Naš motak, a da smo toga svesni, prati protok vremena kao neki skriveni sat; omogućujući da se usredotočimo na druge stvari, a ne da konstantno pazimo koliko smo izgubili sati. To se događa automatski, ali ne dosledno. Percepcija vremena u mozgu može fluktuirati, pri čemu se čini da se neki trenuci rastežu ili skupljaju u odnosu na objektivnu sekundu.
Iako ti nabori u vremenu mogu biti iskrivljavanje stvarnosti, kada je zanimljivo, čini nam se da vreme prolazi brže, a kada nam je dosadno, ono se zna otegnuti u beskonačnost. Tehnički gledano, ta percepcija ne dolazi samo iz glave. Prema novom istraživanju, na nju utiče i naše srce. „Otkucaji srca određuju tempo percepcije vremena. Vreme je dimenzija svemira i temeljna osnova za iskustvo nas samih. Naše istraživanje pokazuje da se iskustvo vremena iz trenutka u trenutak sinkronizuje i menja s dužinom otkucaja srca”, rekao je psiholog Adam K. Anderson sa UniverzitetaKornel, a prenosi Science Alert.
Ove varijacije u percepciji vremena su normalne, i mogu biti adaptivne prirode. Prethodna istraživanja su, takođe, pokazala da naše misli i emocije mogu iskriviti osećaj za vreme. Primerice, Anderson i kolege su u pređašnjoj studiji otkrili da nam se čini da vožnja vozom u virtuelnoj stvarnosti traje duže ako se u njemu nalazi više putnika. No prethodna proučavanja su se, uglavnom, fokusirala na percepciju relativno dugih vremenskih intervala, pa su zanemarivala kako životni peščani sat doživljavamo neposredno u određenom trenutku.
Naučnici su sada potražili povezanost percepcije vremena i telesnih ritmova, s fokusom na prirodne fluktuacije otkucaja srca. Angažovali su 45 studenata s Kornelaod 18 i 21 godine, s normalnim sluhom i bez istorije bolesti srca. Elektrokardiografijom (EKG) su pratili aktivnosti srca u milisekundama i povezali EKG s računarom koji je reprodukovao kratke tonove za svaki otkucaj. Svaki ton je trajao 80 do 180 milisekundi. Nakon što su čuli jedan, ispitanike su zamolili da navedu da li je trajao duže ili kraće od ostalih. Subjekti su percipirali tonove dužima kada su im prethodili kraći otkucaji srca, a kraćima kada su tonovi sledili duže otkucaje.
„Naš mozak koristi otkucaje srca kao ritam za osećaj prolaznosti vremena. A to nije linearno – taj osećaj se stalno smanjuje i produžuje”, objasnio je Anderson. Iako srce može snažno uticati na percepciju vremena u mozgu, ono je i dvosmerna ulica. Naime, kada su ispitanici čuli ton, usmerili su pažnju na zvuk, što je zauzvrat promenilo otkucaje srca i prilagodilo njihov doživljaj vremena.
Čini se da srce pomaže mozgu da radi delotvorno sa ograničenim resursima; utičući na to kako doživljava prolazak vremena u najmanjim razmerama i u vremenskim periodima koji su prekratki za svesne misli ili osećaje. Istraživanje pod naslovom Wrinkels in subsecond time perception are synchronized to the heart objavljeno je u časopisu Psychophysiology.
(Indeks)
