ARGUSOV POGLED

ISTORIJSKO POSRTANJE

Peščanik

Kao i u Britaniji, Sjedinjenim Državama ili Japanu, nagli pad dohotka privatnog sektora svuda se mora neutralisati značajnim povećanjem javne potrošnje.


Dr Janis Varufakis

Evropa je u četvrtak 2. aprila doživela istorijski poraz. Posle više sedmica pregovaranja, na sednici ministara finansija evrozone doneta je odluka o zajedničkom odgovoru na očekivane ekonomske posledice pandemije korona virusa. Osim što predstavlja monumentalan primer zanemarivanja dužnosti, ova odluka je težak udar na same temelje Evropske unije – pa su joj se mogli obradovati samo kritičari i neprijatelji Evrope.

Većina kontinentalnih evropskih zemalja nalazi se u vanrednoj situaciji. Ekonomski potresi proizvedeni pandemijom ne vode računa o valuti koju koristimo. Kao i u Britaniji, Sjedinjenim Državama ili Japanu, nagli pad dohotka privatnog sektora svuda se mora neutralisati značajnim povećanjem javne potrošnje. Ako vlade to ne učine, zbir privatnih i javnih rashoda (koji odgovara agregatnom dohotku) nastaviće da pada još većom brzinom, preduzeća će bankrotirati, a to će na srednji rok dodatno umanjiti fiskalne prihode.

Jasno je da se 19 zemalja evrozone našlo pred jedinstvenim izazovom. Veliko uvećanje javnog duga, što je u ovom trenutku jedini izlaz, nije moguće zbog neobičnog monetarnog aranžmana EU koji uključuje zajedničku centralnu banku, bez odgovarajućeg centralnog ministarstva finansija na koje bi se ta banka mogla osloniti. Takođe, banka nema pravo da direktno pruža zajmove ministarstvima finansija 19 zemalja kojima su zajmovi u evrima neophodni da bi se izborile s krizom. Kriza evra koja je počela 2010. već je opteretila ovu neobičnu monetarnu konstrukciju do krajnjih granica, a pandemijska recesija sada proizvodi dodatni pritisak.

Jedini izlaz iz zamke je zaduživanje koje ne bi palo na teret najzaduženijih zemalja evrozone, već bi se podelilo između članica. Ali takvo zaduživanje zabranjuju sporazumi kojima je evrozona ustanovljena. Na tome su insistirale zemlje sa severa Evrope sa značajnim trgovinskim suficitima.

Budući da su neke od najteže pogođenih zemalja, kao što je Italija, upravo one sa najviše duga i otuda najmanje prostora za dalje zaduživanje, suočeni smo sa nerešivim problemom: novo zaduživanje koje je potrebno da se privatni sektor održi u životu gurnulo bi zemlju u bankrot i uništilo banke, čiji kapital većim delom čini državni dug, a ubrzo potom verovatno i ostatak privatnog sektora. Jedini izlaz iz zamke je zaduživanje koje ne bi palo na teret najzaduženijih zemalja evrozone, već bi se podelilo između članica. Ali takvo zaduživanje zabranjuju sporazumi kojima je evrozona ustanovljena. Na tome su insistirale zemlje sa severa Evrope sa značajnim trgovinskim suficitima.

Evrogrupa se sastala da pokuša da pronađe rešenje. Da bi sprečili dolazeći cunami stečaja, ministri su morali poći za primerom britanskog, američkog i japanskog programa pomoći, pa su 8 odsto ukupnog dohotka evrozone (1 trilion evra) izdvojili za nove javne rashode i opredelili još toliko za investicioni fond iz kog će se finansirati oporavak posle pandemije. Morali su da pronađu i način da izbegnu suspenziju zabrane raspodele duga između članica, jer bi dodatnih 2 triliona evra duga za javne rashode uništilo članice kao što su Italija, Španija i Grčka i ponovo prizvalo bauk raspada zajednice.

Istog četvrtka uveče objavljeno je rešenje. Kada budete čitali ove redove novine će verovatno biti pune naslova o impresivnom iznosu od 500 milijardi evra za spas Evrope, ali istina je manje impresivna. Cena dolaska do sporazuma bila je odricanje od onoga što nam je ovog trenutka potrebno. Umesto stimulusa u vrednosti od 16 odsto ukupnog dohotka evrozone (2 triliona evra), koliko nam sada treba, evrozona je za rešavanje krize ponudila smešnih 0,22 odsto (27,7 milijardi evra).

Da bi brojke bolje izgledale i da bi se dostigla magična brojka od 500 milijardi evra, odlučili su da zemljama poput Italije obezbede kreditne linije kroz evropski fond za finansijsku pomoć (Evropski mehanizam za stabilnost) u iznosu od 2 odsto nacionalnog dohotka zemlje primaoca. Odobriće i dodatne zajmove od oko 100 milijardi evra za podršku sistemima socijalne zaštite u zemljama u kojima troškovi za isplatu naknada nezaposlenima beleže najveći rast – uz obavezu da krediti budu vraćeni kada nezaposlenost opadne.

Pre sastanka evrogrupe nadali smo se da će Evropa izmeniti pravila da bi sačuvala najveću od svojih tvorevina: Evropsku uniju. Za razliku od 2015, kada sam bio usamljen u zahtevima da se ustanovi zajednički instrument za restrukturisanje javnog duga unutar evrogrupe, u proteklih nekoliko sedmica vlade čak osam zemalja sa juga Evrope – kao i Francuska – tražile su da se preispita mogućnost preraspodele duga, jer će u protivnom evrozona i dalje biti gvozdeni kavez mera štednje za većinu i izvor ekonomske stagnacije za sve. Sa izvesnim zakašnjenjem, ali ispravno, zatražili su emitovanje „evro-obveznica: zajedničkog kreditnog instrumenta kojim bi se dugoročni iznos duga umanjio prebacivanjem određenog dela sa zemalja članica sa velikim dugom na evrozonu koja nema dugova.

Ali takva mogućnost je odbačena i evrogrupa je zaključila da novo zaduženje gotovo u celini treba svaliti na pleća već oslabljenih država članica. Jedini ustupak zahtevu devet vlada koje su tražile preraspodelu duga jeste to što novi zajmovi Evropskog mehanizma za stabilnost nisu uslovljeni. Ali i to je varka, jer uslovljavanja će stići čim fiskalna pravila evrozone ponovo prorade.

Građanima Italije, Španije i Grčke upućena je sledeća poruka: vaše vlade mogu dobiti na zajam značajne iznose iz fonda za finansijsku pomoć. Bez uslovljavanja. Pomoći ćemo vam čak i da isplatite naknade nezaposlenima iz sredstava onih zemalja koje su bolje prošle. Ali za godinu ili dve, kada vaše ekonomije počnu da se oporavljaju, prihvatićete novi paket mera štednje da biste doveli u red svoje finansije, uključujući i otplatu sredstava koja ste dobili za isplatu naknada nezaposlenima. To je kao da čoveku pružite ruku da ustane sa zemlje, pa kada se malo pridigne, ponovo ga pustite da padne.

Evropska unija je, naravno, mnogo više od monetarne unije. Ona je i mirovni projekat, prostor zajedničke kulture, izvor identiteta i šansa za suzbijanje toksičnog nacionalizma. Ipak, ako njeni ekonomski temelji popuste, zajednicu bi mogle ugroziti centrifugalne sile koje su već na delu. Presuda koju je evrogrupa objavila, osim što nema posebnog makroekonomskog značaja i čin je političke neodgovornosti, mogla je obradovati samo evroskeptike u Evropi, Britaniji, pa i u Beloj kući.

(Izvor Peščanik)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar