Totalna koncentracija digitalne planete vodi ka scenariju gde svaka država pripada jednom gospodaru. U knjizi „Tehno-feudalizam”, objavljenoj pre tri meseca u Francuskoj, Sedrik Diran – ekonomista sa Sorbone, vrši krucijalnu, globalnu društvenu uslugu, time što secira novu matricu koja kontroliše živote svih nas.
Pepe Eskobar
Politička ekonomija digitalnog doba praktično ostaje terra incognita. U knjizi „Tehno-feudalizam”, objavljenoj pre tri meseca u Francuskoj (i dalje nema engleskog prevoda), Sedrik Diran – ekonomista sa Sorbone, vrši krucijalnu, globalnu društvenu uslugu, time što secira novu matricu koja kontroliše živote svih nas. Duron postavlja digitalno doba u širi kontekst istorijske evolucije kapitalizma kako bi pokazao da je Vašingtonski konsenzus metastazirao u konsenzus Silicijumske doline. Pišući dopadljivo i domišljato on etiketira ovu novu džunglu kao „kalifornijsku ideologiju”.
Daleko smo od „Džeferson erplejna” (Jefferson Airplane) i „Bič bojsa”(Beach Boys), ovo je Šumpeterova „kreativna destrukcija” na steroidima, u kombinaciji sa „strukturalnim reformama” po principima MMF-a, gde se akcenat stavlja na „fleksibilizaciju” tržišta rada i neskrivenu finansijalizaciju svakodnevnog života.
Digitalno doba je suštinski vezano za desničarsku ideologiju od samog početka. Inkubaciju je pružila Fondacija za progres i slobodu (Progress and Freedom Foundation – PFF), aktivna od 1993. do 2010. godine, uzgred finansirana od strane Majkrosofta, At&T-a, Diznija, Sonija, Orakla, Gugla i Jahua. Godine 1994, PFF je održao revolucionarnu konferenciju u Atlanti, što će na kraju dovesti do začetka nove Magna karte, i to bukvalno: „Sajber prostor i američki san: Magna karta za eru znanja”, objavljena je 1996, tokom prvog Klintonovog mandata. Nije slučajno što je časopis „Vajerd” (Wired) osnovan, baš kao i PFF, 1993. godine, momentalno se pretvorivši u glasilo „kalifornijske ideologije”.
Među autorima Magna karte nalazimo futuristu Alvina „futur-šokera” Toflera i bivšeg Reganovog naučnog savetnika Džordža Kivorta. Pre bilo koga drugog, oni su već razmišljali o tome kako je „sajberprostor bioelektronska sredina koja je doslovno univerzalna”. Njihova Magna karta bila je specijalna mapa za istraživanje ovog novog domena.
Randijanski heroji
Takođe nije slučajno što je intelektualni guru ovog novog kružoka bila Ajn Rand, sa svojom prilično primitivnom dihotomijom između „pionira” i rulje. Randova je propagirala kako je egoizam dobar, altruizam loš, a empatija iracionalna.
Što se tiče vlasničkih prava u ovom novom Eldoradu, sva moć trebalo bi da bude u rukama „pionira” iz Silicijumske doline – narcisoidne družine zaljubljene u svoj odraz u ogledalu, u kojem vidi randijanske heroje. U ime inovacija, trebalo bi im dozvoliti da unište sva etablirana pravila, da pokrenu šumpeterovski stampedo „kreativne destrukcije”. To je dovelo do naše sadašnje sredine, u kojoj Gugl, Fejsbuk, Uber i kompanija mogu da preskoče bilo koji zakonski okvir, namećući svoje inovacije kao svršenu stvar.
Duron zadire u srž problema istinske prirode „digitalne dominacije”: američko vođstvo nikada nije ostvareno spontanim tržišnim snagama. Naprotiv. Istorija Silicijumske doline pokazuje potpunu zavisnost od državne intervencije – naročito pomoću vojno-industrijskog i aero-kosmičkog kompleksa. Istraživački centar Ejms (Ames Research Center) – jedna od najboljih laboratorija NASA, nalazi se u Mauntin Vju (Kalifornija). Stenford (univerzitet) je uvek dobijao unosne ugovore za vojna istraživanja. Tokom Drugog svetskog rata, Hjulet Pakard (misli se na američku IT firmu, poznatiju po svom logotipu „HP”) je, na primer, cvetao zahvaljujući tome što je njihova elektronika korišćena za proizvodnju radara. Tokom 1960-ih, američka vojska je kupila najveći deo tek nastale industrije poluprovodnika.
Logo „Hjulet-Pakarda” u sedištu kompanije (David Paul Morris/Bloomberg via Getty Images)
„Uspon kapitala podataka” – studija MIT-a iz 2016. godine, izrađena u partnerstvu sa Oraklom, pokazala je kako digitalne mreže otvaraju pristup novom, netaknutom podzemlju bremenitom resursima: „Oni koji stignu prvi i uspostave kontrolu, stiču resurse koje traže” – u obliku podataka. Sve od video-nadzora i elektronskog bankarstva, preko DNK uzoraka do vaučera za supermarkete implicira neku vrstu teritorijalne aproprijacije. Tu možemo videti, u svoj njenoj slavi, ekstraktivističku logiku (extractivism – proces izvlačenja prirodnih resursa iz Zemljine kore radi njihove prodaje na svetskom tržištu) ugrađenu u razvoj velikih podataka (Big Data).
Diran nam daje primer Androida da bi tu ekstraktivističku logiku ilustrovao na delu. Gugl je učinio Android besplatnim za sve smartfone kako bi dobio stratešku poziciju na tržištu, pobeđujući Eplov ekosistem i tako se pretvarajući u početnu kapiju ka internetu za praktično celu planetu. Na taj način se de fakto gradi nezamislivo vredna internet imperija.
