Bajden će izvršnim ukazima učiniti da ispuštanje ugljen-dioksida u bilo kom delu sveta bude pitanje američke nacionalne bezbednosti. To je suština „Velikog reseta” iz Davosa.
Alister Kruk
Bajden je, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, iznova i iznova intonirao svetu reč „demokratija”, uključujući čak tri puta u poslednjoj rečenici. No, maska je već neko vreme strgnuta sa vremešnog, četrdesetih godina lansiranog, moralizatorskog mita Amerike. Skorašnji događaji u Sjedinjenim Državama samo su poslužili da još više istaknu šarlatanski karakter „demokratije”, kao i da razobliče gorke podele koje varniče ispod američke fasade.
Američka pozicija „globalnog lidera”, kako to primećuje Stiven Varthajm u svojoj knjizi „Svet sutrašnjice”, stvorena je u atipičnim i prolaznim posleratnim okolnostima koje su primat dodelile Sjedinjenim Državama. Ali Varthajm potom objašnjava kako su „ti dani nedodirljive unipolarnosti gotovi i ne mogu se željama vratiti u stvarnost”. Američka imperija je, stoga, u ćorsokaku: njena moralna i politička opravdanja za nadziranje i očuvanje globalnog poretka oblikovanog njenim normama sada su izvan njenih vojnih i finansijskih mogućnosti.
Međutim, te izvorne „patologije” ugrađene u sistem istrajavaju. Ejris Rusinos, jedan od urednika „Anherda”, ističe: „Kako se korisni mit širenja demokratije stvrdnuo u dogmu, neurotično uverenje da kraj američke hegemonije znači povratak mračnih sila postalo je toliko ustaljeno da ograničava sposobnost Amerike da izađe na kraj s realnošću. Zaista, postoje zabrinjavajuće indicije da lideri Amerike veruju kako im je pobeda predodređena isključivo zahvaljujući njenoj pretpostavljenoj moralnoj nadmoći: odnosno da su pobede u Drugom svetskom ratu i Hladnom ratu izvojevane zahvaljujući istrajavanju u ispravnoj ideologiji.”
Robert Kejgan nedavno je istakao suštinu pomenutog ćorsokaka: U odsustvu opravdavajućeg mita oko kog se imperija može organizovati (sada kada je američka demokratija kompromitovana), moralna logika cele konstrukcije počinje da se urušava. Kejgan smatra da je imperija potrebna kako bi se očuvala „demokratija” kod kuće: Amerika koja se povlači iz globalne hegemonije ne bi više imala kohezivni impuls da očuva Ameriku kao ideju ni kod kuće.
Globalni uterivač
No, ključne reči ovde su „pobede izvojevane istrajavanjem u ispravnoj ideologiji”. Izlažući svoju optužnicu u procesu za opoziv Trampa, demokrate iz Kongresa uzastopno su invocirale pretnju Donalda Trampa „našoj demokratiji”. Ideja pretnje „našoj demokratiji” kao političkog argumenta je nova. Relativno nedavno se pojavila među progresivcima, kao rutinski termin u političkim nadgornjavanjima. „Reč ,naša’ implicira da ako želite da budete član ,njihove’ demokratije, onda morate deliti njihova uverenja. Ako niste s njima, onda ste protiv njih. A ako ste protiv njih, krenuće na vas. Jer vi ste pretnja za demokratiju.”
I tako, dok se Bajden u Minhenu zaklinjao na vernost mitu širenja demokratije, takođe je spomenuo i 4IR (četvrtu industrijsku revoluciju – termin koji se često koristi u Davosu kao argumentacija za nametanje Velikog reseta). Ono što Bajdenova administracija čini vrlo jasnim jeste da kredo koji definiše i razlikuje „našu demokratiju” i koji zahteva konverziju na „naš” način razmišljanja i delanja, istovremeno predstavlja i globalni pohod u ime ljudskih prava (čitajte „raznolikost identiteta”) punog spektra, kao i prvenstvenu posvećenost ispravljanju klimatskih promena u celom svetu. Alati potrebni za ovu iskupljujuću misiju ukazuju na to da će SAD morati da upravljaju digitalnom (i sajber) sferom, dominiraju u kosmosu i obezbede američki primat bez premca u tehnologijama veštačke inteligencije, kvantnih kompjutera, robotici, 3D štampi i 5G telekomunikacijama.
Tako se „Amerika vraća”, a „Veliki reset” se razotkriva kao zaista grandiozna vizija. On kombinuje hitni, gotovo ratni pristup razvoju naprednih tehnologija, nalik na Apolo program iz 1960-ih, kao i stavljanje „klime” na centralno tematsko mesto u svim sferama američkih državnih aktivnosti. Bajden je obećao da će kanalisati dva biliona dolara u izgradnju „čiste” nacionalne infrastrukture. Ovo prevazilazi stimulativni paket od 1,9 biliona dolara koji upravo prolazi kroz Kongres.
Džo Bajden tokom obraćanja na onlajn Minhenskoj Konferenciji o bezbednosti (Reuters/Kevin Lamarque)
Već to je, samo po sebi, dovoljno. Ali postoji i druga strana medalje: Bajdenova administracija namerava da upotrebi politiku identiteta, američke digitalne i sajber mišiće, restrikcije na uvoz i izvoz tehnologija i iznad svega „klimatsku krizu” kao sredstva za ponovno nametanje američkog primata u klimatološki vođenom, novooplemenjenom, svetskom poretku.
SAD se nude da preuzmu ulogu globalnog uterivača mera za redukciju ugljen-dioksida – a Bajden u tome naročito namerava da se fokusira na Kinu. Države koje budu odbile da svojevoljno smanje svoje emisije u zahtevanim količinama moraće da budu primorane na to. Logika je poznata. Dobro znane američke sankcije će se nastaviti, ali biće im pridodat novi set poreza i drugih nameta na ugljen-dioksid, kao i sankcije proistekle iz identitetske politike (tj. ideologije „osvešćenosti”).
Demokratija će nastaviti da se vuče, kao neophodna mantra, ali do sada je uveliko prihvaćeno da ona sama za sebe više ne može biti stub američke izuzetnosti. „Pravi vernici” u „našu izuzetnu demokratiju” razumeju da kada Bajden kaže „Amerika se vratila”, to znači da se – ovog puta – vratila „da spase planetu” i iskupi naše katastrofalno (prošlo, grešno) ponašanje.
To implicira da će Bajdenova izvršna naređenja učiniti ispuštanje ugljen-dioksida u bilo kom delu sveta pitanjem američke nacionalne bezbednosti. Dolazeća Nacionalna obaveštajna procena (National Intelligence Estimate) pružiće osnov za upotrebu resursa američke obaveštajne zajednice i čitavog sistema nacionalne bezbednosti za nametanje klimatske politike ove administracije u globalnim dimenzijama.
Osim toga, Bajden je istakao kako će, što se Sjedinjenih Država tiče, zamena čitave svetske infrastrukture fosilnih goriva čistim tehnologijama u narednih 30-40 godina, zajedno sa uvođenjem „sistema društvenih troškova” baziranog na davanju numeričke vrednosti „globalnoj šteti” koja se vezuje sa emisiju određene količine CO2, stvoriti čitavo novo digitalno tržište za trgovinu kreditima društvenih troškova i CO2 dugovanjima, odnosno novo tržište kolosalnih dimenzija kojim bi, naravno, dominirali američki finansijski oligarsi.
Čarobnjakova zavesa
Sve ovo – vraćanje na čistije energije i interventno investiranje u tehnologije u stilu Apolo programa – implicira opipljivi cunami čarobnog novca koji će pokuljati iz štamparija Federalnih rezervi. Bajdenovi planeri smatraju da mogu da ubiju dve muve jednim udarcem: da spasu ekonomiju „velikim i vrućim”potezima (Going big, going hot – reči ministarke finansija Džanet Jelen) i da spasu planetu.
Spasavanje planete s jedne strane predstavlja moralnu toljagu preuzetu s namerom da se obnovi američko moralno vođstvo. Ali s druge strane, ono daje smisao onoj zanimljivoj sintagmi koju koriste američki domaći aktivisti kada govore o spasavanju „naše demokratije” od njenih unutrašnjih i spoljašnjih pretnji. Nije to samo Tramp. Treba shvatiti da su ovi posvećenici krenuli na pohod duž „žute staze od cigli”[1], sa sve Doroti i drugarima (Limenkom i Strašilom), veselo pevušeći dok tragaju za magičnim Smaragdnim gradom tehnoloških čudesa – kako bi se tamo, naravno, susreli sa samim Čarobnjakom iz Oza.
Zastave SAD ispred američkog Kapitola (AP Photo/Alex Brandon)
E pa, čarobnjak je već upozorio naša tri prijatelja (u svom otvorenom psismu iz 2020. godine) na čudesne događaje kojim treba posvedočiti: planeta stoji na samoj „ivici fundamentalne transformacije finansija”, predviđa on. Nezamislive količine finansijskog kapitala već su izdvojene za realizaciju radikalnih klimatskih politika. Emisije ugljen-dioksida se monetizuju, a nastaje ogromna finansijska mašinerija koja vezuje vrednovanje imovine za parametre kao što su „intenzitet ugljenika” i „indeksi održivosti”. Džonatan Tenenbaum piše:
„Klimatske projekcije se ugrađuju u dugoročne strategije rizika i u strukture premija osiguravajućih kuća. Obim trgovine ugljenikom eksponencijalno raste, a sa njim i tržište finansijskih instrumenata vezanih za klimu, poput zelenih obveznica (koje već vrede 500 milijardi dolara) i druge tzv. zelene aktive. Stoga, klimatska politika postaje moćan instrument za Ameriku da oblikuje globalne obrasce investicija i finansijske tokove… Za to vreme, Blekrok – čijih je nekolicina izvršnih direktora postavljeno na visoke pozicije u Bajdenovoj administraciji – objavio je kako će „klimatske promene učiniti centralnim elementom svoje investicione strategije za 2021. godinu”.
Čarobnjak – Blekrokov Leri Fink – zahteva da mu kompanije pruže vizije dugoročnog stvaranja vrednosti, sa izračunatim uticajima na društvo. Značaj ovog detalja ne može se prenaglasiti. Blekrok ima težinu da svemu ovome pruži zamah. Fink navodi listu pitanja na koja će firme koje žele da Blekrok u njih investira morati sebi da postave pitanja: „Koja je naša uloga u zajednici? Kako upravljamo našim uticajima na životnu sredinu? Da li radimo na tome da stvorimo raznoliku radnu snagu? Da li se prilagođavamo tehnološkim promenama? Da li pružamo preobuke i šanse koje će našim radnicima i poslovima biti neophodne kako bi se prilagodili sve automatizovanijem svetu? Da li koristimo bihejvioralne finansije i druge alate kako bi pripremili radnike za penziju tako da oni investiraju na način koji će im pomoći da ostvare svoje ciljeve?”
Nije teško uvideti šta se ovde događa iza čarobnjakove zavese. Finansijsko-bankarska oligarhija Amerike povlači ručice i pritiska dugmiće kako bi sebe rebrendirala kao tehnološki razboritu, ekspertsku elitu. Baca se klasični model za investicije sa svojim pitanjima – je li ovo održiv poslovni predlog, može li da ponudi realnu vrednost, postoji li potražnja i sposobnost da se plati?
Čovek prolazi pored ekrana s grbom Federalnih rezervi (Reuters/Kevin Lamarque)
Umesto toga, preuzimaju se komplikovane matematičke kalkulacije rizika, društvenih kredita za metriku raznolikosti i inkluzije, uparene sa računicama dugovanja i troškova pogoršanja „životne sredine”. A stiže i tržište na kojem će sve ove varijable, poput toga koliko mnogo ili malo LGBTQ osoba je zaposleno, moći da se vrednuju, tržišno prodaju i pretvaraju u fjučerse za kupovinu i prodaju. Biće to društvene norme pretvorene u algoritmičnu mašineriju perpetualnog kretanja.
To je nova ekonomija. Nju već otelotvoruje Tesla (misli se na kompaniju Ilona Maska). Ova kompanija, koja stoji na sopstvenom pijedestalu, zapravo ne ostvaruje profit od svojih električnih automobila, nego glavne prihode ostvaruje prodajom CO2 kredita.
Nedostatak većine
Ali čekajte – šta će biti sa pojedincima? Običnim građanima koji odbijaju da dobrovoljno menjaju svoje ekološki ili društveno neprihvatljivo ponašanje? Hoće li biti „poništeni” ili naterani da promene svoje ponašanje? Finkova fraza o potrebi da se utiče na bihejvioralne finansije zaista sve govori: u planu je sistem društvenih kredita. Jasno je šta to podrazumeva.
Vihor je odneo Doroti sa prašnjave farme u Kanzasu kako bi je poveo duž Žute staze od cigli nade, a potom sve do futurističkog Smaragdnog grada, pre nego što je konačno upoznala Maga, koji neočekivano sebe razotkriva kao prevaranta iza zavese, koji frenetično povlači poluge kako bi sprečio pregrejanu mašinu da se otme kontroli. Doroti potom želi da se vrati kući u Kanzas i sudara se sa svojom starom, poznatom drvenom seoskom kućom na ravnicama Kanzasa. Ostala je nepromenjena, osim što je vetar nestao. A za većinu nas „povratak kući” uz „sudaranje” je sličan – to je dosadni susret sa starim, propadajućim mostovima, rupama na putevima, drevnom kanalizacijom i oronulim voznim parkom.
Jedan od glavnih učesnika na skorašnjem virtuelnom Davosu zapitao je da li projekti Četvrte industrijske revolucije i Velikog reseta u stvari brkaju sredstva i ciljeve. Reset više deluje kao sredstvo za očuvanje postojećih 0,1 odsto najbogatijih, doduše u novim odeždama vrline („spasavanje sveta”). Drugim rečima, sve se mora promeniti kako bi sve (uključujući oligarhe) ostalo isto? I Amerika ponovo bila glavna…
Nismo li zaboravili nešto, zapitao je govornik sa Davosa? Zar ciljevi ne bi trebalo da služe ljudima?
Možda bi ovde trebalo da zastanemo i podsetimo se da je demokratska „kontrola Kongresa i Senata jedva ostvarena: to je titularna većina, tanka poput oštrice žileta. Američki birači žele kovid-pomoć, ekonomski oporavak i povratak u neki nivo „normalnog života” pre nego što bilo kakve radikalne promene budu makar i zamišljane, naročito otkako su imali prilike da vide kako je prekomerno investiranje u tehnologiju obnovljivih izvora energije dovelo Kaliforniju i Teksas do ivice kolapsa tokom skorašnjeg smrzavanja. I treće, gotovo trećina biračkog tela je glasala za Trampa, a protiv programa „osvešćenih” – naročito protiv njegovih stavki o revoluciji kulturnog identiteta.
Donald Tramp pozdravlja e pristalice (AP Photo/Andrew Harnik)
Kada se sve uzme u obzir, verovatno da nema dovoljne „većine” za nametanje ovog novog, četvrto-industrijsko-revolucionaškog „reseta” – makar za sada. U obe američke stranke u toku je pregrupisavanje, iako su se aktivna neprijateljstva donekle stišala, ostale je retorika borbi koje su „daleko od pobede” i naznaka bitaka koje tek slede. Ona drvena seoska kuća Doroti iz Kanzasa i dalje je polazišna tačka za mnoge Amerikance. Bilo bi sjajno da je bolje od ovoga – ali većina i dalje samo gleda kako da preživi.
[1] „Žuta staza od cigli” je referenca na motiv iz priče „Čarobnjak iz Oza” Frenka Bauma (1900), a podrazumeva niz događaja ili poteza koji vode nekom predodređenom, uglavnom pozitivnom, cilju.
(Izvor Novi Standard)
