstave i pronašao ju je u spiritualizmu.
U pismima je i Dojlu objašnjavao kako pojedini „iskreni” medijumi izvode svoje trikove, ali nije vredelo. Britanski pisac bio je spreman na svaki oblik logičke greške u zaključivanju – kao što je, recimo, pozivanje na autoritet – kako bi sačuvao svoje ubeđenje. Tako je Hudini jednom prilikom Dojlu objašnjavao kako vidovnjak Bert Ris telepatski „čita” tuđe misli, napisane na papiru, na šta mu je ovaj odgovorio da čak i Edison veruje u Risa. Hudini je samo kratko prokomentarisao: „To što je prevario Edisona me ne iznenađuje. Iznenadilo bi me da nije uspeo da ga prevari.” I Edison je takođe verovao u mogućnost komunikacije sa mrtvima, čak je pokušao da napravi spravu koja bi tako nešto omogućila – „nekrofon”, ali mu to ipak nije pošlo za rukom.
Pored Edisona, i mnogi drugi slavni naučnici tog vremena naseli su na trikove medijuma, kao što su, recimo, fizičari Pjer Kiri i Vilijam Kruks. Čitave naučne komisije, formirane sa namerom da ispitaju ono što se događa na seansama, medijumi su s lakoćom uspevali da zavedu i prevare. Međutim, onda su ljudi iz „Sajentifik Amerikena”, najstarijeg naučnopopularnog magazina na svetu, odlučili da u svoju komisiju uvrste jednog mađioničara – Harija Hudinija. Magazin je čak ponudio veliku novčanu nagradu bilo kom medijumu koji bi pred komisijom uspeo da demonstrira svoje natprirodne sposobnosti. Kao čoveka koji je suvereno vladao trikovima i na sceni uspevao da proizvede najspektakularnije efekte i ostavi publiku u totalnom čudu, Hudinija je bilo gotovo nemoguće prevariti. Postao je prava noćna mora za medijume. Od onih koji su se prijavili za nagradu, nijedan jedini nije uspeo da je unovči.
Dojl je ovaj angažman u komitetu jako zamerao Hudiniju, tvrdeći da on, kao neko ko je izričito protiv spiritualizma i ko se bori protiv njega, nije u stanju nepristrasno da sudi o seansama. „Ja se ne borim protiv religije spiritualizma – ja samo razotkrivam lažne medijume”, izjavio je jednom prilikom mađioničar, „i ističem da oni nikad nisu dokazali svoju tvrdnju da je veza sa mrtvima moguća”. Ovakve izjave i Hudinijeva razotkrivanja sve više su produbljivali onu pukotinu, da bi se prijateljstvo na kraju totalno rasprslo, a između njih se otvorio nepremostiv rascep. Kulminirajuća tačka najverovatnije je bila razobličavanje trikova Mine Krendon, poznatije kao Mardžeri, koja je možda i najpoznatiji medijum koji je Hudini razotkrio. On je ustanovio da Mardžeri nogom pritiska zvonce na podu sobe i razotkrio je čitavu mehaniku korišćenu tokom seanse, uključujući i druge ljude zadužene da prave buku.
Hudini je takođe pisao i gospođici Besine nekoliko puta, zamolivši je da prisustvuje njenoj seansi. „Uveravam vas da sam ja daleko od skeptika i da je moj um široko otvoren i savršeno voljan da veruje”, istakao je u pismu. Probao je i da se pozove na Dojla, ali od Ejde nije dobio nikakav odgovor. Čvrsto ubeđen da sam Hudini, kao veoma moćan medijum, blokira rad drugih medijuma kad prisustvuje njihovim seansama, Dojl je gospođici Besine savetovao da ignoriše Hudinijeve molbe, što je ona i učinila.
Hudini je 1926, pored Edija, angažovao i čuvenog pisca horor priča H. F. Lavkrafta, da za njega napišu knjigu „Kancer sujeverja”. Cilj ove knjige bio je da se opiše poreklo sujeverja, njegov razvoj kroz ljudsku istoriju i da se ono, na kraju, razotkrije i razobliči kao lažno.
Ipak, Ejdu je na kraju razotkrio jedan drugi mađioničar, Fulton Aurzler. Za vreme seanse on je čuo kako Ejda napušta stolicu, a zatim je svojom cipelom mahnuo iznad njene stolice i utvrdio da zaista nije tu. Na taj način bila je u prilici da proizvede čudne zvuke koji su se čuli na njenim seansama. Što se tiče lica pokojnika, Aurzler pretpostavlja da je Ejda koristila maske i uz pomoć lampe stvarala efekte koje je video Dojl. A Malkolm Bird, istraživač paranormalnog koji je zajedno sa Dojlom prisustvovao jednoj seansi gospođice Besine, takođe je bio skeptičan i doneo je sličan zaključak kao Aurzler. „Video sam te prikaze gotovo jednako kao što je i on… i uopšte nisu bili dovoljno jasni kako bi se identifikovale, već je za to bio neophodan slobodan doprinos želje i mašte”.
