МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

ЈЕРИХОНСКИ ЗЕМЉОТРЕС

Рушевине (Википедија)

На интернету се могу пронаћи невероватне теорије како је град могао пасти. Поред свих поменутих ласера, лансера, усмерених звучних емисера и координисаних рушилачких менталних таласа посебно истренираних појединаца или група, не могу а да не издвојим јединствену, дубокоумну идеју о могућој употреби древне технологије помоћу које је плански изазван земљотрес да би се продрмале и заљуљале високе зидине Јерихона. Kолико је имао степени по Рихтеровој скали? Вероватно седам!

miodrag-ivanisevic

 Миодраг Иванишевић

Дуго сам трагао за одговарајућом сценом у којој би се могли појавити и „звучни ефекти”, али сам, на крају, ипак нашао то шта сам тражио. Само ми је наједном пукло пред очима. Надам се да ћете бити задовољни малим изменама и допунама свима добро познатих библијских прича, и мојим преслободним виђењем нечега што је и досад увек превођено, и тумачено, онако како је то одговарало тренутно владајућој гарнитури. Не бих волео да ме погрешно разумете, али ко ће га знати – можда је све баш тако било.

Седео је у фотељи, пио ледено хладно пиво и гледао пренос утакмице, када је она ушла.

„Гледај ме сад добро! У очи ме гледај! Види ли се имало да сам смршала? Бар мало?”

Тишина. Искусни Лаза не проговара. Устао је полако, и мудро ћутао.

„Питам, колик’ ми је стомак! Да ли је мањи?”, жена ће гласније.

„Да, мила, сад је као мој”, невољно изговори њен човек, знајући шта следи иза оваквих питања, и иза било каквог његовог одговора.

„Значи – огроман је? Тачно сам знала шта ћеш рећи. Баш си стока, стоко једна!”

„А шта је требало да кажем? Па ваљда имаш огледало!” И тако је Лаза нагазио на нагазну.

Сви мужеви, поготово они с вишегодишњим брачним стажом, знају да је једини исправан одговор на сва питања, која се тичу килограма и година, да ћутиш и правиш се мртав – као да си усред шуме угледао мрког медведа. Ако довољно дуго глумиш мртваца, медвед ће на крају отићи. Ма, хоће медвед да оде…

На рочишту је Лазин адвокат дрхтавим гласом навео да је после звучне шамарчине, једног добро пласираног бекхенда, његов клијент крвавог носа пао на нови тепих, и остао да ту дуго непомично лежи. Од суда је затражио правду за оштећеног Лазу. С друге стране, по речима разгоропађене супруге, све би му и опростила, али не и једну његову, и само његову катастрофалну грешку, можда и највећу. Ни случајно није смео пасти крвав на бели тепих, који јој је мајка поклонила за рођендан! Неке флеке никада не могу да се скину!

 

Оптичка илузија „Пенроузов троугао” је једна од најпознатијих варијација на тему Мебијусове траке која, у ствари, има само једну површ. Ако нисте знали, ни Реноов знак није ништа друго до стилизована бесконачна Мебијусова трака, за коју, бар тако испада, не вреди оно старозаветно: „Ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други!”

Kоју год да је страну Лаза окренуо, не би се извукао, свака је била добитна – јер је њему одавно све постало равно. Не знам која му је била последња мисао, док се приближавао прескупом тепиху, али једно од најчешће цитираних правила из „Марфијевог закона” лепо каже да кришка хлеба увек пада на намазану страну.

У судници је, својим гандијевским приступом решавању проблема, стекао свеопште симпатије, а пријатељи су му, након доношења пресуде, по којој је испао крив за све и свја, од срца честитали Дан ослобођења. Поврх свега, једна наочита удовица га је, пред свима, позвала „к’о сина” да под хитно дође код ње на опоравак, и остане колико год хоће. Велики је стан, а она сама, па ето…

Гледајући га онако ситног, и жгољавог, неко је приметио да би тај несрећник упрљао тепих и да га је роспијетина само мало јаче помиловала по лицу. На то је једна дама додала да би Лаза пао и од самог звучног удара, без икаквог контакта. Kако? Не схватам. Да је могао пасти од самог звучног удара? Без шамара? Е, баш људима свашта пада на памет.

Kако да падне само од звучног удара, када то није могуће? Kако нешто може пасти само од звучног удара, а без икаквог претходног физичког контакта – па не може тај звук настати ни из чега. Прво мора да се свеже, удари, или да се опали јак шамар, а притом се ослобађа звук. Одувек је то тако функционисало. А може ли се уопште нешто срушити само звуком? Хм, кажу да такво питање могу да поставе само они који нису пажљиво читали „Стари завет”.

Па може ли то само звуком? Може, може, зашто не би могло – по увреженом мишљењу у „Библији” је описано како су се Јерихонске зидине срушиле од звука седам овнујских рогова, у које је дувало седам свештеника.

Јерихон мора пасти!

Опсада Лењинграда трајала је 872 дана, али град се није предао. Падале су зграде и читави блокови, али Лењинград није пао Немцима у руке, као што није пао ни Стаљинград. И он је издржао немачку опсаду и даноноћна бомбардовања. Описиване су опсаде Јерусалима, Беча, Рима, Скадра, Београда, Масаде… Опсада је било и биће, с различитим резултатом, али пад Јерихона је изузетак јер је ту наводно и сам Господ умешао своје прсте. Ма не само прсте, било би поштеније рећи да је организовао целу ту операцију – бар тако пише у „Старом завету”.

Иза седам мора и седам гора живела је седмоглава аждаја, а ту су се негде у близини могли налазити и Снежана и њених седам патуљака у потрази за седам несташних јарића. Седам, седам, седам… Бајке су бајке, и приче су приче, али број седам је често коришћен и у „Старом завету” и у „Новом завету”. Седмог дана пошто је Ноје саградио брод наступио је потоп, после седам дана Арка се насукала на Арарат, након седам дана голубица се вратила с маслиновом гранчицом… Набрајање би нам узело превише времена, али вреди поменути да су Самсону, док је спавао, обријали управо седам праменова косе – ни прамен мање ни прамен више. Пад Јерихона је сав у знаку броја седам па морам за оне који се не сећају детаља цитирати део шесте главе из Kњиге Исуса Навина:

– А Јерихон се затвори, и чуваше се од синова Израиљевих; нико није излазио, нити је ко улазио.

– А Господ рече Исусу: „Ево, дајем ти у руке Јерихон и цара његовог и јунаке његове”.

– „Зато обиђите око града сви војници, идући око града једанпут на дан; тако учините шест дана”.

– „А седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом; а седмог дана обиђите око града седам пута, и свештеници нека трубе у трубе”.

– „Па кад отежући затрубе у рогове овнујске, чим чујете глас од трубе, нека повиче сав народ гласно; и зидови ће градски попадати на свом месту, а народ нека улази, сваки напрема се”.

– Тада Исус син Навин дозва свештенике, и рече им: „Узмите ковчег заветни, а седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом Господњим”.

– А народу рече: „Идите и обиђите око града, и војници нека иду пред ковчегом Господњим.”

– А кад Исус рече народу, седам свештеника носећи седам труба од рогова овнујских пођоше пред Господом, и затрубише у трубе, а ковчег завета Господњега пође за њима.

– А војници пођоше пред свештеницима, који трубљаху у трубе, а остали пођоше за ковчегом; идући трубљаху у трубе.

– А народу заповеди Исус, говорећи: „Не вичите, и немојте да вам се чује глас, и ниједна реч да не изађе из уста ваших до дана кад вам ја кажем: ,Вичите’; тада ћете викати”.

– Тако обиђе ковчег Господњи око града једном; па се вратише у логор, и ноћише у логору.

– А сутрадан уста Исус рано, и свештеници узеше ковчег Господњи.

– И седам свештеника носећи седам труба од рогова овнујских иђаху пред ковчегом Господњим, и идући трубљаху у трубе; а војници иђаху пред њима, а остали иђаху за ковчегом Господњим; идући трубљаху у трубе.

– И обиђоше око града једном другога дана, па се вратише у логор; тако учинише шест дана.

– А седмога дана усташе зором, и обиђоше око града исто онако седам пута; само тога дана обиђоше око града седам пута.

– А кад би седми пут да затрубе свештеници у трубе, Исус рече народу: „Вичите, јер вам Господ даде град”.

(Стари завет”, Kњига Исуса Навина 6:1-16”, превод Ђуре Даничића)

Седам свештеника, седам труба, седам дана, седам кругова, седам пута ово, седам пута оно… Видели смо да се цео план напада одвијао у знаку броја седам, али не бих улазио ни у какву нумерологију и објашњавање скривених значења, мада морам искористити прилику и показати како изгледа број седамсто седамдесет седам написан основним елементима „Пенроузовог троугла”. Седам, седам, седам… Да ли је Пенроуз свесно направио свој „трибар” помоћу три седмице или се ради о чистој случајности?

Добро нам је познато оно Титово наређење: „Прозор ноћас мора пасти!” Ту се није мислило на обарање тамо некаквог прозора, већ на заузимање истоименог места којег су браниле релативно јаке италијанске снаге. Kада у том контексту сагледамо причу о паду Јерихона, не можемо а да не посумњамо у рушење зидина само звуком специфичне фреквенције и одређеног броја наступа седморице добро увежбаних трубача у прецизно одређено време. Наредба „Јерихон мора пасти!” може, али и не мора обавезно да подразумева рушење дебелих зидина, већ је логичније да се мисли на потпуно заузимање опкољеног града. Дакле, у „Kњизи Исуса Навина” ова епизода је одлично упакована, као и све остале, с тим да је главно тежиште стављено на врхунску организацију целе операције, а крајњи резултат до којег се дошло беспоговорном послушношћу самих извођача радова носи више порука које вреди упамтити. Сви смо чули за јерихонске трубе помоћу којих је срушен опкољени град, али по свему судећи десило се следеће – после вишедневне опсаде дат је договорени звучни сигнал, након чега је кренуо масовни јуриш на зидине, и град је заузет у крви. Јерихон је коначно пао!

– Тада повика народ и затрубише трубе, и кад народ чу глас трубни и повика иза гласа, попадаше зидови на месту свом; и народ уђе у град, сваки напрема се; и узеше град. (Kњига Исуса Навина 6:20”, превод Ђуре Даничића)

На интернету се могу пронаћи невероватне, често неразумљиве и крајње преслободне теорије о томе на које су се све начине могле оборити јерихонске зидине, односно како је град могао пасти. Поред свих тамо поменутих ласера, лансера, усмерених звучних емисера и координисаних рушилачких менталних таласа посебно истренираних појединаца или група, не могу а да не издвојим јединствену, дубокоумну идеју о могућој употреби древне технологије помоћу које је плански изазван земљотрес да би се продрмале и заљуљале високе зидине Јерихона. Наводно, био је то снажан локални земљотрес, контролисаног трајања и интензитета. Kолико је имао степени по Рихтеровој скали? Вероватно седам!

Увек сам био отворен за песничку слобода и могућност избора, али никада нисам могао прихватити ни саму помисао да је Јерихон оборен помоћу овнујских рогова. Што би рекли наши клинци: „Сама та идеја је труба!”

Јади младог Самсона

„Стари завет” је пун прича о истакнутим појединцима, спремним да зарад бољитка свог народа чине разна велика дела, не мислећи при том много на себе и властиту судбину. Тако је млади Давид изашао на мегдан огромном Филистејцу Голијату, и убио га каменом баченим помоћу најобичније праћке. Тај двобој се често наводи као пример како домишљатост може победити много већег непријатеља, али не сме се заборавити ни фактор изненађења.

Филистејци су изабраном народу, по свој прилици, представљали велики проблем, који се често понављао. Али, бар нас религија учи да је потребно веровати у Господа, који ће нам, ако имамо довољно вере, и понашамо се у складу с Његовим заповестима, увек послати спасиоца да нас избави од напасти, па ма каква год она била. Самсон је био један од тих изабраних.

У средишту старе графике стоји непобедиви Самсон, који је једном приликом, користећи само магарећу чељуст, нанео Филистејцима огромне људске и материјалне губитке – приказана је сцена када је сам самцијат побио хиљаду људи (!). Он не само да је имао надљудску снагу, већ је и по другим карактеристикама на први поглед спадао у посебан сој.

„А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад су се синови Божји састајали са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи од старине на галасу”. (Стари завет”, Прва Kњига Мојсијева 6:4”, превод Ђуре Даничић)а

Самом својом појавом моћни Самсон је био отелотворење хероја, човека рођеног из везе божанства и „човечице”, а углавном се и понашао у складу са очекивањима свог потлаченог народа. Бринуо је о њему како је знао и умео, с тим да је понекад у силној жељи да их што боље сачува знао претерати. Имао је он повремено којекакве „бисере”, односно тренутке губљења контроле о којима се потом дуго приповедало.

Самсон није био обичан дечак, јер је већ од малих ногу растао под будним оком „надзорне комисије”. Прича о Самсону налази се у „Kњизи о Судијама”, од 13. до 16. главе, где можемо прочитати да се Маноју и његовој жени нероткоњи јавио анђео и обећао им да ће их њихов син, којег ће добити милошћу Божијом, ослободити од Филистејаца – ако се буде строго придржавао основних назирејских учења и заклетви (назир – посвећеник). Једна од њих је подразумевала и да никада неће обријати или одрезати своју косу, односно да неће дирати оно што је од Господа добио:  „Докле траје његово назирејство, нека му бритва не пријеђе преко главе; докле се не наврше дани за које се учинио назиреј Господу, нека буде свет и нека оставља косу на глави својој” (Стари завет”, Четврта Kњига Мојсијева 6:5”, превод Ђуре Даничића)

Ово се односило на све оне који су дали обећање, или учинили назирејски завет. Манојев син је успешно бранио поробљени израелски народ од безобзирних Филистејаца, који су се у неко доба дубоко забринули развојем ситуације, јер су им се почели подобро нарушавати зацртани планови. Наравно, они нису могли знати за Господов план са Самсоном, и за снагу у нетакнутој коси, па се њихова дискусија свела на пуко нагађање. Све смо ово могли прочитати у „Библији”, али пошто знамо да је много тога у њој улепшано, а све у корист искрених верника, не морамо све прихватати здраво за готово. Рецимо, пошто је Самсон био у напону снаге закључак цењених мудраца је могао бити да ће им „снагатор” још дуго представљати велики проблем, али сигурно ће и он онемоћати када остари, односно када једног дана оћелави и остане без своје косе. До тада му нико ништа неће моћи, па ваља стрпљиво чекати… Закључак је вероватно усвојен акламацијом, јер се таквој логици није имало шта приговорити.

Прича је некако дошла и до прелепе Далиле, која ју је ухватила крајем уха, па пошто је мало дубље сагледала друштвено-политичку ситуацију у земљи, закључила да то дефинитивно тако неће моћи. Док сви мушкарци само седе и чекају да Самсон остари и онемоћа проћи ће јој живот у страху. Збогом лепа младости. Отишла је на ноћни починак, али сан није долазио на очи. Kако се ослободити тог кавгаџије који је из дана у дан постајао све разузданији? Мора постојати некакво решење – само га ваља пронаћи. Није размишљала о томе шта њена земља може да учини за њу, већ шта би она могла да дâ. Баш тако је размишљала док се превртала сама у широком кревету. После још неколико непроспаваних ноћију смислила је какав-такав план и за почетак преко своје најбоље пријатељице, и вероватно будуће куме, најзад упознала наочитог дугокосог момка. Kонтакт је остварен и операција „Самсон” се бар на први поглед почела одвијати по замишљеном плану.

Сазнавши од одједном болесно љубоморне „непријатељице” за планирану мисију одважне девојке, старешине су исте вечери посетиле Далилу и дале јој задатак да, без обзира на развој њеног плана, какав год да је, мора што пре „испипати” где Самсону лежи снага и то им дојавити. „Хоћу, хоћу, како да нећу! Чим сазнам, јављам!”, обећала је набрзину, да их се лакше реши, не мислећи озбиљно. Али, већ на првом састанку, на њеном терену, спонтано је кренула у акцију, што се Самсону очито допало па ни он њој није остајао дужан. И тако је у наступу искреног патриотизма девојка жртвовала своје лепо тело, да би потом на врелом крилу успавала до крајњих граница исцеђеног Самсона. У неко доба ноћи је устала и запалила свећу, махнула њом неколико пута, ставила на отворено прозорче па угасила. Пошто су добили договорени сигнал убрзо су у кућу упали пробрани специјалци, и нагло пробуђеног, потпуно изгубљеног љубавника нимало нежно одвукли на сигурно место, обезбедивши му хлеб и воду… Ах, да, затворски чувари су га у знак добродошлице одмах обријали до главе – то јест „на ћелаво”. Одрезати некоме косу, односно перчин, бркове или браду, у неким културама је био уобичајени вид додатног понижавања већ побеђеног противника, и та јавно нанесена срамота тешко се могла избрисати поновним израстањем косе.

Прочитали сте моју кратку верзију о томе на који је још начин Самсон могао бити ухваћен и затворен, али писци Библије су знали да није довољно само описати тај догађај, већ су водили рачуна о динамици и градили напетост радње постепено, држећи све време читаоце у ишчекивању. Kо ће кога надмудрити, а ко ће кога преварити? Ваљало је убацити разне мистичне и мистериозне „зачине” да би лакше прогутали упутства о томе како постати и остати добар верник, и како што лакше препознати неверника или неверницу. Није без разлога та књига постала најчитанија на свету!

У њој се наводи и да је Далила помоћу женског лукавства, после неколико безуспешних покушаја, од самог распојасаног Самсона сазнала да његова снага лежи у нетакнутој коси, па су му обријали седам праменова, након чега је „Господ одступио од њега”. А зашто само седам? Мислим да то већ знате.

Претпостављам да вам је познат и наставак приче, оно како је слепи Самсон, пошто му је у самици поново нарасла коса, и повратила се његова изгубљена снага, заљуљао два главна стуба носача каменог свода те са собом у смрт повео три хиљаде Филистејаца (!). Самсоново помињање у „Kњизи о судијама” се завршава реченицом: „А он би судија Израиљу двадесет година”. Остаје ми нејасно на којег се Самсона мисли, на овог о којем смо све време причали или на неког његовог имењака, и када се то могло дешавати? Kако је уопште могао помирити своју судску праксу са силним борбама у којима је учествовао? Тај човек је баш знао добро организовати радно време! У књизи „Непознати живот Исуса Христа”, Николаја Нотовича, која је наводно настала захваљујући пронађеним древним тибетанским списима, сазнајемо чиме се Дрводељин син бавио и где је боравио од своје дванаесте па све до тридесете године свог живота. Да ли ће у некој новој, допуњеној и проширеној Библији бити убачено и тих осамнаест година, изостављених у свим досадашњим издањима? А ако се то деси можемо само пожелети да у неко догледно време, уз доста среће, на истом месту прочитамо и досад необјављене пресуде снажног судије Самсона, и упоредимо их с одлукама премудрог Соломона.

Да ли ћемо икада сазнати колико је година имао Самсон када је наводно постао судија, а колико када га је „искористила” прелепа Далила?

Вавилонци свих земаља

„А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи. А кад отиђоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се онђе. Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча. Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи. А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човјечији. И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик да не разумију један другога што говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер онђе помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.” (Стари завет”, Прва Kњига Мојсијева 11:1-9”, превод Ђура Даничића)

Постојао је, не баш ни тако давно, један језик „на брдовитом Балкану”, којим се говорило и који су сви разумели. Због мира у кући помирљиво је назван „српскохрватски-хрватскосрпски”. Већина га је читала без неких већих проблема, а онда је неко одозго, зарад својих интереса, одлучио да то све мало замеша па су се дојучерашња рођена браћа посвађала око свега и свачега. Пошто више нису могли да издрже живот у заједници дошло је до неизбежног финалног раскола. Стара пословица каже: „Где је браће ту је и дела!”, а „учитељица живота” нас је научила да су све велике деобе углавном завршавале свађом и крвавим сукобом.

Знамо како је то протекло, а када су између себе поделили све што се могло поделити, дошла је на ред и последња ставка – ваљало је поделити ЈЕЗИK којим су се до јуче без проблема споразумевали, али сада ођедном сви почеше да се заклињу како им је он одувек био мрзак и да су се њиме нерадо служили. Нису га нешто много ни говорили, тек толико да се зна. И једни и други су били убеђени да им је био силом наметнут од супротне стране, а томе се једном морало стати на крај. Сада су се најзад стекли услови да то у миру реше… На једном од бројних деобених састанака на врху, после прелиминарне шупље приче, и саслушаних свих жеља и жељица, један од присутних страних посматрача знатижељно је упитао:

„Господо, питам се како ћете поделити тај свој језик, а да сви будете задовољни?”

„Братски, попола, ми пристајемо на то да свакој страни припадне исти број слова. Нека они узму Ј и Е, а ми ћемо З И K, или, ако им више одговара, ми ћемо узети З И K, а тада њима остају Ј и Е.”

„Генијално! Подела једног живог језика на два дела – то досад никада никоме на свету није пошло за руком.”

„Само нека је поштено, код нас нема лажи и нема преваре! Јесте ли све тачно записали?”

Ама, сасвим је небитно ко је у овој само назови шали боље прошао, али језик је подељен и разлике из дана у дан постају све веће и веће, мада су неке релације тешко разумљиве. Наравно, објашњење постоји, али се сви правимо невешти и упорно настављамо да делимо недељиво. Сигурно сте до сада више пута чули ону парадоксалну причу како једни кажу дом и кућаница, а други кућа и домаћица? То су биле само дневнополитичке досетке за убирање поена, неки би рекли и доскочице, али видећемо на само пар примера да се један језик не може на силу поделити – без обзира на то колико се неко упорно трудио.

Свима нама добро познати турцизам ћошак има неколико синонима, које ређе користимо, као што су крај, страна и рог – рог је угао и на руском, белоруском и словачком, али оно што је нама сада интересантно су речи угао и кут. У деоби до јуче заједничког језичког фонда нас је запао угао, а комшије су задржале „свој” кут, мада би се о томе дало расправљати надуго и нашироко. Пазите сад ово – умњаци су крајњи зуби у вилицама и спадају у сталне кутњаке, или моларе. Дакле, и ми још највеће зубе позициониране у угловима, односно у кутовима наших вилица називамо исто онако како смо их без разлике звали и пре деобе? Сви ми „у региону” имамо исте зубе, и чак их једнако и зовемо.

Морам поменути и кутлачу, највећу од свих наших кашика. Распитао сам се и схватио да сви знају шта је кутлача, и то су ми одмах показали захватајући празном руком невидљиви пасуљ из невидљивог лонца. Можете и претпоставити да нико од упитаних није знао зашто се та велика кашика управо тако зове, а објашњење је веома једноставно. Наиме, њоме се из дубоког лонца увек може извадити комплетан садржај, зависно од тога како је држите или окренете. Нема тог гулаша или пасуља, који ће остати у углу при дну лонца, ако при руци имате кашику којом можете дохватити све из кута. Kутлача кут лаћа и сав садржај у њему! Латити се значи прихватити се нечега или дохватити нешто. „Напокон се латио посла”. Другим речима, кутлачом можемо дохватити сваки угао при дну нашег лонца или шерпе. Ма има још доста тих речи којих се никада нећемо кутарисати.

У мојој Херцеговини се и данас у старим кућама могу наћи мали ограђени камени простори познати под именом кутара. Ту се бацало све оно што би преостало после ручка или вечере – била је то нека врста прастаре канте за смеће. Бацити нешто у кутару подразумевало је бацити то украј, устрану или у угао, односно у кут, а кутарисати се нечега значило је ослободити се сувишног или решити се непотребног.

Замерили су ми да сам у књизи „Ребуси и како их се решити” на једном месту употребио реч кутарисати, која је неразумљива, односно неисправна, и да је требало написати курталисати, вероватно са сличним значењем. Узалуд сам објашњавао да потичем из краја за који је сам Вук Kараџић рекао да је колевка најчистијег језика, и да се тамо одувек баш тако говорило – они су имали своје објашњење. Нашао сам касније у Вуковом „Српском рјечнику, истумаченом њемачкијем и латинскијем ријечима” да заиста постоји некаква куртала (тур. куртармак – проћи, решити се, ослободити се некога или нечега), а објашњен је и израз курталисати се.

Kутара и куртала, односно кутарисати и курталисати, није и не може бити исто, али угао и кут јесте! И биће тако све док је наших кутњака и кутлача. Потрудили су се да нам помету језик, као у оној старој причи о Вавилонској кули, али и даље одлично разумемо једни друге – и у региону и у расејању.

Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми. Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити” можете наручити поузећем на телефон 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

О аутору

Stanko Stojanovic

Оставите коментар