Ključno je što ma koja bila početna kompanija – Gugl, Amazon, Uber – strategije osvajanja sajber prostora, sve ukazuju na jedan isti cilj: preuzeti kontrolu nad „prostorima opservacije i osvojiti” podatke.
Kineski kreditni sistem
Duron daje i fino izbalansiranu analizu kineskog kreditnog sistema – državno-privatni hibridni sistem pokrenut 2013. godine tokom Trećeg plenuma 18. kongresa KP Kine, pod sloganom „vrednovati iskrenost i kazniti neiskrenost”.
Za Državni savet – vrhovni državni autoritet u Kini – ono što se smatralo istinski važnim bilo je podsticanje ponašanja koje se smatra odgovornim u finansijskoj, ekonomskoj i socio-političkoj sferi, uz istovremeno kažnjavanje suprotnog ponašanja. Sve se svodi na poverenje. Peking definiše ovo kao „metod za usavršavanje socijalističkog sistema tržišne ekonomije koji unapređuje društveno upravljanje”.
Kineski termin „šouej šinja” (shehui xinyong) na Zapadu biva potpuno izgubljen u prevodu. Kao mnogo kompleksniji od „društvenog kredita”, on se svodi na „poverenje” u smislu integriteta. Umesto refleksnih optužbi Zapada da se rado o orvelijanskom sistemu, prioriteti uključuju borbu protiv prevara i korupcije na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, kršenja ekoloških pravila i nemara prema normama o bezbednosti hrane.
Ekran prikazuje sistem prepoznavanja lica na prvom Kineskom digitalnom samitu u Fudžoou (VCG via Getty Images)
Kibernetičko upravljanje društvenim životom ozbiljno se razmatra u Kini još od 1980-ih. U stvari, još od 1940-ih, kao što možemo videti u Maovoj „Maloj crvenoj knjizi”. Može se tretirati kao koncept inspirisan maoističkim principom „linije masa”, odnosno „početi od masa kako bi se vratili masama: skupiti ideje masa (koje su disperzivne i nesistematične), koncentrisati ih (generalnim idejama i sistematičnošću), a potom ih vratiti masama radi njihove distribucije i objašnjenja; odnosno postarati se da ih mase asimiluju i pretvore u akciju, kako bi masa na delu potvrdila važnost ovih ideja”.
Duronova analiza ide korak dalje od one koju daje Šošana Zubov u „Dobu nadzorničkog kapitalizma”, jer u svojoj osnovnoj tezi pokazuje kako digitalne platforme postaju feudi: one žive i profitiraju od svojih ogromnih „digitalnih teritorija”, nastanjenih podacima, ušančenih na pozicijama moći jer pružaju usluge koje se smatraju nezamenjivim. Baš kao u pravom feudalizmu, feudi dominiraju teritorijom pomoću sluga. Gospodari profitiraju od društvene moći koja proističe iz eksploatacije njihovih domena, što implicira neograničenu moć nad robovima.
Sve to govori o totalnoj koncentraciji. Piter Til – teškaš Silicijumske doline – uvek je isticao da je cilj digitalnog preduzetnika da zaobiđe konkurenciju. Prema citatu iz „Sloma: Kako je decenija finansijskih kriza promenila svet”, Til kazuje: „Kapitalizam i konkurencija su međusobno suprotstavljeni. Konkurencija je za gubitnike.”
Kanibalistička budućnost
Duronova knjiga je ekstremno važna kako bi se pokazalo da su teorijska i politička kritika digitalnog doba i dalje retkost. Nema precizne mape svih tih mutnih tokova izvlačenja profita. Nema analiza o tome kako se profitira od finansijskog kazina – naročito mega investicionih fondova koji pomažu pri hiper-koncentracijama. Ili kako se profitira od tvrdokorne eksploatacije radnika u ekonomiji privremenog zaposlenja (gig economy).
Totalna koncentracija digitalne planete vodi ka scenariju o kojem je, kako se Duron podseća, sanjario Stjuart Mil, gde svaka zemlja i svaka država pripadaju jednom istom gospodaru. Naša generalizovana zavisnost od digitalnih gospodara izgleda kao „kanibalistička budućnost liberalizma u dobu algoritama”.
Postoji li izlaz? Iskušenje je da se pređe na radikalne mere – spoj Blejka i Barousa. Moramo da proširimo obim našeg razumevanja da bismo prestali da brkamo mapu (koju daje Magna karta) s teritorijom (našom percepcijom).
Vilijam Blejk je, u svojim proto-psihodeličnim vizijama, u potpunosti bio posvećen pitanjima oslobođenja i subordinacije – prikazujući autoritarno božanstvo koje nameće konformizam pomoću neke vrste izvornog koda masovnog uticaja. Deluje kao proto-analiza digitalnog doba.
Posetioci Pariske nedelje mode snimaju (Charles Platiau/Reuters)
Vilijam Barous konceptualizovao je Kontrolu s velikim „K”– kao paletu manipulacija koje uključuju masovne medije (užasnule bi ga društvene mreže). Da dmo slomili Kontrolu, moramo biti u stanju da zasečemo u srž i poremetimo ključne programe. Barous je pokazao kako se sve forme Kontrole moraju odbaciti – i poraziti: „Figure autoriteta onda se ukazuju u svom istinskom svetlu – kao mrtve, prazne maske kojima upravljaju kompjuteri”.
To je naša budućnost: hakeri ili robovi.
(Izvor Novi standard)
