SKLAPANJE PAMĆENJA

I RATNIK I DOBROTVOR

276 pregleda
Ilustracija

Šta je još trebalo da uradi Luka Ćelović koji je gradio Beograd i ostavio mu sve što je imao – a imao je puno, jer je bio jedan od najbogatijih Srba krajem 19. i početkom 20. veka – čovek koji je, na bojnim poljima, krvario za Srbiju, a potom, radom i novcem, pomagao njen razvoj, da bi dobio dostojno spomen-obeležje u srpskoj prestonici?

Jovo Vuković

Bio je jedan od najbogatijih Srba s kraja 19. i početkom 20. veka i sušta suprotnost našim savremenim tajkunima. Svako podsećanje na Luku Ćelovića je priča sa dva rukavca: o tome kako se radom, ratovanjem za slobodu i dobročinstvom postaje nacionalni velikan, i o tome kako i neki vrlo zaslužni ljudi ne dobiju zavređenu zahvalnost i poštovanje. Ćelovićeva biografija je nemi ali pouzdani svedok da se njegovi Trebinjci s pravom ljute što u Beogradu ne mogu da stanu pred njegov spomenik ili da prošetaju ulicom njegovog imena, osim ako ne odu na periferiju Borče.

Portret Luke Ćelovića

Šta je još trebalo da uradi čovek koji je gradio Beograd i ostavio mu sve što je imao – a imao je puno, jer je bio jedan od najbogatijih Srba krajem 19. i početkom 20. veka – čovek koji je, na bojnim poljima, krvario za Srbiju, a potom, radom i novcem, pomagao njen razvoj, da bi dobio dostojno spomen-obeležje u srpskoj prestonici?

Ovo pitanje često postavljaju članovi Udruženja Trebinjaca u Beogradu „Jovan Dučić”, rezignirani što njihova inicijativa da se podigne trajno obeležje zahvalnosti njihovom zemljaku Luki Ćeloviću, iako podržana od čelnika gradske vlasti, još nije realizovana. Podsećaju i da su izrazili spremnost da budu sufinansijeri tog poduhvata u čast Ćelovića, koji se u istoriju Srba upisao kao najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta, kao ratnik, veliki neimar i humanista.

Još u leto 2018. godine, mediji su o susretu delegacije beogradskih Trebinjaca sa tadašnjim zamenikom gradonačelnika Goranom Vesićem izvestili pod naslovom „Spomenik i ulica Luki Ćeloviću u Savamali”, uz Vesićevo obećanje  da će jedna od novoizgrađenih ulica u „Beogradu na vodi” dobiti Ćelovićevo ime.

Ne bi njihov Luka, kažu beogradski Trebinjci, zamerio da mu se srpski rod oduži i kakvim skromnijim monumentom i sokakom u Beogradu, jer je i sam bio štedljiv i skroman, prototip asketskog života, sušta suprotnost našim savremenim tajkunima. Simbolika Lukine skromnosti za primer, za priču i pripovedanje, jeste činjenica da je rođen na kamenom ležaju, a da se od ovoga sveta oprostio na običnom gvozdenom krevetu sa slamaricom, mada je, da je imao želju, mogao da spava u svili i kadifi.

Ovo, kao i svako drugo podsećanje na Luku Ćelovića je priča sa dva rukavca: o tome kako se radom, ratovanjem za slobodu i dobročinstvom postaje nacionalni velikan, i o tome kako i neki vrlo zaslužni ljudi ne dobiju zavređenu zahvalnost i poštovanje. Ćelovićeva biografija je nemi ali pouzdani svedok da se njegovi Trebinjci s pravom ljute što u Beogradu ne mogu da stanu pred njegov spomenik ili da prošetaju ulicom njegovog imena, osim ako ne odu na periferiju Borče.     

 

Hercegovački gen 

Rođen je 1854. godine u Pridvorcima, selu na obodu Trebinja. Voljenog mu grada, čije je ime ugradio u svoj nadimak „Trebinjac”, neizostavan uz svaki njegov potpis. Umro je 1929, kao usamljeni neženja u beogradskoj Savamali, daleko od svoje Hercegovine i bližih rođaka. Pod krovom skromne kuće okružene velelepnim zgradama koje je podigao, pretvorivši taj, Savom često plavljeni, sirotinjski kraj, trošnih udžerica i malih dućana, u moderni blok srpske prestonice evropskog izgleda.

Staro Trebinje

Popis zaostavštine u njegovom domu trajao je vrlo kratko. Popisivači su zatekli samo tri otomana, zavese, dva tepiha, trpezarijski sto šest stolica, dva kredenca, vuneno ćebe, drveni kofer i dva kreveta – mesingani i gvozdeni sa običnim slamaricama. Ta njima neobična slika bila je, za one koji su Luku dobro poznavali, veran duhovni portret čoveka koji je, celog života, radio i štedeo da bi poklanjao. 

Od malih nogu, bio je usmeren na rad. Pre nego što je završio nižu osnovnu školu, otac ga je poslao kod prijatelja u Banjaluku – da pomaže u trgovačkoj radnji. Bosna je tada bila rezervna destinacija za mlade Hercegovce, željne boljeg života, utešna nagrada za one koji ne bi uspeli da se, nekim vaporom iz Gruža ili Kotora, otisnu u Ameriku, „zemlju obećanu”. Iz Banjaluke je prešao u Brčko, kod strica Jovana Ćelovića, u nadi da će brže dogurati do zvanja trgovačkog šegrta.

Trebinje s kraja 19. veka

Novi, a s obzirom na mlade godine, oskudno školsko obrazovanje i prazne džepove, hrabri iskorak, napravio je 1872. godine, prelaskom u Beograd. Tu je, uz pomoć zemljaka arhimandrita Nićifora Dučića, postao šegrt u radnji kod uglednih trgovaca Radosavljevića i Ignjatijevića. Gazde je prijatno iznenadio urođenom bistrinom, urednošću, skromnošću i vrednoćom. Dopadala im se i povučenost i štedljivost krhkog i tihog momčića, kao i njegova želja da se stalno usavršava u zanatu kom se posvetio. Zato ih je, kao grom iz vedra neba, iznenadila Lukina odluka da krene u rat kao dobrovoljac. Na „zov“ Nevesinjske puške, Ćelović je otišao u zavičaj i pridružio se  hercegovačkim ustanicima u borbi protiv Turaka. Uprkos krhkoj fizičkoj konstituciji, hrabro je ulazio u bojeve po kamenitim vrletima napaćene Hercegovine, gde je bio i ranjen. 

Da nosi ratnički gen predaka, čiji je život bio bitka neprestana sa različitim osvajačima, pokazao je i u oba srpsko-turska rata, od 1876-78. Tukao se s neprijateljima uveren, a na guslama naučen, da je borba za slobodu najsvetija čovekova dužnost i da svi poslovi i poslovni uspesi nemaju značaj ako narod robuje tuđinu. Taj gen će ga i kasnije, kad se obogatio, naterati da bude najveći finansijer četničkog pokreta u Staroj Srbiji. Bugari su ga zbog toga proglasili metom svojih atentatora, poslatih u Beograd sa pištoljima i njegovom slikom i adresom, ali naum nisu ostvarili. Govorilo se da ga je sami Bog sačuvao. 

 

Luka Ćelović, ratnik

Posle dugog vojevanja, Luka se potpuno posvetio trgovini i to samostalno. Prodajom šljiva, žita i druge hrane brzo je pokazao da je izabrao pravi zanat. Stekao je zavidan kapital, ali i društveni ugled. Iako pun para nije se prepustio, uvek skupom, hedonizmu, nego je uživanje nalazio samo u stvaranju i radu za opšte dobro. Za svoj rod i svoju zemlju, često ističući zahvalnost Srbiji što ga je primila i prigrlila. Od svega zarađenog za sebe lično je ostavljao samo sitniš.

Godine 1882, kao već dobro poznat i uspešan trgovac i graditelj, ovaj došljak iz Hercegovine bio je jedan od osnivača Beogradske zadruge, koja se bavila štednjom, osiguranjem i davanjem kredita preduzetnicima raznih fela. Honorar za to nije primao, nego ga je usmeravao domovima slepih, kulturnim društvima i sirotinji. Pet godina kasnije postao je predsednik Zadruge, a učestvovao je i u gradnji njene palate i danas reprezentativnog zdanja pored hotela „Bristol” u Karađorđevoj ulici, gde je i park zasadio. Živ i danas.

Zgrada Beogradske zadruge

Koliko je bio važan i cenjen na funkciji prvog čoveka Zadruge dokaz je podatak da ga je, posle pune tri decenije, sa nje smenila – smrt. U vreme Ćelovićevog mandata Beogradom je kolala priča da on noću obilazi kafane i snima članove i klijente Zadruge. Sa uočenim kockarima i velikim trošadžijama bi, već sutradan, raskidao ugovore o štednji i kreditima, vraćajući im ono što je bilo njihovo. 

Veliki zadužbinar

Sredinom 1912. ušao je u Upravni odbor Narodne banke Srbije i – ukazom kralja Petra – postao član Zadužbinskog saveta pri Ministarstvu prosvete. Na početku Prvog svetskog rata, Kraljevina Srbija i Dvor ukazali su Ćeloviću veliko poverenje odredivši ga da, zajedno sa guvernerom Đorđem Vajfertom, prebaci trezor Narodne banke Srbije u tada prijateljsku i savezničku, Francusku.

U Francusku je Luka, sigurnosti radi, preneo i kapital svoje Zadruge. Svo to bogatstvo je sačuvano i vraćeno u oslobođenu Srbiju. Iz Francuske, gde je proveo ratno vreme, Ćelović je pomagao srpske izbeglice i pružao pomoć vojsci na frontu.      

Uprava Beogradske zadruge 1907.

Kruna Ćelovićevog patriotizma i dobrotvorstva je odluka da svoje celokupno bogatstvo ostavi Beogradskom univerzitetu. Obznanio ju je u prvom testamentu iz 1911. godine, a potvrdio 14 godina kasnije osnivanjem „Zadužbine Luke Ćelovića Trebinjca – beogradskog trgovca”, koja će postati potpora mnogobrojnim univerzitetskim aktivnostima. U Osnivačkom pismu – danas bi se reklo u Pismu o namerama – Ćelović je objasnio da se na taj korak odlučio iz ličnog uverenja da su „nauka i negovanje mladog naraštaja uslovi za napredak svakog društva”.

Pri tome je imao samo jedan zahtev: da se sva plaćanja obavljaju iz čistih prihoda Zadužbine, kako se njena početna vrednost ne bi smanjivala. A vrednost tog Ćelovićevog „dara“, koji su činile zgrade sa više stanova, palate, placevi… – bila je oko 50 miliona dinara. Veća, tvrdilo se, čak i od ostavštine čuvenog Alfreda Nobela, oca dinamita, iz koje milioni dolara i dalje otiču borcima za svetski mir, književnim i naučnim velikanima. 

Testament Luke Ćelovića

Zadužbinu su činile: dvospratna kuća sa četiri lokala u Ulici Kraljevića Marka 1, palata na uglu Karađorđeve (sad Koče Popovića) 1, sa 24 stana i šest dućana, palata duž cele Zagrebačke sa brojevima 3, 5, 7 i 9 i Bosanske (danas Gavrila Principa) 16, sa 31 stanom i sedam dućana, kuća sa placem u Javorskoj 5-7, a 1931. godine pridodata je zgrada u Dobrinjskoj (danas Andrićev venac) broj2.  

 

Lukino puno srce

Zahvaljujući tom Ćelovićevom gestu, Beogradski univerzitet se svrstao među najbogatije univerzitete u svetu. Parama Zadužbine, po Lukinoj želji, upravljao je Odbor na čijem je čelu bio rektor Beogradskog univerziteta, a članovi prorektor i dekani svih fakulteta. U godinama pred Drugi svetski rat, prihodi Zadužbine su namenski trošeni pa je početna imovina i uvećana. Tome je doprinela i stroga kontrola finansija, kao mehanizam naznačen u oporuci štedljivog i pedantnog Trebinjca o poklanjanju vlastitog imetka „punog srca”.

Ta dobra praksa je, nažalost, prekinuta posle Drugog svetskog rata, kad je Zadužbina nacionalizovana, a onda dodeljena državnim firmama i ustanovama. Ono što je Ćelović ostavio svom narodu, drugovi oslobodioci su u ime naroda – oteli. Univerzitetu je ostavljena zbirka od 1.100 knjiga, koja je predata Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković”. Za nju, šuškalo se, komunistička vlast nije bila zainteresovana, jer nije sadržala marksističko-lenjinistička dela. Dve zgrade su pretvorene u studentski dom (imena Milovana Đilasa) ali ih je Univerzitet, na svoju ruku i bruku, uprkos protestima javnosti, ustupio preduzeću „Metalservis“ za samo nekoliko stanova. Po Beogradu se tada pričalo da se štedljivi Luka okretao u grobu, zbog ovog nedomaćinskog obrasca mnogo za malo. 

Kasniji pokušaji, još neprekinuti, da se Zadužbina obnovi i time ponovo osigura priliv prihoda Univerzitetu, nisu doneli željeni rezultat. Prepreke su zakoni, sudovi, birokratija, vlasnici stanova u razmenjenim zgradama iz Ćelovićeve zaostavštine… Univerzitet je, u međuvremenu, posle 72 godine, i to na veoma neobičan način, jedino uspeo da povrati portret Luke Ćelovića u prirodnoj veličini, delo čuvene slikarke Bete Vukanović, nestao u Drugom svetskom ratu.

Luka Ćelović (skika Bete Vukanović,1931)

Dugo se, naime, mislilo da je slika uništena tokom nemačkog bombardovanja Beograda, ali se ona, 2016. godine, pojavila na jednoj aukciji. Zbog komplikovane administrativne procedure, Univerzitet nije bio u mogućnosti da blagovremeno reaguje i delo otkupi, ali je to učinilo 12 građana, među kojima je bilo deset univerzitetskih profesora. Oni su otkupljenu Ćelovićevu sliku poklonili Univerzitetu, uz uslov da bude vraćena u Svečanu salu Rektorata odakle je, na volšeban način, netragom i nestala. Njihovoj želji je, naravno, udovoljeno. Od tada, živopisani Ćelović, na starom mestu, strpljiv i uporan, kakav je bio i dok je hodao Beogradom, iščekuje vest da je njegova zaveštana imovina vraćena Univerzitetu, njegovom jedinom nasledniku. 

Beogradski Trebinjci sumnjaju da će se to ikad dogoditi pa zato insistiraju da se, zbog duga Srba i Srbije prema Ćeloviću, bar ne oteže sa lakšim poslom – sa izgradnjom spomenika ovom velikanu i davanjem njegovog imena nekoj od ulica iz beogradskog jezgra u kom je skromno živeo, puno radio i mnogo izgradio. Po njihovom uverenju, najprimerenije bi bilo da Beograd na vodi, koji je produžetak njegove modernizovane Savamale, dobije ulicu Luke Ćelovića, a da negde u senci obližnjih zgrada koje je on podigao, bude i njegov spomenik.

(RTS, Oko)

O autoru

administrator

Ostavite komentar