Poruka „s one strane”
Hudini je 1924. objavio knjigu „Mađioničar među duhovima”, u kojoj detaljno opisuje fenomen spiritualizma, svoje prijateljstvo sa Dojlom i načine na koje je razotkrivao medijume. U pisanju knjige pomogao mu je pisac Č. M. Edi Džunior, koji nije potpisan. A onda je Hudini 1926, pored Edija, angažovao i čuvenog pisca horor priča H. F. Lavkrafta, za njega napišu knjigu „Kancer sujeverja”. Cilj ove knjige bio je da se opiše poreklo sujeverja, njegov razvoj kroz ljudsku istoriju i da se ono, na kraju, razotkrije i razobliči kao lažno.
Pomalo ironično je to što su se baš ova dvojica, Lavkraft i Hudini – koji su se u svojim karijerama oslanjali na ljudsko sujeverje i bili smatrani za okultne likove – sada borili protiv lakoverja i zalagali za skeptičniji pristup natprirodnim fenomenima. Hudini je prethodno platio Lavkraftu da napiše i jedan članak o astrologiji, ali ovaj tekst nije uspeo da preživi do danas. Što se „Kancera sujeverja” tiče, Hudinijeva iznenadna smrt iste godine poremetila je planove i knjiga nikada nije završena, budući da njegova udovica nije želela da nastavi da finansira ovaj projekat.
Pre nego što je američki mađioničar umro, on i Bes dogovorili su šifrovanu poruku kojom je Hudini trebalo da joj se obrati „s one strane”, ukoliko je takva komunikacija uopšte moguća. Šifra je bila „Rozabel veruje“, po njihovoj omiljenoj pesmi „Rozabel”.
Hudini je umro od peritonitisa, navodno izazvanog udarcem nekog studenta koji je hteo da testira mađioničarev prag bola. Iako i njegovu smrt, kao i život, okružuju misterija i brojne kontroverze, izgleda da je presudno bilo to što je ignorisao savete lekara da miruje i nastavio da nastupa. „Čovek kojeg nikakav zatvor ne može da zadrži” na kraju nije uspeo da umakne onom neizbežnom.
Četiri godine posle njega, umro je i ser Artur Konan Dojl, u 71. godini. Sahranjen je bez velike pompe u vrtu svog seoskog imanja. Dojlov advokat otkrio je javnosti sadržaj njegovog poslednjeg pisma, koje je napisao mesec dana pred smrt. U njemu Dojl govori o prijateljstvu sa Hudinijem i o nadi da će se uskoro ponovo sresti. „Očekujem da ću u najskorije vreme imati priliku da o svemu ponovo porazgovaram sa Hudinijem. Zahvaljujući mom istraživanju paranormalnog, sa savršenom staloženošću očekujem da se to dogodi”, napisao je britanski pisac, koga ni blizina smrti nije pokolebala u njegovim uverenjima. Porodica se nadala da će ih Dojl ubrzo nakon smrti kontaktirati i preneti im utiske o zagrobnom životu, ali nije poznato da li se to i desilo.
Međutim, Dojlova porodica nije jedina koja je očekivala da će je kontaktirati pokojnik. Tome se nadala i Bes, Hudinijeva udovica. Naime, pre nego što je američki mađioničar umro, on i Bes dogovorili su šifrovanu poruku kojom je Hudini trebalo da joj se obrati „s one strane”, ukoliko je takva komunikacija uopšte moguća. Šifra je bila „Rozabel veruje”, po njihovoj omiljenoj pesmi „Rozabel”. Bes je narednih deset godina nakon njegove smrti, svakog 31. oktobra održavala seansu prizivajući njegov duh. Zanimljivo je to da je umro baš na Noć veštica, odnosno na dan drevne keltske svetkovine kada se, prema verovanju, duhovi mrtvih vraćaju na zemlju. Pa ipak, njegov duh nikad joj se nije javio niti je posetio.
Nakon poslednje neuspešne seanse, 1936, na krovu jednog hotela u Los Anđelesu, konačno je ugasila sveću koja je gorela pored Hudinijeve fotografije još od njegove smrti. Rekla je da je „deset godina sasvim dovoljno čekanja na bilo kog muškarca”.
(Ilustracije Nikola Korać)
(Izvor CPN)
