АРГУСОВ ПОГЛЕД

ИНСТИТУТИ НА ИСКУШЕЊУ

Лого ЗИС- а (Facebook)

За све кључне, а морално спорне одлуке, рецимо избор директора који не испуњава услове или је упадљиво инфериоран у односу на предлог колектива, спољни чланови управних одбора (дакле, именовани у име власти) по правилу гласају униформно.

Проф. др Зоран Радовановић

Држава Србија је оснивач више десетина (помиње се 59) научних института. Једанаест међу њима припада Универзитету у Београду и има велике заслуге што се ова наша највиша високошколска и научна институција котира релативно високо у светским размерама. За разлику од својих колега на факултетима, научни радници на институтима лишени су редовних педагошких (предавања студентима) и стручних активности (рецимо, лечења оболелих). Све своје радно време посвећују науци.

Шта је у тој устаљеној процедури узбуркало духове у мери да се између научника и представника власти ових дана измењују дисквалификаторске оптужбе?

То им је мисија, а многи од њих у истраживању виде и основни смисао живота. Зато је разумљиво што им је од пресудне важности да у својој средини створе оптималне услове за креативни рад. Они у целом свету имају слободу да сами успоставе стваралачки амбијент, наравно у складу са оснивачким актима своје установе. Тај маневарски простор слободног одлучивања означава се аутономијом и по члану 72 нашег Устава гарантован је како универзитету, тако и научним установама. Оне се тако укључују у националну и међународну поделу научног рада, нудећи на „тржишту идеја” своје пројекте за финансирање.

Основне трошкове научних института у већој или мањој мери покрива држава, јер се подразумева да је у њеном интересу да наука цвета. (Оставимо сад по страни што Србија одваја изузетно низак проценат буџетских прихода за науку и културу). Шта је у тој устаљеној процедури узбуркало духове у мери да се између научника и представника власти ових дана измењују дисквалификаторске оптужбе?

По ранијим верзијама Закона о науци, у управним одборима научних института седели су по паритетном принципу представници колектива и друштвене заједнице. То је измењено 2010, када је тадашњи министар Божидар Ђелић наметнуо да четири члана именује власт, а три члана научнонаставно веће институције. Ђелић је имао конкретан мотив – да сломи отпор Института „Винча” поводом решавања проблема нуклеарног отпада, али је принцип остао до данас. Научни радници се нису бунили, јер су избор чланова управних одбора и именовање директора обављани уз међусобне консултације.

Варнице су искричале од 2014, а кулминирале су од прошле године, када су у четири научна института – за нуклеарне науке „Винча”, за филозофију и друштвену теорију, за медицинска истраживања и за мултидисциплинарна истраживања – наметнути чланови управних одбора и/или директори против воље колектива. За све кључне, а морално спорне одлуке, рецимо избор директора који не испуњава услове или је упадљиво инфериоран у односу на предлог колектива, спољни чланови управних одбора (дакле, именовани у име власти) по правилу гласају униформно.

Временом, створила се спрега утолико што директор повремено предложи да се члановима управног одбора повећају принадлежности, а они њему дају одрешене руке за све могуће неподопштине.

Такве издаје не само интереса установе већ, следствено, и наше науке, у први мах су примане са запрепашћењем, утолико пре што чланови управних одбора имају формалне квалификације за свој посао (редовни су професори, научни саветници или академици). Непознат је списак са којег се они бирају, по којем критеријуму се то чини и који је поступак избора. Међутим, сама спознаја како се данас у Србији долази до било какве функције мора да их испуњава нелагодом и потребом да својом принципијелношћу докажу како представљају светли изузетак. Зашто то не чине?

Мало је вероватно да истински верују у поредак који је паралисао институције, суспендовао владавину права, урушио систем вредности и девалвирао образовање. Неки су прећутно уцењени због каквог ранијег греха, неки су по природи плашљиви, неки рачунају на конкретну корист, рецимо продужење радног односа након стицања услова за пензију, а за многе је пресудан новац. Наиме, чланство у управном одбору може месечно да доноси више десетина хиљада динара. Некада се такво именовање сматрало друштвеном активношћу и професионалним признањем.

Временом, створила се спрега утолико што директор повремено предложи да се члановима управног одбора повећају принадлежности, а они њему дају одрешене руке за све могуће неподопштине. Ситуација се усложнила утолико што су доскора истраживачи добијали средства за пројекте које су водили. Сада се установа финансира из буџетских средстава, а расподела зависи од директора. Имајући у виду ко га и како бира, постоји оправдана бојазан да ће, рецимо, тај моћник на усавршавања и стручне скупове слати своје партијске другове.

Угрожени истраживачи сачекаће одлуку Уставног суда и добиће сатисфакцију под овим или, што је реалније, под неким наредним режимом. Сви чланови управних одбора којима се сада стављају замерке биће упамћени по штети нанетој установама о којима су одлучивали. Тај терет ће за неке претезати над доприносом који су дали као научници.

(Извор Данас)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар