ТРЕЋИ СМЕР

КЛИМА И ШВЕДСКО ДЕВОЈЧЕ

Марк Имисајдес (Еј-Би-Си)

Може ли један једини, закаснели глас да надјача белосветско хорско климатско нарицање?

Станко Стојиљковић

 Пре више од три године (а мени је његово мишљење недавно стигло у руке) хемичар из Аустралије, др Марк Имисајдес, написао је да угљен-диоксид никако не може да изазове свеопште отопљење! Да, баш тако. Осврћући се на до тада обзнањене изјаве поборника климатских промена (шведско девојче се није ни појавило), подсетио је да поменути гас није у стању сам да угреје океане и отапи поларне ледене наслаге (капе). Једва да прође неки дан а да нас душебрижници не упозоре на подизање нивоа мора и океана.

Према прорачунима Марка Имисајдса, води је потребно веома много енергије да се загреје, а ваздух је не садржи у великим износима. У најкраћем, на основу запремина/запремина, однос топлотних капацитета износи око 3.300 према 1. То значи да би за угревање литра воде за један Целзијусов степен било потребно 3.300 литара ваздуха који је два степена топлији или само литар ваздуха који је око 3.300 целзијуса топлији!

Замешатељство се више запетљава, упозорава Марк Имисајдеса, када се узме у разматрање величина океана који, у суштини, има превише воде, а премало ваздуха. Наиме, у океану се налази невероватних 1.500.000.000.000.000.000 литара воде! Да бисте повећали температуру чак и мале количине, потребан је запањујући износ енергије. На пример, за само један Целзијусов степен, неопходно је зачуђујућих 6.000.000.000.000.000.000.000 џула енергије!

Целокупно човечанство би морало да се пресели у пећине и да се сви киловати свих термоелектрана, нуклеарних и гасни, хидроцентрала, ветрогенератора и соларних електрана упрегну за постизање тога циља. Колико би то потрајало? Чак 32.000 година за један једини степен подизања топлоте! Да ли сте вољни да се толико дуго жртвујете, макар вас сваког боговетног дана из свих западњачких гласила преклињало шведско девојче?

Дотични научник се запитао има ли смисла и следеће питање: Ако би се океан загревао гасовима „стаклене баште” из атмосфере, колико би ваздух морао да буде топао? Другим речима, колико је таквог ваздуха довољно да се океану повиси температура за један Целзијусов степен? И подсећа да је, нажалост, за сваку тону воде на располагању теккилограм ваздуха. Кад све срачунао, испало је да би ваздух неизоставно морао да достигне температуру од 4.000 степени! Наиме, за толико би ваљало да буде топлији од воде испод да би се океан угрејао за један степен!

И да се не упуштамо у даље тумачење израчунавања, напсолетку се позовимо на речи Марка Имисајдеса: „Ако је огроман утицај Сунца на нашу климу тако очигледан, онда којим актом лудила гледамо на промене делића процента у било којој од ових променљивих, а не на Сунце као на узрок?

Недвосмилени закључак: утицај човека на климу је сасвим мален, чак и кад би се он добрано потрудио!

Наш великан Милутин Миланковић је поодавно својом теоријом осунчавања устврдио како настају климатске промене, али шта то вреди. Хиљаде истраживача из целог света (а Београд је свет), то занемарује, чак и шведско девојче коме замало минуле године не уручише Нобелову награду.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар